Ристановић: Са Косова је од почетка 60-их година прошлог века, па до 1989, исељено око 140.000 Срба
Петар Ристановић (Фото: Косово онлајн)
Научни сарадник у Институту за српску културу у Лепосавићу, историчар Петар Ристановић каже да је са Косова од почетка 60-их година 20. века, па до 1989. године, према његовим истраживањима, исељено између 130.000 и 140.000 Срба, односно 40 одсто свих Срба који су тамо живели.
Ристановић, који је је докторирао на тему “Српска интелектуална елита и косовско питање 1974–1989”. у инетрвјуу за Косово онлајн истиче да исељавање Срба са Косова траје и 50-их и 60-их година 20. века, а да од средине 60-тих ескалира.
“То је огроман број и тај број није био тајна, људи су о томе знали и људи су о томе неформално причали, али је све до почетка 80-тих цензура у Југославији била јака и о томе није смело да се говори јавно”, каже Ристановић.
Националне тежње Албанаца на Косову почеле су да бујају након Брионског пленума и смене тада другог човека СФРЈ Александра Ранковића. Неретко се код албанских аутора и данас може сусрести термин Ранковићева Југославија. Да ли је његовом сменом уклоњена препрека за остварење циљева Албанаца?
То је један врло занимљив феномен, будући да у искључиво у албанској историографији и код албанских историчара, јавних личности, публициста, постоји тај термин Ранковићева Југославија. Они Југославију деле на ону до 1966. и ону после те године. Што на неки начин има смисла, будући да су средином 60-их заиста почеле дубоке промене у Југославији. Она је претходно била једна централизована држава, којом се у потпуности управљало из Београда, из партијског центра. Од 1966. па до 1974. креће процес децентрализације Југославије, где се одлучивање измешта из централних институција у републичке и покрајинске институције. Међутим, говорити о Ранковићевој Југославији је прилично бесмислено. То је термин који се искључиво среће код албанских историчара и публициста.
Ранковић је био несумњиво значајна, утицајна личност. У тренутку када је смењен 1966. године он је био потпредседник Југославије, о њему се говорило као о могућем Титовом наследнику, што вероватно није био случај, али несумнииво је био утицајан човек који је био централиста, који је био персонификација те снажне Југославије којом се руководи из центра. Иако у том тренутку није формално контролисао тајну службу, која је између осталог била одговорна за борбу против сепаратизма на Косову, он је био човек који је важио за њеног неформалног шефа. С обзиром на то да је смена Ранковића коинцидирала са децентрализацијом, са преласком свих суштинских функција на нижи ниво, на републике и покрајине, од тог тренутка и Косово добија све већу самосталност, институције у Приштини добијају све већу самосталност, преноси се власт суштински на албанске кадрове у Приштини и на тај начин почиње модерна историја Косова. Има то смисла на неки начин, будући да корен сепаратизма почиње да се разбуктава.
Недуго након тога избијају и велике демонстрације у Приштини 1968. године. Да ли то указује да је ипак део циљева које су Албанци поставили остао неостварен?
Албанци су то схватили, јер су играли веома важну улогу у смени Ранковића. Као суштински главни изговор за његову смену искоришћена је пракса коју је Удба спроводила на Косову, такозване деформације тајне полиције. Албанци су били савезник Тита и осталих у партијском руководству у обрачуну са Ранковићем, а као својеврсну награду добили су потпуну управу над покрајином, која је већ од краја 60-их република по свему, осим по имену. Она је формално део Србије, у пракси је потпуно самостална, као и остале југословенске републике и покрајина Војводина. И тад, након смене Ранковића, док трају те промене, док се Југославија преобликује, поставља се питање какву ће форму аутономије Косово имати и да ли ћето бити аутономија или ће можда прерасти у републику. Па се на Косову чују разни гласови, тражи се устав уместо статута, што има симболички значај, тражи се да се слободно користи албанска застава, тражи се да представник покрајине има иста права као и представници република у колективном председништву државе…
Значи, разни захтеви који суштински воде ка том формално републичком статусу. Практично сви ти захтеви су испуњени, осим тог крунског да Косово постане република. И када је постало јасно 1968. да тај захтев неће бити испуњен, букнуле су демонстрације. Оне су биле директна реакција на то што у том кругу уставних промена које се догађају 1967. и 1968. године Косово није постало република.
