Марина Булатовић: Миланковић о савезничком разарању Београда

Писање својих успомена и сећања Милутин Миланковић је отпочео четири године након савезничког бомбардовања Београда. Као непосредни сведок тих дешавања у престоници, забележио је неверицу академске заједнице, колега-професора и својих комшија из Професорске колоније, који су махом тврдили да је тако нешто „једноставно немогуће“.

У аутобиографској књизи Сећања, Миланковић истиче да је међу најгласнијим „неверним  Томама“ био његов комшија Богдан Поповић (1864-1944), књижевни критичар, универзитетски професор и академик. Богдан је живео у улици Љубе Стојановића, исто као Миланковић и његова супруга Христина. Ипак, Београд су Енглези и Американаци бомбардовали више пута – на Ускрс 16. и 17. априла, 21. априла, 24. априла, 18. маја, шестог јуна, осмог јула и на крају шестог септембра 1944, на рођендан краља Петра Другог Карађорђевића.

Наши „савезници“ су такође бомбардовали Лесковац и Краљево, а број жртава (погинулих и рањених) никада није тачно утврђен. У престоници је током бомбардовања од стране савезника погинуло око 4.000 људи, двоструко више него приликом немачког бомбардовања 1941. Миланковић подсећа да је на први дан нашег Ускрса, у подне, 16. априла 1944, када су житељи Београда седали за трпезе да прославе празник васкрсења, почео савезнички крвави пир.

Огласиле су се сирене, а англоамерикански авиони сручили су своје разорне бомбе на унутрашње квартове града и разорили га као да је од карата. Побијени становници остали су да леже по улицама и под рушевинама. Ти ваздушни напади поновили су се и идућих дана, а становници престонице почели су да беже у околне вароши. У нападу је учествовало око 600 бомбардера који су испуштали „тепих-бомбе“.

Миланковић убрзо са својом породицом одлази у Пожаревац, где је његов пашеног, београдски лекар Никола Белосавић, имао у околини те варошице виноград са малом и удобном кућицом.  У близини Пожаревца, Миланковићи су провели три (релативно) мирна месеца. Преко њих је прелетало на стотине савезничких авиона, настављајући свој лет за Бугарску, Румунију или Мађарску.

Али једног дана, како је Миланковић записао у свој дневник – претрнули су од страха. Био је 18. мај када се један одред авиона одвојио и пошао на запад, право ка Београду. Убрзо су дознали да су овога пута његови спољни квартови били мета напада, а како су то густо насељени делови града, тај напад је имао „велики успех“ – не само у погледу разарања материјалних добара, већ и у уништавању људских живота.

Слушајући вести, Миланковић је страховао, али на свежем ваздуху, он је и радио. Дело које је написао на немачком, Кроз царство наука, преводио је на српски језик. Син јединац Василије (рођен 1915. у Пешти) из Пожаревца је повремено одлазио у Београд да обиђе њихов дом и донесе им неке драгоцене, а потребне ствари. Потом су Милутин и Христина одлазили у центар Пожареваца и то продавали, а од добијеног новца куповали намирнице на пијаци.

У исто време у Београд су похитали бројни пекари, месари, млекари… и наравно црноберзијанци, а пошто је контрола окупационих власти увелико олабавила, могли су без страха и сметње дâ своју робу продају по баснословним ценама. Београђани су били жељни свега – питали су само чега има, а не колико кошта.

Искуство је показало да се ваздушни напади могу очекивати од десет часова ујутру, па до два сата по подне. Зато су продавци затварали своје радње већ у девет сати, када су многи становници кретали у околину града, са спремљеним ручком, да потраже заклон. У граду су остајали само неустрашиви и безбрижни… Предвече би се враћали да покупују све што им је потребно за идући дан, а они са дубљим џепом пунили су гостионице које су црноберзијанци богато снабдевали, и ту би весело дочекивали зору.

Половином јула, када су се Миланковићи вратили кући, у том живахном расположењу затекли су Београд и његове становнике. Немци су се повлачили, а они који су остали подизали су бункере за последњу одбрану. Миланковић похита да посети комшију Богдана Поповића, али га је затекао телесно и душевно изнуреног, бледог и тужног.

С врата му Богдан рече: „Не желим да живим у овом избезумљеном свету!“ Понављао је: „Избезумљен свет! Не желим, не тражим, не очекујем ништа од њега! Најбоље је умрети. Умрети што пре!“  Недуго затим, жеља му се испунила – умро је седмог новембра 1944, дубоко разочаран у наше „савезнике“.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Политика

Насловна фотографија: Wikimedia commons/Public domain