ЦВИЈАНОВИЋ: Све је могуће у БиХ, па и да сама одумре

ИСКРА на Фејсбуку

Жељка Цвијановић (Фото: РТРС)

У БиХ не постоји воља за унутрашњи дијалог зато што је дио међународне заједнице промотер бошњачке политике, каже предсједница Републике Српске Жељка Цвијановић.

Пред обиљежавање Дана Републике 9. јануара, првог откад је ступила на дужност предсједнице, у интервјуу за Спутњик Жељка Цвијановић истиче да је узбуђена и поносна, али и да осјећа додатну обавезу, те да је то време великог усхићења и окупљености грађана око своје Републике.

Нису сви тако усхићени. Добили сте и ви неке прилично морбидне честитке. Да ли страхујете да ће неко покушати да поремети тај дан?

– Увијек постоји одређени ризик да нешто може да покуша да поремети велики свечани дан. Међутим, сама та ‘честитка’ је нешто што се дешава већ неколико година. Стижу на адресе институција Републике Српске углавном поводом 9. јануара и то говори у суштини неколико ствари, а највише о онима који су потписници, али исто тако и о томе како се жели послати порука да Република Српска није добродошла у оквиру БиХ, да постоје многи људи који живе у другој половини државе који сматрају да ствари треба да буду постављане онако како они мисле да треба. Ту је и порука да се не оставља баш пуно простора за дијалог и толеранцију, као и о Босни која је скројена по њиховој мјери у којој нема простора за Републику. Ове године ми Дан Републике обиљежавамо под слоганом ‘Поносна и вјечна’ и мислим да је све оно што треба да знамо садржано у том слогану.

Српска практично од самог настанка жуља неке факторе у БиХ и ван ње и због тога се уочи тог дана увијек нешто ускомеша. Ове године то су дешавања повезана са случајем смрти Давида Драгичевића. Како Ви видите позадину тог случаја и да ли мислите да је расплет близу?

– Очекујем да јесте близу. Кад то кажем превасходно мислим да је одговорност на институцијама које треба да дођу до истине, а то је тужилаштво. Оно треба да дâ одговор на страдање једног младића. А све друге ствари које су се дешавале везане за тај случај… Морам рећи да сам несрећна што је дошло до политизације једне породичне трагедије. Елементе политизације дефинитивно можемо препознати – инволвираност политичких субјеката, опозиције, а кад погледате мало шире видите да то баш није изоловани случај, да имате образац. Било је много примјера гдје се индивидуални проблем настоји злоупотребити да добије сасвим другачију конотацију. Наравно да је страшно сазнање да се једна породица суочила са тако тешким губитком. Дакле, остаје наше очекивање да се тај случај ријеши, да тужилаштво изађе са јасним ставом и ако треба да уследе одређене санкције, али није улица мјесто где се добијају и губе избори, није улица место које диктира како ће радити одређене институције.

Да ли је претјерано рећи да је то био и покушај обојене револуције?

– Јесте покушај обојене револуције. Читав низ година указујемо на одређене појаве и елементе који се могу подвести под тако нешто. Ствари у БиХ су сложене, али су такве и у цијелом региону. Много је отворених питања. Међутим, имате и нешто друго. Кад у региону, конкретно код нас у БиХ и Републици Српској морате да се опредјељујете за једну или другу страну, онда то увек постане матрица и за дешавања ове врсте – да трпите притиске, да имате укљученост међународне заједнице, не само у дневнополитичком животу, него се малтене тражи да се сврстате на једну страну. Данас кад су исцрпљена оправдања за такво понашање направљена је антируска хистерија. И џаба што ви кажете: „Мали смо, нисмо фактор на глобалном плану, желимо да све несугласице које имате што прије ријешите и пустите нас на миру, а не преко нас да се дешава“. Упркос томе што шаљете такве поруке настоји се од вас направити играчка у некој великој игри.

У чему се тај притисак огледа?

