Слађана Зарић, ауторка филма КОРИДОР 92: Важно је да о својој историји не учимо из холивудских филмова

ИСКРА на Фејсбуку

фото: © РТРС / Снимак екрана

Зато ме јако занима како ће филм у Београду проћи и колико ће гледалаца заинтересовати. Ако у томе успијем, моја лична мисија ће бити успјешна.

То у интервјуу за Српскаинфо каже Слађана Зарић, ауторка филма „Коридор 92“, који у докуметарно-играној форми говори о спајању коридора живота 1992. године у општинама Модрича, Дервента, Брод, Оџак и догађајима који су томе претходили.
Рађен у копродукцији РТС и РТРС, филм је премијерно приказан на РТРС 9. јануара, на Дан Републике Српске, и од тада се не смирују страсти публике. Док су једни одушевљени филмом, други га страствено блате, користећи и најпогрдније изразе. То је био директан повод да одговоре потражимо од ауторке из Београда, иза које су бројни успјешни пројекти сличне тематике, од којих је најпознатији филм „Ратне приче са Кошара“.

– Мислим да су емотивне реакције сасвим разумљиве. Битка за коридор је засигурно најважнија битка Војске Републике Српске, битка која је спојила западни и источни дио РС, која је омогућила везу са Србијом и која је за српски народ у Посавини, али и у Крајини, значила останак или нестанак. Када говорите о тако важној бици, од које зависи на неки индиректан начин и ваш живот данас (ма колико имали година), онда је сасвим нормално да сви тој теми прилазе емотивно. С обзиром да смо сви различити људи, сасвим је нормално и да су нам реакције на једну причу различите – некога је дирнула прича о страдању у логорима, неко је заплакао на свједочењима мајки преминулих беба, неко се насмијао на причу о „Сањанима непливачима”, а неко је све вријеме од првог кадра филма гунђао и приговарао на ствари које су му сметале (избор саговорника, догађаја или пак драматизације) – каже Зарићева.

Како каже, немогуће је очекивати да ће сви људи идентично реаговати на филм, а важност приче је реакцијама дала емоције – коме се филм свиђа, он га са пуно страсти брани, а коме се не свиђа, он га са исто толико страсти критикује.

– Овдје говорим о гледаоцима из Републике Српске; очекујем да ће филм у Србији бити примљен на другачији начин. Као што су „Кошаре“ у Србији примљене јако емотивно тако је и овде „Коридор 92“ – каже Зарићева.

На основу чега сте бирали које догађаје из пробоја коридора ћете поменути у филму? То вас питам јер многи у РС замјере на томе што нису поменути неки битни моменти и личности попут „Вукова са Вучјака“, није поменута улога авијације Војске РС…

Уколико је неко пратио филмове о ратној тематици које сам ја радила, онда је примјетио да се увијек бавим догађајима, дешавањима и страдањима који су обиљежили једну битку, а не појединачним личностима које су у тој бици учествовале. У филму није споменут командант батаљона „Вукови са Вучјака“ Вељко Миланковић (иако је та јединица најзаступљенија у филму) али није споменут ни командант 16. моторизоване бригаде, ни командант Друге посавске, ни командант Осињске бригаде… Једини командант бригаде који је споменут у филму је пуковник Триво Вујић, командант 325. моторизоване, који је погинуо у самој бици, борећи се херојски на првој линији фронта заједно са својим војницима. Исти принцип кориштен је и у филму „Ратне приче са Кошара“. Нису споменути команданти 72. специјалне јединице или пак елитне 63. падобранске, причана је прича о догађајима и о страдалим припадницима. Овај филм је само један приступ и један поглед на Операцију „Коридор”, врло сложену и компликовану војну операцију, која је дуго трајала и одвијала се на неколико фронтова. Мој филм је само почетак. Ја се надам да ће неко од вас наставити да прича ту причу и да је освјетљава из различитих углова. Ја сам се одлучила на овај.
Замјере Вам да сте у филму минимизовали улоге команданата Момира Талића и Славка Лисице.

Не слажем се са коментаром да у филму није истакнута улога генерала Талића, Симића, Лисице… Не можда у мјери у којој би неки хтјели, али они, и оно што је још важније, њихове одличне команде и стратешке одлуке имале су истакнуто мјесто у приказу догађања са Коридора. Са стручним консултантом, генералом Келечевићем, дефинисани су кључни тренуци битке који су допринијели даљем развоју. У избору догађаја ослонила сам се и на књигу генерала Новице Симића, који одлично даје приказ дешавања на фронту, поготово у првим фазама операције. Онда је само требало те догађаје превести у језик филма.

Како коментаришете критике у којима се каже да је у филму превише псовки и алкохола, да је Војска РС представљена као руља, а не као организована војна формација?

Те коментаре доживљавам као злонамјерне и личне. Дијалошке сцене у филму је писао Александар Стојковић Пикси, уважени глумац и сјајан војник, који је у бици за коридор био директан учесник као припадник извиђача Крајишког корпуса. Ако он као учесник борбе не зна како су војници међусобно говорили и комуницирали и колико се шалили или пак били храбри и озбиљни – онда ја не знам ко зна. Дијалошке сцене су засноване на свједочењима бораца; текст сцена није умјетничка фикција. Све што је изговорено, тако се и десило, по причама једног или више бораца.

