Перишић: САД нису више хегемон – Србија и Српска то морају да искористе

ИСКРА на Фејсбуку

фото: fakti.org

 

Пише: др Срђан ПЕРИШИЋ

ОДМАХ после Дејтонског споразума, САД и НАТО су на Балкану настојали да све државе постану и НАТО чланице, а посебно Србија и БиХ, које заузимају средишњи део тог региона.

То је наравно тешко ишло имајући у виду улогу НАТО у агресији на Републику Српску 1995, као и на Србију 1999. године. Међутим, без обзира на огроман отпор Срба у обе државе, Србија се од 2000. до 2013. године тихо кретала ка чланству, структуришући своју војску у складу са захтевима НАТО. Међутим, после 2013. Србија почиње да гради истинску војну неутралност, одбацујући атлантизам.

Слично се догађало и у БиХ, и то све до 2011. године када Република Српска почиње да блокира учлањење БиХ у НАТО, да би 2017. године донела резолуцију о војној неутралности.

1. Србија од прикривеног атлантизма

до војне неутралности

Атлантизам у спољној политици Србије није био доктринарно и званично одређен ни пре 2013. године, имајући у виду постојање одлуке о војној неутралности Србије 2007. године, али се практична политика Републике Србије кретала ка учлањењу у НАТО. То се најбоље видело у реформама сектора одбране.

Те реформе су подразумевале стварање Војске Србије која неће имати борбену функцију заштите Србије, јер би је у некој будућности штитио НАТО.

Војска Србије је реформама требала да добије нову, и то помоћну функцију америчкој армији у њиховим интервенцијама по свету, као и у борбеним мисијама ЕУ.

Дакле, изглед Војске Србије је прављен за чланство Србије у НАТО, али се у јавности све то представљало као неопходна модернизација и реформа.

Одлука о војној неутралности из 2007. године у пракси није поштована. То се могло закључити и према Стратегији националне безбедности Србије, из 2009. године, која није уопште узимала у обзир војну неутралност.

Наведена стратегија је погрешно говорила и о глобалном окружењу. У њој се наводио читав низ нетачности, а можемо рећи и глупости, као што је да „престанак блоковске конфронтације, ширење демократије, стварање мултиполарног света, интеграциони процеси у области безбедности смањују ризике за избијање криза и конфликата“.

Међутим, савремена глобална стварност говори супротно од тога. На пример, краткотрајни рат Грузије и Русије, у августу 2008, где је Грузија водила посреднички рат у име САД, били су пример писцима стратегије да међународно окружење Србије није онакво како су они наводили у својој стратегији.

Прикривена сарадња Србије са НАТО до 2013. године постизала се и директним ангажовањем војних стручњака и саветника из армија НАТО земаља. Најочигледнији такав пример је учешће Амадеа Воткинса (Amadeo Watkins) у реформи сектора одбране Републике Србије, кога је ангажовала Британија, а који је у то време поред британског поседовао и хравтско држављанство.[1]

Воткинс је у сектору одбране Србије био скоро десет година, и практично је дао главни допринос свођењу њене војске на симболичну улогу.

Нова војна политика Србије, која је карактеристична од 2013. године када је Воткинс и склоњен из Министарства одбране Србије, управо је започела на супротним ставовима од ставова Воткинса, а то је осаврамењивање наоружања и опреме Војске Србије и у томе ослањање на сарадњу са Русијом. Дотадашње атлантистичко усмерење Србије се завршава отпочињањем сарадње са Русијом. У почетку, 2014. и 2015. године то је било скромно, да би се одбрамбена сарадња после јачала. Крај атлантистичке авантуре Србије се види и по усвајању нове Стратегије националне безбедности2019. године која потпуно усваја концепт војне неутралности Србије.

Наиме, Србија је још увек војно и безбeдносно угрожена по питању Космета. Такође, коначно се почело да схвата да ће Хрватска увек бити истурена у неком евентуалном сукобу са Србијом и Српском.