– То се може видјети у БиХ уз објашњење да се сад мијењају услови за активацију плана ка чланству у НАТО, да се спријечи неки руски утицај. Прије 10 година поставили су неке услове, а сад су их склонили и сад одједном може и без услова, само да се наводно ишчупамо из „руских раља“. А ми хоћемо мир, стабилност у Републици Српској, да институције раде свој посао. Наша порука је: „Пустите нас да радимо с миром, да јачамо, да се консолидујемо“. Али очито да то некоме није у интересу и кроз дневну укљученост, јер имате међународну заједницу која је буквално сврстана на једну страну и апсолутно жмури на оба ока кад су у питању ови други.

Међународна заједница је еуфемизам за Запад. Да ли кад кажете да постоји умјешаност међународног, односно западног фактора, располажете и неким информацијама?

– Наравно да располажемо. Не могу да их презентујем, али постоји укљученост, подршка свима који желе да пишу, раде, говоре против оних који су на власти, а они који су на власти нису по мјери онима који подржавају све те покрете.

Поменули сте и тежњу одређених фактора да увуку БиХ у НАТО по сваку цијену. Да ли и то има везе са превирањима у Републици Српској?

– Између осталог има, али генерално гледајући то је простор у којем треба да се смањи руски утицај, иако га и не примјећујемо на начин који би подразумијевао да вас неко за нешто условљава. Све ове године видим врло досљедан и принципијелан однос Русије према оном што је дејтонска БиХ и захвална сам на томе. Што неко то жели да прикаже на други начин, проблем је ширих размјера који не можемо ријешити ми у Републици Српској, нити у Србији. С друге стране, управо из западног свијета добијали смо многа условљавања, некад под плаштом европских интеграција, па се каже: „Ово су специфични услови према земљи кандидату за чланство“, до неких других који воле микроменаџмент у којем многи амбасадори сматрају да је сасвим нормално да вам дођу у институцију и, упркос томе што као озбиљан политичар нећете главом кроз зид, кажу вам: „Наш став је да то не може да пише у закону“. То није нормално, али се дешава.

Да ли због тих условљавања страхујете да се БиХ може десити нешто слично Македонији, да се неким инвентивним методама заобиђе воља Срба и Републике Српске и БиХ буде увучена у НАТО?

– Нећу да се бавим фаталистичким сценаријима, али сигурно да постоје различите намјере како да се доскочи ономе што је урадила Република Српска. Пошто и ми знамо да то постоји, у октобру 2017. године донијели смо резолуцију о заштити уставног поретка и војној неутралности у којој не говоримо специфично о НАТО-у, него генерално о укључивању у војне савезе. Важан оријентир је и како се понаша Србија, а с друге стране коначна одлука је на народу – да се изјасни на референдуму.

 

С обзиром на такву атмосферу не изненађује што многи страни експерти, укључујући и бившег британског дипломату Тимотија Леса, предвиђају да ће Република Српска да напусти БиХ. Да ли Ви за свог мандата видите Републику Српску и даље унутар БиХ?

Видим Српску која ће сваког дана бити све јача, свјеснија колико је важно да опстане. Много је било настојања да се Српска умртви и девастира. И упркос свему ми смо јачи и стабилнији, са много већом свијешћу да не постоји други оквир који ће нам гарантовати ту сигурност како нам гарантује Републка Српска. Ту лежи и мој одговор. Нећу да предвиђам шта ће се десити са БиХ, до сценарија да је могуће да сама од себе одумре, пошто је невјероватно да тамо немате партнера ни за једну озбиљну причу, да увек имате само тврдоглаво одбијање с неке стране, која је углавном политичко Сарајево. Али увијек се настоји бацити кривица на Републику Српску и сви се могући и немогући странци баве Српском, а мало ко прича колико је БиХ пуна дефицита. Зато што немате унутрашњи дијалог. А немате га зато што је тај дио међународне заједнице увијек био раме за плакање једној страни, увек у функцији спровођења углавном бошњачке политике, без имало слуха за било шта што се односи на српски народ, па чак и хрватски народ.

И они су незадовољни.

