ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Срећан ми Дан жена!

Моје јутарње кафе имају ритуал чекања, поготово кад заборавим да укључим шпорет, па псујем воду, државу, и струју, и на крају се насмејем себи.

Док чекам, обично ми се јављају кретени, председници општина, пријатељи од синоћ, зову ме и неандулиране даме.

Једна је синоћ рекла – ви сте будала!

По њој, мој телефонски број је број фризерског салона.

Препоручио сам јој шишање до главе, и од онога шта ми је рекла – могла би се направити добра псећа пљескавица.

Око поднева, обично одем до супермаркета.

Тамо се све продаје по нотном систему, и има свега.

Пензионерке купују пола главице купуса, лекари по две кифле, аутомеханичари обично по триста грама ”алспске” саламе, а незапослени узимају свињски врат или стешњену шунку.

Касирка, која ме познаје, чим дођем на касу, увек уздахне.

И редовно пита за Кустурицу.

-Лако је вама кад код њега радите, ја сам гледала један његов филм…!

И зове да идем на неки митинг.

Биће пуно аутобуса, каже.

Киселе воде и сендвича!

Напољу ме дочекује киша.

Цигани продају пластично цвеће.

Има и каранфила, али миришу на Ново гробље.

Видео сам и једне дневне новине, ветар их носи, а на њима трагови повраћања.

Нешто зеленкасто на њима, киселина, и остаци чорбе без зачина.

Где ли су сад моје другарице?

Партија их удала, запослила, и ослабила им меморију памћења, сад су све утегнуте, уста и сисе им попуцале од активности.

Данас примају каранфиле.

Да су иоле нормалне, честитале би ми дан жена.

И ја бих им, као некад, причао о Буковском, који уопште није био лош тип.

?>