Експоненти атлантизма на Балкану су Хрватска и Албанија. С тим у вези, организација и модел Војске Србије, почео је да узима у обзир наведене чињенице.

Промена у војној и одбрамбеној политици Србије, дакле, праћена је одбацивањем консултантских услуга стручњака из НАТО земаља, уз одређену оријентацију према војној сарадњи са Русијом. Мада, Србија при томе није одбацила сарадњу са НАТО.

У складу са војном неутралношћу, та сарадња је добила конкретан и јаван однос – за разлику од оне сарадње у периоду 2000 – 2013. година, која је била тиха интеграција у НАТО, ван очију јавности, без обзира на постојање одлуке о војној неутралности.

Од 2013. то је сарадња, али без интеграције у НАТО.

2. Од атлантизма БиХ до војне

неутралности Српске

Хегемонија САД је нестабилно деловала на БиХ у периоду одмах после 1995. године па до 2010. То је период разградње Дејтонског споразума и самог Устава БиХ, ради стварања нове уставне и политичке структуре у БиХ – супротне од дејтонских решења.

Имајући у виду да творци Дејтонског споразума нису могли одмах и да га ревидирају (међународни уговори се мењају новим уговорима), али ослањајући се на моћ и силу које имају САД као хегемон, кршећи међународно право (што је карактеристика хегемоније САД) успели су да у одређеној мери промене политичка решења у БиХ, супротно Уставу БиХ, тј. Дејтонском споразуму.

То се најбоље видело у деловању Високог представника у БиХ. Он је добио шира овлаштења од задатих, управо на основу хегемоније САД.

Mоћ САД је „направила“ тзв. бонска овлаштења за Високог представника, којим је он вршио преношење надлежности са ентитета на заједнички ниво БиХ.

Одлуке Високог представника су потврђиване од стране Савета за примену мира (PIC). Дејтонски споразум не предвиђа постојање ове организације, али је ово тело измишљено како би се могла да граде нова политичка решења и вршила контрола у БиХ. Дакле, Високи представник и Савет (PIC) су формирани потпуно у складу са хегемонском улогом САД, те су вршили улогу новог политичког устројавања БиХ.

На огроман притисак САД и НАТО укинуте су ентитетске војске 2006. године, дакле и Војска Републике Српске, и формиране су заједничке Оружане снаге БиХ. Све је то било у супротности са Уставом БиХ. Но, тадашња расподела моћи у свету је била неумољива.

Грађани БиХ никада се нису изјаснили ни за чланство у НАТО, али ни за икакву сарадњу са овом међународном организацијом. С тим у вези, грађани Републике Српске, и Срби као конститутивни народ у БиХ, јасно изражавају резерве према чланству и сарадњи са НАТО. Но, то није представљало препреку да се у име целе БиХ донесу одлуке у периоду 2006 – 2010. година, о почетку процеса учлањена БиХ у НАТО.

Тако су, тих година, и чланови Председништва БиХ из Републике Српске (Паравац и Радмановић) прихватили да се крене у последњу фазу припрема за чланство у НАТО (тзв. Акциони план за чланство – МАП).

Наиме, односи једне земље са НАТО подразумевају две фазе сарадње и, ако се донесе одлука о учлањењу, креће се у фазу учлањења, што је трећа, последња фаза процеса учлањења у НАТО. Прво се БиХ придружила програму сарадње са НАТО, у формату Партнерство за мир 2006. године – што је била прва фаза процеса придруживања. Након тога БиХ је кренула у другу фазу потписивањем Индивидуалног акционог плана партнерства (IPAP) 2008. године. Тај формат представља најинтензивнији облик билатералне сарадње НАТО са земљама које нису чланице овог савеза.

У случају БиХ тај формат је представљао другу фазу интеграције у НАТО.

Председништво БиХ је 2009. усвојило закључак о упућивању формалног захтева БиХ за Акциони план за чланство (Membership Action Plan – МАP), што је представљало покретање трећег формата или последње фазе интеграције БиХ у НАТО.

