РАЈ НА ЗЕМЉИ ОСТАО БЕЗ “ЕЛЕКТРИКЕ”: Бројна домаћинства у Заовинама на Тари струју ће чекати још месец дана

11.03.2016.

Фото: Д. Карадаревић

Док је киша плавила српске долине, тежак и мокар снегпокидао је на Тари две стотине струјних далековода и проводника као да су суве гранчице. Живце људима није! У Заовинама, око 220 домаћинстава сада је без електричне енергије, многи од њих ће сијалицу опет да упале–тек за месец дана. Старој струјној траси, од Лазића бране све до центра села, не може се ни прићи, инжењери започињу изградњу нове, а до тада ће свакодневицу горштака обликовати заједничка жеља да се живи живот без електрике, телефона и интернета…

Фото: Д. Карадаревић

Велика недаћа, окупилаје мештане јуче у кафани насред села. Види се одмах по ужурбаности, да неће бити ни великих речи, ни кукњаве. Сада су на цени брза памет, још хитрије ноге и јаке руке. У импровизовани кафански „кризни штабу“ људи улазе ужурбано , чују по неку директиву, онда одлазе свако неким важним послом.

Фото: Д. Карадаревић

Једни терају пуне замрзиваче код родбине и пријатеља у Бајину Башту да се месо не поквари. Други су путоказ радницима „Електродистрибуције“ у шумским беспућима, јер навигација ту није од неке нарочите користи. Кажу електричари, важеће правило гласи: Мапу читај, ал` сељака питај.Само ћеш тако, и никако другачије,стићи где мораш.

Председник Месне заједнице Заовине Видоје Лазић, у центру села, у Вежањи, објашњава мало у телефон, мало у очи, где иде која бандера. Усмерава возила с агрегатима, да би нам у паузи предочио како ствари стоје.

– Е, овако је било: под налетом снега прво је попадало 200 стубова, а више од 300 кућа остало је без струје. За само два дана добар део порушеног је оспособљен. Лоша вест је да се речених седам километара далековода мора наново градити. Били су инжењери, почели су већ да цртају план. За то време екипе „Електродистрибуције“ раде по цео дан да оспособе шта се може –каже Видоје и наставља – Један агрегат нам је стигао од „Дринско – лимских ходролектрана“, преостала два из Ужица и од „Црвеног крста“ су на путу. То су они агрегати, скоро као ауто велики, за напајање целих трафо станица, моћна ствар, добро ће нам доћи.

Фото: Д. Карадаревић

Видоје се негде изгуби, отишао је да нађе најближи утикач да напуни мобилни телефон. Сви сада тако раде, седну у ауто, прегазе десетак километара до првог „исправног засеока“, да напуне батерију јер друге комуникације са светом више нема.
Заовине су по површини једно од највећих села у Србији, са безброј заселака. На путу до једног од њих, што струју неће скоро добити, сред снежног кијамета, путем трчи младић необично одевен за домаће прилике, превише „брендиран“. Туриста џогира!

Фото: Д. Карадаревић

– То је наш Аустријанац. Дошао човек да се одмори поред Заовинског језера, знате и сами, у редовним приликама ово је рај на земљи, али авај. Схватио човек и рекао поштено, да без интернета месец дана неће моћи, најавио је да се данас враћа кући – каже нам наш водич кроз заовљанске засеоке, од Вежање до Попадића…

Рашко Попадић (47), пољопривредник и домаћин, нестанак струје искористио је да деци одржи показну вежбу „Овако је тата учио школу“. У кући необично, тамно јер светла нема, а весело је од дечјег жамора.

Фото: Д. Карадаревић

– Видите децо, цело село је некада овако учило, уз свећу и петролејку. Цела моја генерација тако се одшколовала, код нас је струја стигла тек 81. кад је Тито умро. То селу није сметало да изроди колико хоћеш доктора, инжењера, и онај стари министар Драган Којадиновић је наш човек. Тако, пишите сада лепо… – говори Рашко својима, Сањи (16) и Марку (6) – Тек смо неколико дана без струје, а увели смо нови ритам. Легнемо сви пре девет јер телевизије нема, па се будимо зором да искористимо дање светло.

Сања и Марко се за сада не жале. Мобилне телефоне мења „Човече не љути се“, код одраслих „Дневник“ заменише карте, кажу људи, одморише се од вести.

Рашкова супруга Снежана је домаћица, навикла је на послове па то што на „смедеревцу“ греје воду за купање и што веш мора на руке да пере, није нека велика мука. Доћи ће струја, кажу Попадићи, па се имамо чему радовати.
– Ми смо на Тари рођени, ту смо цео живот провели, навикли смо на планину, на живот уз понеку муку – испраћају нас Попадићи.

Фото: Д. Карадаревић

Цео дан у Заовинама прође, а нико ни реч ружну да каже, да се пожали, да се изјада… То је, кажу, од лепоте, од слободе – од Таре. Поред вазда плавог језера, сред непроходних шума у Националном парку, у селу где медведи неретко сврате на ужину – тај вишак једа сам негде оде! А виде људи и раднике како по кијамету подижу нове бандере, једну за другом. Знају да ће кад мало времена прође, све бити у реду.

Фото: Д. Карадаревић

СНЕГ ИМ НИШТА НЕ МОЖЕ

Таром од Митровца и Крње јеле, преко Заовинског језера, и Лазића бране све до Заовина, струје има. Ту почињу проблеми, а ту срећемо и решење. Пет екипа бајинобаштанске „Електродистрибуције“, са по 5 – 6 радника у свакој, раде по 12 часова дневно. У засеоке, један за другим, враћа се „електрика“.
– Поправљамо далековиде, чекају нас поправке нисконапонске мреже. Жао нам је што ће изградња тог једног, новог вода трајати месец дана… Другачије није могло – кажу нам радници мокри од снега до голе коже – Ево нас у Мандићима, после идемо у Караклије, па у Мариће, Николиће, Василиће, Рачуничиће…