Соња Бисерко: Република Српска као ратни плен од којег Србија не одустаје

ИСКРА на Фејсбуку

Потписивање Дејтонског споразума, Париз, 14. 12. 1995 (Фото: Дојче веле)

Да би Босна постала функционална држава неопходно је пре свега ставити тачку на промену граница и спречити утицај, како Србије тако и Хрватске. Посебно је опасан двовековни империјализам Србије

25-годишњица Дејтонског споразума је повод за још један осврт на „незавршен посао“ на Балкану. Југославенска криза није била криза периферије већ најава трендова који су сада видљиви у целом свету. Зато је важно да се извуку лекције за будућност.

Мада је Дејтонски споразум, како сви истичу, био у функцији постизања мира, он је још увек свеприсутан у политичком животу БиХ и региона, јер је оставио простор за бројне недоумице које директно дотичу структуру самог уговора.

Запад очекује да се Босанци сами покрену и да у први план извуку грађанску опцију која би, сама по себи водила ка променама. Било је таквих покушаја али су сви осујећени, јер локалне елите у таквим ситуацијама сарађују и спречавају конституисање грађанске Босне.

Осовина Београд-Бањалука-Подгорица-Косовска Митровица

Неспремност да се Босна покрене унутар себе, али и неспремност међународне заједнице да од 2006. делује у оквирима који су јој на располагању, храни национализме, посебно српски. Србија није затворила српско питање. Водећа српска елита сматра да ће оно бити „затворено тек ‘српским ослобођењем’ и државним уједињењем, а не укључивањем у евроатлантске интеграције или неку сурогат творевину, попут тзв. „Региона“ или неке ЕУ-гославије коју заговара Тимоти Лес (бивши британски дипломата који је водио уред британске амбасаде у Бањалуци).

Оваквој фиксацији Београда на заокруживање, како сада кажу, „српског света“, односно осовине Београд-Бањалука-Подгорица-Косовска Митровица у великој мери доприноси и веома флуидни међународни контекст, као и политички вакуум који је настао на Балкану. Доминантно тумачење међународних околности је да Србија не сме пропустити историјску шансу која се указала.

Та очекивања се рефлектују и на њену спољну политику. Београд покушава да у склопу своје политике „неутралности“ игра у простору који нико не покрива у целости. Председник Вучић, који је у суштини једини носилац спољне политике, покушава да се креће у оквиру већ раније осмишљене политике ослоњене на „четири стуба“ (Кина, Русија, САД и ЕУ) и да користи све њихове различите интересе.

Србија као дестабилизирајући фактор

Кључна компонента спољне политике Србије је дволичност. Иако тврди да тежи чланству у ЕУ и ближим односима са НАТО, Србија настоји да уравнотежи односе са четири главне силе, јер мисли да ће профитирати од сваке: дипломатски, економски и војно. У том смислу се вешто користи и наслеђем несврстаности, посебно кад је реч о (от)признавању Косова.

Вашингтонски споразум о економској нормализацији Србије и Косова, који су у септембру 2020. у присуству Трампа потписали Вучић и Хоти, унео је недоумице у погледу оријентације Србије која је до скоро била више окренута Русији и Кини. Србија се упустила у компликовану геополитичку игру. Реч је о геополитичкој победи Америке, јер „споразум“, како је истакао Трампов посредник Ричард Гренел, „удаљава Србију и од Русије и од Кине“. Међутим, не треба потцењивати утицај Кине и Русије с обзиром да су обе већ дубоко у Србији. Русија је изразила незадовољство овим споразумом, док се Кина уздржала од јавних реакција.

Таква политика Србије има снажан утицај на односе у региону, јер делује као дестабилизујући фактор који преко српских заједница у свим суседним земљама спречава интеграцију и консолидацију тих земаља. Београд полази од тога да је успоставио добре „дипломатске односе са свим центрима моћи у свету“ и да је тиме добио на геостратешком значају. Током последње четири године Београд је успешно продро до Трампове администрације, што га је охрабрило да појача своје реметилачко присуство, како у Босни, тако и у Црној Гори и на Косову, чак до тачке која је отварала могућност рекомпозиције Балкана.

Осмишљена стратегија на којој ради српска елита у свим доменима

То није нови приступ Београда. Србија је вероватно једина земља у региону, која има веома осмишљену стратегију на чијем спровођењу ради доминантна српска елита у свим доменима. То подразумева пре свега огромну интелектуалну енергију у реинтерпретацији деведесетих, која се своди на то да Срби тада нису „деловали стратешки, већ инстиктивно, нагоном за самоодржањем“, али да су сада ипак успели да „отворе српско питање“.

Државна политика Србије није се променила у односу на регион након одласка Слободана Милошевића. Сада се примењују друга средства и у великој мјери се она стављају у контекст актуелних збивања на релацији Запад-исламски свет, посебно када је реч о Босни и Косову. Још увек, као и пре 30 година из кругова националних идеолога изрони понуда о рекомпоновању Балкана по етничким границама.

