Има нека тајна веза: Зашто Румуни воле Србе?

Румунија има само два пријатеља, Црно море и Србе – тако каже стара румунска изрека. Али да ли би и Срби исто могли да кажу за Румуне?

Инцидент на фудбалској утакмици између репрезентација Румуније и тзв. Косова, која је на кратко прекинута након што су румунски навијачи почели да скандирају “Србија, Србија” и “Косово је Србија“, због чега су косовски фудбалери напустили терен, привукао је доста пажње у домаћим и светским медијима.

Иако се фудбалски савез Румуније у штуром саопштењу издатом након утакмице оградио од дела навијача који су, како они тврде, осталим гледаоцима “ускратили фудбалску представу коју су желели”, позитивне реакције румунских навијача на друштвеним мрежама послале су другачију слику.

Да потез румунских навијача није ништа ново доказује чињеница да смо сличне могли да видимо и у јуну, када су репрезентације Румуније и “Косова” играле први меч на стадиону у Приштини. Румунски навијачи су и тада скандирали “Kосово је Србија”, због чега их је напала полиција и избацила са стадиона.

Није тајна да су односи Румуније и Србије традиционално добри – реч је о две православне нације које деле вишевековну заједничку историју. Ипак, мање је познато колико су те везе заправо дубоке, као и да Румуни Србе сматрају својим најбољим комшијама.

Кратак преглед историје српско-румунских односа показује да би Срби исто то могли да кажу и за Румуне.

Братски однос стар више векова

Историје два народа, Срба и Румуна, толико су блиске и испреплетане да је понекад тешко рећи где почиње румунска и где почиње српска историја, то се нарочито може рећи када се истражује период од 16. до 19. века. Са падом српских земаља под турску власт, српске избеглице су се задржавале на тлу тадашње Влашке и Румуније. Нарочито су Банат и Ердељ, односно Трансилванија, били насељени Србима, док су и Румуни прелазили Дунав и долазили Србију, каже за РТ Балкан историчар Милош Ковић.

Везе су можда и најближе у области духовне културе, додаје он. Пошто је реч о два православна народа, са простора данашње Румуније потичу и неки од великана српске историје тог периода, од којих је свакако најпознатији Доситеј Обрадовић, који је рођен у селу Чаково, недалеко од Темишвара, 1739. године.

Ковић наводи и да су два народа браћа по оружју. “И Срби и Румуни су били подељени између Аустрије и Турске, ослобађали су се у исто време уз помоћ Руског царства, аутономију и независност су стекли у исто време. У свим сукобима од почетка 19. века до Првог светског рата Срби и Румуни су били на истој страни”, наглашава он.

Србе и Румуне повезују и породичне везе њихових владарских династија. Први српски нововековни краљ Милан Обреновић рођен је у граду Марашештију, у данашњој источној Румунији, а мајка му је била молдавско-румунска племкиња Елена Марија Катарџи. И Миланова супруга Наталија била је молдавско-румунског и руског порекла и долазила је из молдавске племићке династије Кешко.

“Односи су били блиски и за време краљевине СХС, а краљ Александар је био ожењен румунском принцезом Маријом. Династичке везе су постојале и раније, пошто су и Обреновићи и Карађорђевићи су имали поседе у Влашкој”, наглашава Ковић.

За време Другог светског рата, Румунија је била чланица Тројног пакта и допустила је другим чланицама тог савеза да користе њену територију за инвазију на Југославију. Ипак, њене трупе нису учествовале у том нападу, а за разлику од других југословенских суседа попут Мађарске, Бугарске и Италије, Румунија није окупирала ниједан део југословенске територије.

Односи Румуније и Југославије били су добри и у доба комунизма, а у том периоду проведен је и највећи заједнички инфраструктурни пројекат две земље – изградња хидроелектране Ђердап.

Србија и Румунија данас – пријатељи и поред неслагања

Након пада комунизма, судбине Срба и Румуна донекле су се раздвојиле. Док се Југославија распала у серији крвавих ратова, Румунија се окренула евроатлантским интеграцијама – пуноправна чланица НАТО-а је постала 2004, а Европске уније 2007. године.

Ипак, након што је “Косово” у фебруару 2008. године једнострано прогласило независност од Србије, Румунија је била једна од ретких земаља чланица тих организација која је одбила да призна ту лажну државу. Букурешт свој став није променио до данас, и поред несумњивих притисака који су долазили из Брисела и Вашингтона.

