ИСПОВЕСТ ИЗ АМЕРИЧКОГ КОКПИТА У ПЛАМЕНУ: Како су Срби оборили мој Ф-16

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: принтскрин YouTube

Пилот америчког авиона Ф-16 Скот Огрејди испричао је до детаља како је његова летелица оборена изнад Републике Српске у јуну 1995. године, током напада НАТО-а на положаје босанских Срба.

Огрејди је заједно са Бобом Рајтом кренуо у напад на Србе из базе у Авијану у Италији, али нису очекивали тако жесток отпор какав их је сачекао изнад босанских брда.

Како преноси часопис „Нешенал интерест“, они су знали положаје противваздушне одбране Војске Републике Српске, али су током лета ипак упали у жестоку ватру којом су их Срби засули.

„Знали смо како да се клонимо српских ракета земља-ваздух на северу и истоку. Те ракете су дефинитивно биле претња за Ф-16, чак и са нашим напредним системима одбране“, рекао је Огрејди.

У шуми их је чекала скривена покретна ракетна јединица српске војске коју напредни систем НАТО-а за рано упозоравање пилота „Меџик“ није уочио. Систем који је информације добијао од шпијунских сателита и авиона У-2 није јавио Огрејдију и Рајту да су се изненада нашли на мети српског радара.

„Тачно у 15.03 мој систем за упозоравање је показао црвену тачкицу. Гледао сам у своју конзолу у неверици. Истовремено, огласио се и аларм у мојој кациги. Ухватио ме је непријатељски радар! Заборави на претњу са севера. Ово је долазило с истока. Стомак ми се окренуо. Сада је био мој ред да постанем плен. Знао сам да морам да се припремим за најгоре“, каже Огрејди.

Српске снаге су испалиле две ракете, и то без помоћи радара. Наиме, српске трупе нису их укључиле одмах, како не би биле откривене. Радаре су укључили тек када су ракете биле на неколико секунди од авиона Огрејдија и Рајта.

СУДАР, СУДАР!

Огрејди објашњава да није одмах видео бели дим који испаљена ракета оставља за собом, што је једини начин да пилот добије визуелну идентификацију претње. Када се ракета искључи, онда нестаје и дим. Пројектил наставља пут ка мети, нечујан и смртоносан, брзином два пута већом од брзине Ф-16.

„Пошто нисам видео ништа на небу, погледао сам опет на дисплеј. Црвена тачкица није нестала, што је значило да сам и даље нациљан. Тренутак касније, у кациги ми се огласио и други аларм. Поглед ми се вратио на екран. Тамо је било ново упозорење, јаче од претходног. То се све дешавало у неколико секунди или делова секунди, али довољно да схватим да ме је ухватио радар. То још нисам знао, али ’Меџик‘ је добио информацију са шпијунског сателита да се тачно испод Вилбура и мене налазе ракете, али због ометане радио-везе ми никад нисмо добили ту поруку“, прича Огрејди.

Пилот Ф-16 био је уверен да су ракете на њега већ лансиране. Био је бесан.

„Био сам љут због тога што нас је непријатељ надмудрио, али остао сам прибран“, каже он.

„Програмиран компјутерски глас одзвањао је у мојој кациги: ’Судар, судар!‘. Тренутак касније, јак бљесак осветлио је небо између Вилбура и мене. Ракета је пролетела тачно између нас. Срце ми је лупало. Знао сам да те ракете лете у паровима. Била је велика шанса да је још једна ракета већ у ваздуху и да лети право на мене“, прича амерички пилот.

ГОСПОДЕ, НЕ ДАЈ ДА УМРЕМ САДА

Он је затим размишљао да ли да избацује „мамце“ или да маневрима покуша да избегне удар ракете. Није имао времена ни за једно, ни за друго.

„Нисам сигуран шта се тачно десило у следећем тренутку. Вилбур ми је касније рекао да је викао преко радијске везе: ’Ракета у ваздуху!‘. Нисам га чуо. Чуо сам само несносну буку која ми је умало пробила бубне опне. Онда је стигао удар какав никад нисам осетио. То је као да те отпозади удари камион са 18 точкова за чију маску је прикачена ракета. Ракета је нашла своју мету. Пламен и врелина разлили су се мојим кокпитом. Почео сам дивље да се отимам. Као да ме је џиновска рука зграбила и почела да ме дрма. Од мог авиона је остала сламчица у ветру, био је потпуно ван контроле. Упркос свемирској електроници, суперсоничној брзини и борбеној моћи, Ф-16 није био савршен. Док трепнеш, он може да се претвори из небеског принца у пламтећу хрпу жица и искривљеног метала“, прича Огрејди.

Тек тада је схватио да су се нос и кокпит авиона физички раздвојили. Авион је био преполовљен. Пилот је помислио: „Господе, не дај да умрем сада, не дај да умрем од овога“.

Кроз ватру и дим угледао је ручку за катапултирање и у последњем тренутку је успео да је повуче.

Падобраном се спустио на српску територију, а онда је почела грозничава потрага за њим. Игра мачке и миша трајала је недељу дана. У једном тренутку, српски хеликоптер који га је ловио био је тако близу да је могао да види лица војника у њему.

На крају је ипак успео да пошаље сигнал са својом локацијом, па су ускоро по њега послата четири хеликоптера око 100 километара дубоко у српској територији. Послато је још 40 летелица као додатна подршка.

Маринци су га пронашли 8. јуна 1995. године.

sputniknews.com

1 коментар

  1. Slobodan каже:

    Kada je opisivao, kako je izgledao udar rakete u F-16, krenuse mi suze…radosnice.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.