Приступање трећој фази интеграције у НАТО врхунац је утицаја САД у БиХ.

Међутим, од 2010. године Република Српска је кренула да блокира процес интеграције у НАТО, односно да блокира трећу фазу – МАP.

Власти Републике Српске су одбијале да дозволе да се војна имовина на њеној територији, која је њено власништво а коју користе оружане снаге БиХ, правно пренесе на ниво БиХ. С обзиром да је то услов НАТО да се активира трећа фаза интеграције БиХ у НАТО (МАP), власти Републике Српске су  то одбијале.

Одбијале су не само због тога што је то кршење Устава БиХ, по коме постоји само имовина ентитета, а не и имовина БиХ, него су тиме од 2010. потпуно онемогућиле процес интеграције у НАТО.

Да је т          рећа фаза интеграције БиХ у НАТО неким планом требала да почне раније, рецимо у периоду 2001 – 2005, у времену најачег утицаја моћи САД, питање би било да ли би Република Српска успела томе да се супростави.

Додатни притисак да се одблокира трећа фаза интеграције у НАТО био је 2018 – 2019. године, када је Српска онемогућавана у формирању извршне власти на нивоу заједничких институција БиХ. У томе су учествовале многе дипломате из САД. Међутим, власт на нивоу БиХ је формирана крајем 2019. године, а Акциони план за чланство (МАП) није активиран.

Република Српска се ослања на резолуцију о војној неутралности, тј. политички акт који је донесен у парламенту Српске 2017. године.

Закључак:

Као један од битних елемената или детерминанти стицања политичке моћи једне државе јесу политичке стратегије државе.

Политичке стратегије су стратешки документи државе о реализацији њених националних интереса. Власт усваја и примењује стратегије. Начелно, стратегије у виду докумената изграђују стручњаци и научници, али се усвајају у парламентима, или их доноси шеф државе, или председник владе. Политичке стратегије су стратешки планови којим се јасно дају смернице како да се остваре национални интереси у датим условима.

Стратегије се могу поделити на геополитичке, спољнополитичке, безбедносне стратегије, војне, економске, енергетске и културне стратегије. У свакој наведеној стратегији се сагледава политички аспект, јер политички аспект представља остваривање националних интереса. Спровођењем стратегија повећава се политичка моћ, јер се остварују национални интереси.

Српска са својом Резолуцијом о заштити уставног поретка и проглашењу војне неутралности из 2017. године, и Србија са Стратегијом националне безбедности из 2019. године јасно изражавају националне интересе Срба. Друго, наведени документи су и доказ да и Србија и Српска, за разлику од ранијих времена, имају снагу и моћ да своје интересе и реализују.

Дакле, уз постојање осталих способности, економских и војних, као и уз снажну културу и бригу о идентитету, уз јасно спровођење стратегија, Србија и Српска акумулирају политичку моћ. Реализација ових политичких стратегија значи да Србија и Српска поседују и вештину да их реализују.

Вештина обухвата знање, ресурсе, упорност, флексибилност, и – подршку великих сила (Русија). Поред тога, у вештине улазе и преговарање, претње, склапање савезништава.

У сваком случају, времена више нису иста. У току су тектонске промене у свету. САД нису више хегемон. Србија и Српска то морају да искористе.

________________________________________________

[1] Амадео Воткинс, по оцу Британац, а по мајци Хрват, наводни је експерт за Балкан, запослен на Академији за одбрану Уједињеног Краљевства. Задужен за реформу одбране Србије је био од 2003. до 2013. године, да би у периоду 2014 – 2017. био у МУП-у Републике Србије, задужен за реформу полиције. 2017. године Влада Србије је коначно отказала сарадњу. После тога је отишао у Црну Гору, за саветника у Атлантском савету.

          https://sveosrpskoj.com/komentari/perisic-sad-nisu-vise-hegemon-srbija-i…

fakti.org

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.