ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Милош Милосављевић, човек који уме да буде брат!
Није ово време за Милоше.
Био је Обилић кад су хероји били кукавице.
Мајци писао с ратишта – није ми ништа, а лекари се дошаптавали – можда ће преживети!
У Шибенику, из стана Јована Рашковића, изнео тучани сеф.
Усташе питале – чији си?
-Божји! – одоговорио, и прекрстио се.
Кад је дошао у Србију, дочекала га киша.
И дезертери.
Они који су од шверца направили каријеру, и високе куће, причали му о патриотизму и поштењу.
Смедерево је и тада имало шупље џепове и лепе девојке.
Милош се дружио с рибарима.
И у дунавским усецима и врбацима, тамо међу тополама, ојкао – ој, Србијо, има ли несреће која те неће?!
Сав од мишића и доброте.
Фискултурник.
И директор школе.
Уме да буде брат.
Воли он људе, али му је са псима сигурније.
Нису га ни једном ујели!
Из књиге ЉУДИ И ГРАДОВИ Горана Лазовића
