Милош Ковић: Српска је предстража Србије

На ствари треба гледати кроз дугу историјску перспективу. Оно што се сада дешава у Украјини је само део похода на Русију који је почео одавно и који се понавља у историји Европе бар од 13. века, првих крсташких похода, преко Хитлера и даље. И то не може да разуме неко ко само и искључиво гледа данашње вести без претходног историјског знања.

Поручује то за “Глас Српске” историчар и професор Филозофског факултета у Београду Милош Ковић, упозоравајући да је положај српског народа, ако се краткорочно гледа, доста критичан, али не и на дуже стазе.– Има изгледа да буде све бољи. Сада се налазимо у позадини ратног сукоба на истоку Европе. НАТО земље имају интерес да, у позадини тог сукоба где смо ми, угуше све тачке које им се чине као тачке отпора. Захтевају апсолутну послушност и многи мисле у нашем окружењу да је дошао њихов тренутак. Међутим, дугорочно ово што се догађа на истоку Европе је још један јасан доказ да живимо у мултиполарном свету. Да униполаран више не постоји – рекао је Ковић.

Криза на истоку ће се, каже, кад-тад завршити.

– Русија је кренула. Сви знамо како изгледа кад крене, а нарочито како се то завршава. Не знам колико ће трајати. То знају они који доносе одлуке, пре свега у Кремљу. Кажу да операције теку у складу са плановима и нема разлога да им не верујемо. Наше је да пратимо. Без обзира на притиске, да искључиво гледамо наше националне интересе – казао је Ковић.

ГЛАС: Шта желите тиме да кажете?

КОВИЋ: Морамо избећи панику и страх. Када је време критично, мора се попуштати, али у суштини, а то су основни национални интереси, не сме се попуштати. Наши основни национални интереси су опстанак Српске у дејтонском капацитету, засад, и опстанак Косова и Метохије у саставу Србије. Ту је и опстанак српског народа у Црној Гори, а намерно користим реч опстанак јер се српском народу оспорава право на основно државно постојање. Ако би се десило да останемо без држава или буду распарчане, а то је суштина косовског конфликта, поставља се питање голог опстанка и грађана Српске и Србије.

ГЛАС: Можемо ли у том случају рећи да је, глобално гледајући, осим на Русију, највећи притисак на Србе?

КОВИЋ: Нема никакве сумње да је тако. И тако је и историјски увек било. Напади и агресије на српски народ најчешће су били само почетак инвазије на Русију. Тако је било 1941, 1914, па и у Карађорђево време. Нас на Западу виде као мале Русе и мисле да српском народу могу да ураде све оно што не могу и не смеју великој Русији. У томе је специфичност наше позиције. Не заборавимо да је Српска најзападнија православна земља, најзападнији део великог православног света, који се протеже на пределу од Приједора до Владивостока. И на тај простор геостратези гледају као на један простор, са свим локалним специфичностима.

ГЛАС: Ако је тако као што кажете, неминован је закључак да су неке ствари, као последње санкције руководству Српске или ранији “Инцков закон”, па и проблеми у вези са имовином у Српској, покушај да се у ово турбулентно вријеме финализују неке друге идеје.

КОВИЋ: Тачно тако. Неки мисле да ће у сенци украјинског сукоба моћи да заврше све оно што нису могли, односно успевали у протеклим годинама. То се јасно види по најновијим потезима који се вуку. Не само према Српској, него и Србији, у Црној Гори. Ми би требало да, у овој ситуацији, знамо ко су наши непријатељи, а ко пријатељи. Шта добијамо од западног света, а шта од Русије. Морамо бити свесни опасности и искушења. Време је ратно. И западне силе се понашају као да су и саме у рату. Уосталом, чињеница да снабдевају, и то издашно, оружјем једну од зараћених страна, показује да су у рату. Русија их није случајно упозорила да задржава слободу деловања по онима који снабдевају украјинску страну наоружањем. Велике силе запада или НАТО земље, пре свих САД, Велика Британија и Немачка, понашају се као да су заиста у рату и тако нас и третирају. Ово је време великих искушења, али није нам први пут.

ГЛАС: Који је најбољи одговор на то? И Српске и Србије.