Косово Уставом из 1974. године формализује статус унутар Србије. Какав је био однос српског руководства у Београду према том питању у годинама које су претходиле?
Српско руководство се од смене Ранковића суочило са низом других смена. Прво су склоњени такозвани Ранковићевци, па Ћосићевци, па низ других кадрова. Онда је у једном периоду од 1969. до 1972. руководећу улогу у Србији имало Никезићево руководство, данас познато као такозвани либерали, који су били кооперативни према покрајинама, били су спремни да се зарад идеологије или практичне полиике одрекну многих надлежности Србије, што су они и урадили током тих уставних промена 1971. године. Устав је постепено мењан уставним амандманима из ’67, ’68, ’71, а онда коначно 1974. године. То је процес који је трајао.
За све то време Србија се суочавала са низом смена својих руководећих кадрова. Нису те смене биле мотивисане Косовом. Најчешће је Косово ту играло мању улогу, друга је ту политика била на делу. Али, последица тога је била да је положај српског руководства у Југославији био врло ослабљен. Руководећи људи током 70-их, ту су најутицајнији политичари били Петар Стамболић и Дража Марковић, нису имали пуно утицаја на југословенском нивоу, на федералном нивоу и суштински они су били приморани на бројне компромисе, како би очуваили своје позиције. Њихова политичка рачуница је отприлике била, пристаћемо на оно што морамо, сачуваћемо своје позиције, а онда након Титове смрти, када се ствари промене, покушаћемо да повратимо позиције Србије и Југославије. То је била њихова рачуница и показало се да је та рачуница била погрешна.
Да ли су демонстрације које су у Приштини и широм Косова избиле 1981. године биле наставак притиска да Косово формално добије статус републике?
Косово је током читавог периода Југославије било прилично лоше место за живот. Оно је напредовало, живот је постајао бољи, али недовољно брзо у односу на остатак Југославије. Људи су били сиромашни, били су без перспективе. Био је огроман природни прираштај, чак и код Срба, код Албанаца неупоредиво већи. Приштина је почетком 80-их била град младих, од око 100.000 људи, било је 80.000 младих. Они нису имали практично никакву перспективу за живот, шанса за посао је била минимална. И у том тренутку једноставно буја једно незадовољство које је мотивисано социјалним приликама, али када се оно излило, када је букнуло, прелило се на националне захтеве. И обично тако увек и буде, није Косово по томе ништа специфично. Читаво то социјално незадовољство на крају је ескалирало у једном захтеву Косово република. Где се у тој републици видело решење за све проблеме које та млада албанска популација на Косову има.
Тадашње косовско руководство, где су Албанци доминирали, није било за то. Нису одобравали тај корак, видели су чак у томе опасност, што се показало да је тачно. Они су веровали, с правом, да ће у неком новом кругу уставних промена, након ’74, а у Југославији су уставне промене биле релативно честе, на сваких 10-ак година, Косово добити статус републике. Видели су то као неку природну еволуцију. Те демонстрације су их на неки начин омеле у њиховим плановима, тако од тог тренутка, уместо да траже још, односно да траже републику, комунистичко руководство Косова у том тренутку се ставља у дефанзивни положај, они бране оно што имају. Бране тај положај – они су формално део Србије, али у пракси потпуно независни.
Након тих демонстрација је у јавности отворено и питање исељавања Срба са Косова и Метохије, као и њиховог положаја у покрајини, по први пут се о томе пише и говори јавно.