РС – ратни плен од којег се неће лако одустати

Да би се разумело понашање Србије требало би узети у обзир и њене геостратешке интересе, како их дефинишу српске елите. Ти интереси су државни и споредно је која је опција тренутно на власти. Оне се разликују само по методу, али суштина је иста. Актуелна власт је до краја оголила ту стратегију и на неки начин отворила очи свима, како суседима тако и Западу. Међународни веома флуидни контекст охрабрио је актуелну власт на грубље потезе, директнију реторику и безобзирније понашање, како на унутрашњем, тако и на регионалном и међународном плану.

Та политика укључује и бројна стратешка владина документа као што су Стратегија очувања и јачања односа матичне државе и дијаспоре и матичне државе и Срба у региону (2011) и Повеља о српском културном простору (2019). Када је реч о Босни, Република Српска (РС) је ратни плен од којег се неће лако одустати. Чак и у стратегији о безбедности (2019), опстанак РС се третира као приоритет. Међутим, без решавања босанског питања стабилност Балкана остаће упитна.

Геополитички интерес Србије у Босни и Херцеговини је очување РС и њено припајање Србији. Она је геополитички важна за Србију због геополитичког притиска на Црну Гору и изласка на Јадран (што је више него очито током последња два месеца), спречавања неоосманског пројекта, запоседања друге обале Дрине и померања „цивилизацијске границе“ ка Западу, што повећава српски утицај. Остваривање циљева другим средствима у мирнодопским условима подразумијева прихватање Дејтонског споразума као оптималног решења у датим околностима.

„Осамостаљивању РС од БиХ подређени суштински национални интереси Србије“

Република Српска (РС) се у Србији третира као држава, као нова чињеница која је настала у функцији одбране конститутивности српског народа и која је међународно верификована Дејтонским споразумом. Распад БиХ, односно осамостављивање РС је државни циљ коме су подређени и чланство у ЕУ, и суштински национални интереси саме Србије. И зато, како мисле националисти, судбинско везивање Србије за европске интеграције везало би руке Србији да помогне у одржању Републике Српске.

Таква хијерархија приоритета опредељује понашање Србије према Босни. Догађаји из деведесетих и њихово тумачење као ослободилачког рата и, према Добрици Ћосићу, као „обране слободе и истине и националних права у Републици Српској“ – остају главна препрека уклањању суштинске кочнице државној консолидацији Босне и Херцеговине, као и нормализацији односа између две земље.

Манипулације историјским чињеницама зацементирале интерпретацију о рату у БиХ

Нажалост, манипулације историјским чињеницама, у Србији су већ зацементирале интерпретацију о рату у БиХ која је супротна историјској истини. И то упркос томе што је Хашки трибунал донео највише пресуда управо поводом злочина Срба почињених над Бошњацима.

Игнорисање Међународног кривичног суда за бившу Југославију (ICTY/МКСЈ) и свих прикупљених и документованих доказа о рату у БиХ додатно компликује односе у БиХ, посебно односе Срба и Бошњака. То је вишеструко опасно и штетно, не само за консолидовање у Босни и Херцеговини, него и за демократски напредак и европску будућност Србије.

Београд оптужује западне силе, пре свега САД, Немачку и Велику Британију за распад Југославије, истичући како је њихов циљ тотална „капитулација Срба“. Све досадашње понуде за решење кризе у БиХ, које су долазиле пре свега из ЕУ, дочекиване су без ентузијазма, јер му (и Вучићу и свом доминантним елитама) никад до сада није била, како је рекао, „понуђена компензација“, што подразумијева „враћање Републици Српској свих надлежности која су јој отета“, односно реафирмацију изворних дејтонских принципа. Јер, како се истиче, опстанак Босне је могућ само „онаквом каквом је замишљена конфедерација два ентитета“.

Бајденова победа узнемирила Београд

Победа Џоа Бајдена узнемирила је Београд, јер се очекује промена курса према Балкану, а Бајден је један од ретких западних политичара који има веома добар увид у деведесете. О томе је давао веома прецизне изјаве, посебно о агресији Срба на Босну, геноциду, етничком чишћењу. Бројне су назнаке да ће Бајден заједно са ЕУ наступити координирано на Балкану, што је значајно подигло очекивања у региону. ЕУ већ сада позива САД на ново савезништво, како би се заједно супротставили „ауторитарним силама“. Сада је прави моменат да се направи тај продор.

У том смислу је охрабрујуће што се у Конгресу (8.12.2020.) могло чути шта се препоручује новој администрацију када је реч о Балкану. На то су одмах реаговали српски медији проглашавајући све говорнике за србомрзце, док је председник Вучић изјавио да очекује још теже притиске на Србију, као и да би „добио Нобелову награду када би потписао акт о независности Косова“.

Да би Босна постала функционална држава неопходно је пре свега ставити тачку на промену граница и спречити утицај, како Србије тако и Хрватске. Посебно је опасан двовековни империјализам Србије. Реафирмацијом постојећих граница уз чврсту гаранцију међународне заједнице могуће је уклонити малигни утицај свих претензија посебно оних српских, и тек је тада могуће очекивати да се три народа у Босни окрену сопственој агенди. То подразумијева и успостављање државног идентитета, јер без тога се оставља простор дезинтеграционим трендовима. За почетак треба ојачати ЕУФОР у Босни како би се предупредили конфликти за које постоји велики потенцијал.

Опрема: Стање ствари

(Дојче веле, 13. 12. 2020)

stanjestvari.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.