Да ли је филм „Коридор 92“ заправо поглед из Београда на ратна дешавања у Републици Српској? Колико у Србији уопште знају шта се десило?

Гледаоци у Србији врло мало знају о дешавањима у Посавини 1992. Говорим о већини, не о свима. Углавном знају за смрт 12 беба, али како и зашто је до тога дошло и шта се даље дешавало, то се у мору ратних догађања увелико заборавило. Биће занимљиво да се с временском дистанцом од 29 година баци приказ само на слијед догађаја: на чињеницу да су припадници Војске Хрватске ратовали на туђој територији без икаквог војног споразума, да је из Хрватске подизан авион да би се дејствовало у другој земљи, а да су нама у то исто вријеме због умијешаности у рат у БиХ уведене врло погубне економске санкције.

Сматрала сам да је кључно и у геополитичком смислу пресудно да се исприча шта је претходило војној операцији “Коридор” и шта је у ствари до ње довело. Формирање логора за Србе, убиства, малтретирања, силовања и судске пресуде… То су ствари које нису у великој мјери познате гледаоцима у Србији, а за које (на основу разговора које сам претходног дана имала) нису знали ни многи млади у Републици Српској. Зато је уводни дио филма у великој мјери посвећен тим догађањима који су условили да уопште дође до Операције “Коридор”. Мој приступ теми је зато био шири.

Којој публици и тржишту је филм превасходно намијењен? Онима који су учествовали у бици или онима којих је много више, а који мало тога знају о пробоју коридора?

Овај филм намијењен је грађанима Републике Српске, али и грађанима Србије. Жеља ми је да публика у Србији схвати шта се у Српској дешавало. Намијењен је младима. Зато је он урађен на популаран начин (документарно-играно), како би млађој популацији, која не зна пуно о овој бици, филм учинили што прихватљивијим и разумљивијим. Они из филма не могу да сазнају све, али филм може да их подстакне да даље истражују, да даље уче. Оно што је најважније је да млади од нас уче нашу историју, да им на начин који они воле, испричамо нашу причу, а не да то уче из филмова холивудске или пак неке друге продукције. Важно је и да филм буде веома гледан, да што више људи чује за њега и за битку за коридор, па нека им реакције буду и супротне. Те реакције ће их заинтересовати да даље сами сазнају. У Републици Српској смо у том успјели, филм је тога дана био најгледанији на свим каналима. Ништа нам не значи да направимо филм који ће мали број људи да погледа.

Како сте бирали саговорнике? Да ли сте сигурни да сте одабрали најбоље, или је то оно што вам је било доступно у датом тренутку?

Саговорници су бирани пирамидално. Главни стручни консултанти су генерал Келечевић и пуковник Чкоњевић. Они су предложили команданте јединица које су учествовале у пробоју коридора, а команданти су касније предлагали припаднике који ће да свједоче о одређеном догађају, јер они најбоље знају ко је гдје био на фронту. Неки су пристајали да причају, неки нису. Снимљено је око 80 саговорника, што у Бањалуци, што у Београду, али због дужине трајања филма они, наравно, нису могли сви да уђу у филм, што се и током снимања знало. У филму се појављује око 50-ак припадника разних јединица. Највише напоре имала сам да пронађем саговорнике који су везани за страдање 23. јула у Зборишту. То је потресна прича о којој постоји и врло потресан документарни материјал, који је искоришћен.

Филм „Коридор“ је само једно од ваших остварења са сличном тематиком. Да ли су овакве реакције биле и након „Ратних прича са Кошара“?

Филм „Ратне приче са Кошара“ је другачији, он је у старту имао сасвим другачији циљ – да исприча причу о дешавањима која су нама у Србији била потпуно непозната, а тичу се нас. Овај филм, када су грађани Србије у питању, треба да им исприча причу која им је непозната, а директно се не тиче њих, мада индиректно да, јер сви смо ми Срби. С друге стране, овај филм треба да исприча причу вама која се тиче вас, а коју ви у великој мјери, мада не у потпуности, знате. Неке ствари су вама овдје значајне и важне, а нама небитне, као што су питања која је јединица била на ком дијелу фронта, из које је јединице који саговорник. За нас је он војник Војске Републике Српске, небитно из које јединице.

И кад су ваши гледаоци гледали „Кошаре“ и „Паштрик“ нису се питали да ли је онај војник који страда граничар или је из 125. или 549. мтбр или пак из Петог батаљона војне полиције. То му је у причи било сасвим небитно. Важно је за књигу, важно је за војни филм, али за овај тип филма не. Овдје је важна прича и догађај.

Каква је конкретно била улога Републичког центра за истраживање рата Републике Српске? Да ли сте имали слободу да стварате на начин на који желите?

Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и несталих лица ми је пружио максималну логистичку помоћ и без њих заиста не бих могла да урадим овај филм. Њихова база података страдалих војника, уз лично свједочење учесника борби, помогло ми је да персонализујемо погибије војника и да дођемо до тачног броја погинулих током Операције „Коридор“. Успјели су и да дођу до фотографија погинулих војника, што је некада заиста било врло тешко.

Српскаинфо

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.