Исељавање Срба са Косова траје све време и 50-их и 60-их, а од средине 60-их ескалира. Моја процена, на основу истраживања, је да се је да са Косова, у периоду од почетка 60-их, па до краја 1989. године, око 130.000 до 140.000 Срба, односно 40 одсто свих Срба који су живели на Косову. То је огроман број и тај број није био тајна, људи су о томе знали и људи су о томе неформално причали, али је све до почетка 80-их цензура у Југославији била јака и о томе није смело да се говори јавно. Као сликовита илустрација, један албански политичар са Косова, покрајински руководилац Кољ Широка, је 1967. гостовао на југословенској телевизији. Било је дозвољено да људи зову и да се укључују у програм, наравно то је било контролисано. Ја сам дошао сасвим случајно до једног извештаја о тоје емисији, који је југословенском председништву доставила тајна полиција, у коме се наводи да је током емисије око 250 људи позвало студио и преко 200 њих је желело да пита питање везано за исељавање Срба, али ниједно од тих питања није пуштено у програм. Значи, о томе се шапутало, говорило, али због политичке климе до ’81 то није било тема о којој је јавно смело да се говори.
Када је проговорено, након демонстрација ’81, опет је та тема на неки начин злоупотребљена. Није био више циљ да се спречи то исељавање Срба, да се оно заустави, да се донесу конкретне мере, да се оно сузбије. Односно јесте до био циљ, али је он био у другом плану. Исељавање је коришћено у политичком обрачуну. За српско руководство, исељавање је било доказ да на Косову то не желе да спрече, да они чак то подстичу, и да Устав треба да се мења, да Косово треба да се врати под Србију, да је то једини начин да се исељавање заустави. С друге стране у Приштини су тврдили да је то исељавање нормалан процес, да људи одлазе тамо где им је боље, за више пара, суштински су негирали да је то исељавање уопште проблем, опет бранећи се тако од оптужби из Београда и доказући да нема потребе за било каквим уставним променама. Тако да чак и када је о исељавању проговорено, оно је било инструмент, а не проблем за који је постојао конкретан интерес да се реши.
И поред великог незадовољства Срба са Косова и Метохије, чини се да је прве конкретне кораке на решавању тог проблема предузео Слободан Милошевић, крајем 80-тих.
Милошевић је „открио Косово“ 1987. године и своју политичку судбину везао за Косово, иако се до тада суштински Косовом није ни бавио. Није познавао проблематику, није разумео проблем, на седницама где се разговарало о Косову углавном је ћутао или давао неке генеричке изјаве. Годину дана пре њега, 1986. године, на Косову је био Иван Стамболић, видео је шта се догађа, видео је незадовољство Срба, али е покушао смирујуће да делује на њих и послао је поруку, чекајте, решићемо. Срби у том тренутнку више нису желели, нису могли да чекају. Незадовољство међу Србима, због свега што се дешавало током претходних деценија, је било набујало. Милошевић се појавио ’87, пред тим истим Србима и послао поруку, решићемо ваше проблеме брзо и ефикасно.
Он је на тај начин везао своју судбину за то брзо и ефикасно решавање проблема, а решавао их је тако што је сизуацију затезао до крајњих граница. Производио је кризу, продубљивао је чак, био спреман да је доведе на ивицу инцидента чак, на ивицу ескалације, не само на Косову, него на југословенском нивоу, кроз оно такозвано догађање народа, митинге који су се догађали по улицама градова Србије, па је чак било покушаја да се ти митинзи извезу ван граница Србије. И на тај начин је притискао руководство у остатку Југославије да они утичу на косовско руководство и да заједно са Београдом се утиче на Косово да се промени Устав, што је било Милошевићево решење и што је било у крајњој линији решење које су Срби са Косова захтевали. Значи да се мења Устав и да се покрајина Косово врати под окриље Србије. Косову је тим променама била обећана аутономија, она је у пракси амандманима из ’89. била очувана, али је оно суштински било враћено под окриље институција Србије.
Албанци то нису били спремни да прихвате. Код Албанаца је током 80-тих раширен један наратив, једно уверење, да је одбрана аутономије такве каква јесте, где је Косово суштински независно од Србије, питање опстанка, да пколико се та аутономија минимално сузи, практично за Албанце неће бити живота на Косову. У тренутку када је та аутономија сужена, они су одлучили да те промене бојкотују, да бојкотују институције Србије и кренули у изградњу своје паралелне државе.