“Данас је Румунија чланица НАТО пакта, што повлачи са собом обавезе као што је примање и распоређивање страних трупа на својој територији, као и окретање против Русије. То је одваја од Србије, али је важно нагласити да она не признаје независност Косова, чиме значајно помаже Србији да очува свој територијални интегритет”, наглашава Милош Ковић.

Одбијање Румуније да призна једнострано проглашену независност “Косова” најчешће се, поред традиционалних веза са Србијом, објашњава и жељом Букурешта да сачува сопствени територијални интегритет од потенцијалних сепаратистичких претњи, пре свега када је реч о Трансилванијским Мађарима (Секељима) који живе у централној Румунији, у области познатој и као “Земља Секеља” (мађ. Székelyföld).

Око одлуке да се не призна независност “Косова” у румунској политичкој елити постоји широк консензус – када се 18. фебруара 2008. године о том питању гласало у румунском парламенту, “против” је било чак 357 посланика, док је “за” гласало тек њих 27, сви из редова партија мађарске националне мањине. Признању косовске независности успротивили су и тадашњи председник Румуније Трајан Басеску, као и премијер Калин Попеску-Таричеану.

Да је став Букурешта принципијелан и да се није променио ни након 15 година показало је гласање о пријему “Косова” у Савет Европе у априлу ове године, када је Румунија била једна од седам земаља које су се томе отворено успротивиле. Важно је нагласити да су том приликом неке земље које не признају независност “Косова”, попут Босне и Херцеговине, Грчке, Словачке и Украјине, остале уздржане и нису пружиле отворену подршку Србији.

“Румунија не признаје сецесију ‘Косова’ вођена својим интересима, као и потребом да сачува своју целовитост. Видимо да се у новије време види и посезање за Бесарабијом (данашњом Молдавијом). Тако да када је реч о одбрани свог територијалног интегритета, Румунија ће имати подршку Србије. Ипак, када је у реч о посезање за Бесарабијом, то је већ једно далеко компликованије питање”, каже Милош Ковић.

Србија и Румунија – једине “добре комшије” на Балкану

На традиционално турбулентном Балканском полуострву није лако наћи две земље које се никада нису нашле на супротним странама у неком сукобу. Ипак, то је случај са Србијом и Румунијом, које никада нису ратовале једна против друге.

“Важно је рећи да Румунија никада није ратовала против Србије, али је у другом светском рату допустила нацистима да спроведу инвазију са своје територије, као што су отворили своје небо НАТО авионима за време агресије на СРЈ 1999. године. Ипак, када се пореди са другим суседима, између Румуна и Срба постоје традиционално добри односи”, наглашава Ковић.

Ипак, пријатељски односи Румунског и Српског народа могли су да се виде и током НАТО агресије, чак и ако је прозападна влада (макар номинално) подржала операције северноатлантског савеза.

Значајан део популације и неке политичке партије, укључујући и у том тренутку водећу Партију социјалне демократије, противио се бомбардовању, а румунски парламент је усвојио декларацију која позива на мирно решење сукоба и поштовање територијалног интегритета Србије и Југославије. Након окончања бомбардовања и усвајања Резолуције 1244, Румунија је преузела активну улогу у међународним мисијама на јужној српској покрајини, пре свега када је реч о заштити косовско-метохијских Срба.

Као што се може видети, пријатељски односи између Румуна и Србија имају изузетно дугу историју, а и поред свих турбуленција опстају и данас. У Румунији је временом настала и једна изрека која то описује на можда и најсликовитији начин: “Румунија има само двоје добрих комшија – Србију и Црно море“. На то се својевремено осврнуо и Ивица Дачић, када је у својству премијера Србије посетио Румунију 2013. године. “Нажалост, ми немамо море, али уместо тога имамо Румунију. Надам се да ће наше пријатељство бити кључ стабилности на Балкану“, рекао је он том приликом.

Ипак, стиче се утисак да би, иако су односи Београда и Букурешта традиционално добри, сарадња ипак могла бити још дубља и свеобухватнија. Трговинска размена између Србије и Румуније у првих седам месеци ове године износила је око 1,7 милијарди евра – што је позамашна свота, али и даље мања од трговине са другим српским суседима, попут Мађарске и Босне и Херцеговине. Србија и Румунија су, заједно са Бугарском и Грчком, 2015. године покренуле формат Крајовске групе – који, нажалост, ипак није заживео и последњих година је пао у заборав.

Многи у Србији, нажалост, и даље нису довољно упознати у блиске историјске везе српског и румунског народа, а Румунија је и даље најпознатија као земља грофа Дракуле и туристичких излета у Темишвар. Ипак, фудбалски навијачи су ту да нас с времена на време подсете на то да ће Срби у Румунима увек имати поузданог пријатеља.