КОВИЋ: Пуно јединство српског народа. Србија не сме изгубити из вида да је постојање Српске њен главни национални интерес. Република Српска је предстража Србије, и то је њена правна обавеза гледајући Дејтон. Кључно је да Србија свим расположивим средствима, дипломатским, економским и културним подржава Српску. У Србији, нажалост, има оних који покушавају да представе Српску као неку врсту терета. Камен око врата. Исти ти тако представљају и Косово, Метохију. Све наше грађане који тамо живе. Нажалост, таквима се и даје реч у нашим медијима, али је јасно да убедљива већина српског народа не мисли тако. Ни са једне стране Дрине. Природно је да постоје политичке разлике унутар и Српске и Србије, али у стварима које су национални интерес разлика не сме бити. Ако се стално доводи у питање имовина Српске, Дејтон, крши Резолуција 1244, каквим уверавањима можемо да верујемо. Ништа није испоштовано. Како можете да верујете тој страни и таквом преговарачу? Али, то не значи да би Српска и Србија требало да иду у фронтални сукоб са земљама НАТО-а. Треба тактизирати, бити паметан, чекати. Знати где се може попуштати, а где не.

ГЛАС: Рекли сте да у Србији има неких који искачу из оквира борбе за националне интересе. Колику опасност то доноси?

КОВИЋ: Причамо о опстанку државе и народа, али таквих који искачу има. Нажалост, и у Српској и Србији. Мора се знати шта су главне теме, а шта је мање важно, онда ће ствари бити далеко јасније. Кључне су право на живот и опстанак нашег народа и наших држава. Дозвољена су и другачија мишљења, али не могу бити највише заступљена, а некада ми се чини да јесу у државним медијима Србије. Овде и сада је реч о голој самоодбрани и на то српски народ има право. Не треба следити илузије о политичком западу којих су наше политичке елите препуне. Кључна реч је реализам, и реално процењивати односе у садашњем свету. Морамо видети будућност.

ГЛАС: Која је цијена садашњег става Српске и Србије да буду неутралне и контра става Запада о санкцијама Русији?

КОВИЋ: Цена постоји и, ако се остваре претње, могла би да буде економска, пре свега, те политичка. Али, када то упоредите са ценом отимања имовине Српској, гашења једног по једног њеног овлашћења, са чим се одавно почело, или са ценом распарчавања Србије јер ако дозволи сецесију Косова и Метохије, онда је питање шта је следеће. Наши непријатељи су то већ именовали. То је превисока цена. Народ који изгуби државу осуђен је на статус као савремени Курди. Баш нема никакву заштиту. Српска је наш гарант да се не догоди оно из 1941, што је покушано 1992. или што је српском народу урађено 1914. Не могу се поредити економски губици са губитком државе.

ГЛАС: Да ли се свјесно, а под великим утицајем и медија, заборавља да је велики дио свијета у овом моменту неутралан или на страни Русије?

КОВИЋ: Тако је. Задатак медија, нажалост, пре свега у западном свету је да нас убеде, а не да нас информишу. Засути лажним вестима, потребно нам је да заиста научимо изнова да саберемо два и два, а то можемо само тако ако мислимо и промишљамо главом оно што већ знамо. Ово је део дугорочног кретања с циљем освајања руског простора и поништавања права руског православног народа на постојање. Почело је ширењем НАТО-а, кључна је 2004. и ширење на балтичке републике Естонију, Летонију и Литванију, па на Румунију, Бугарску, Словачку, Словенију. НАТО је дошао у суседство Санкт Петербурга. То ниједна велика сила не може да дозволи. Уласком Украјине ракете НАТО-а стижу на четири и по минута до Москве, а то значи поништавање целог антибалистичког система Руске Федерације. Дакле, у овом рату Русија се брани. Тако је и са Србима. Колико је било похода на Србе само у 20. веку и то су у правилу биле претходнице похода на Русију. Тек сада веома добро разумевамо шта су били ратови у бившој Југославији. Све је то била припрема. Видимо сада да на Русима примењују исте пропагандне моделе који су примењивани на Србима, али је потпуно невероватно да ико на Западу мисли да може да третира велику Русију као Србију и српски народ. Знамо историју похода на Србе који су се веома често завршавали геноцидом, односно доводили су до тога, али су се завршавали победама српског народа. Сасвим је јасно шта је предисторија овога и шта се у ствари данас дешава.

Не могу преко Дрине, али моје књиге могу

ГЛАС: Недавно Вам је забрањен улазак у БиХ. Да ли сте шта радили на том питању?

КОВИЋ: Покренуо сам поступак. Мој адвокат ради на томе и то је оно што, као грађанин, могу да урадим. За сада се ништа није променило, сем што се показало да је то део много, много шире приче. Када је поменут тај списак од неких 1.000 људи којима је забрањен улазак у Српску, то је јасан покушај да се људи заплаше, а она одвоји од Србије. Али, да ли је могуће да неко, на тај начин, мисли да може да прекине наше везе? Не могу да пређем Дрину или Саву, али моје књиге и чланци се, од тада, још више читају.

Ведрана Кулага Симић

(Глас Српске, 23. 04. 2022)