– Много су незадовољни. Али ништа не може помоћи ако у оквиру БиХ немате довољно жеље да се учествује у дијалогу а тога нема у Сарајеву. Зашто? Зато што су их странци стално мазили, говорили им: „Немојте ви с њима причати, ми ћемо им казати да то мора“. Замислите земљу у којој странци толико година након рата служе као гласници. Дакле, нисам превелики оптимиста кад је у питању функционисање БиХ. Видјели смо како то изгледа и кад је предскедник Додик изабран за српског члана Предсједништва БиХ, да малтене нема простора ни за кога ко долази из Републике Српске, осим ако хоће неуморно да клима главом. За сваког ко дође са својим ставом из Српске у стању су да се на њега најстрашније обруше и пошто су немоћни да сами доведу ту ствар до краја, по правилу трче у стране амбасаде да им они помогну да тог неког доведу у ред.

Све што се дешава у БиХ је део ширих процеса у региону. Најновији је фактичко укидање границе између Албаније и тзв. Косова. Да ли онда и Република Српска има право да тражи да се укине граница на Дрини?

– Ако примјењујемо исту рецептуру и ако формула вриједи за све онда би то било логично. Али чим је то рекао неко од функционера из Србије, ваша премијерка, видјели сте реакцију. То је политика вишеструких аршина. А врло је легитимно да то питање ставите на дневни ред и кажете: „Да ли се то односи на све или само на неког изабраног?“. Ти двоструки аршини су најблаже речено иритирајући, да неком стално толеришете шта год да уради. Ако боље погледате видјећете да се толерисање Запада углавном односи на оно што раде политичко Сарајево и Албанци. То је видљиво и кад ЕУ упозорава две стране да се уздрже, а имате само једну страну која уводи таксу, формира војску. Мислим да је Косово много намучило ЕУ, иако они то не смију да признају. Они њих много потцјењују. Функционери самопроглашеног Косова знају да се прилично наругају функционерима ЕУ, стално им показују да им је мјесто у неком ћошку, да уопште нису важни као неко ко доноси одлуке. То постаје занимљив феномен. Сви смо изразили став да се крећемо ка Европи, а ви их омаловажавате, кажете: „Небитни сте“, а онда очекујете да остатак регије има неки однос према тој ЕУ.

Ако Београд буду притискали да ријешава питање Косова, да ли ће и Република Српска тражити да се укључи у неко шире рјешење?

– То зависи од околности и како ће бити послагане ствари. Ми у Репулици Српској желимо мир, стабилност, хоћемо да се нико са нама не игра, да не будемо полигон, јер смо превише мали за све те утакмице које је неко наумио да игра и наравно хоћемо да се према нама спроводи иста политика као и према другима, а не да си стално у неком ћошку, оптужен да си злочесто дете, а сви други, без обзира шта раде, добра су деца. Било би логично да се направи шири терен ако се рјешавају таква питања. Било би логично да Република Српска има она права која је себи дало рецимо самопорглашено Косово. А на који начин ће се нешто дешавати у будућности, отом потом. Не бих да унапријед дајем неке квалификације, али знам да не можете дуго објашњавати да ваш народ нема право које неки други народ има.

Како видите Републику Српску на крају свог мандата?

– Још јачу, још стабилнију. Сваке године расте свијест о важности Републике. Јако сам поносна што знам да је политика којој припадам помогла да та свијест упорно расте. На крају мог мандата видим је још спремнијом да се ухвати у коштац са свим изазовима, да идемо заједно даље и развијамо најтешњу, присну сарадњу са Србијом. У неким другим околностима видјећемо како ће се ствари дешавати на регионалном плану. Можда могу да кажем још укљученију у све процесе.

Можда и више интегрисану са Србијом?

– Те везе су дефинитивно ту. Како је видим ту интеграцију? Она прво постоји на дневном плану и то је много важно. Она постоји и ментално, политички блиско, постоји и правно преко споразума о специјалним паралелним везама који је опет проистекао из Дејтона. Ви вјероватно постављате питање о формалној интеграцији. Ја знам да би грађани Републике Српске и српски народ дефинитивно, без изузетка, сви желели да буду у оквиру Србије или да су заједно са Србијом, али на то наравно утичу различите околности, а не само њихова жеља и воља.

РТРС

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.