ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Јевтушенко и Милена, никад више такве љубави!
Имаће Јевтушенко брезу изнад главе.
И Пастернака с десне стране.
Имаће и стари јаблан крај ногу.
На гробљу переделкинском.
Шта ли ће радити птице?
Тог 11. априла, у 16 сати!
И возови на станици Зима?
Кад више не буде Јевтушенка!
Плакаће сигурно једна Милена!
О Боже, како је молио да је нађем:
-Погледај, можда је у Београду!
Још је волим, и хоћу то да јој кажем!
Док смо мирисали на вино и растајали се пет векова.
-Видимо се у мају! – викао је с врата.
Снежана је ћутала.
Она увек ћути кад се мени плаче.
И Краснопољски је ћутао.
Ћутале су и књиге које сам носио за Кустурицу.
У Переделкину те ноћи кад није било мрака.
Срео сам себе од пре тридесет лета.
И Јевтушенка како ме упознаје са Вознесенским.
Ахмадулина је по обичају кувала горку кафу.
И ја сам стално био гладан.
Од књига нисам стизао ни да волим.
Тамо неке жене за које сам мислио да су поезија.
Биле су срећне због тога!
И ја сам био срећан.
Кад је Јевтушенко због мене побегао из болнице.
И дошао у Долгопрудни, по снегу.
-Сад идемо код моје Маше! –рекао је пред зору.
-Зашто?
-Да јој кажеш да нисам пијан!
Отишао сам тек за Божић!
Опет је вејало, као кад сам га чекао једном испред Дома писаца.
Са мном је била и Марија.
Сви ти Козлови су добри људи.
И Јевтушенко је Марију пољубио у руку.
На Божић, кад све бајке допутују у Москву.
Били смо у Переделкину.
Помешали наочаре и сломили једну чашу.
Из нехата.
Причали о женама и Фиделу Кастру.
Маша није била код куће.
Јео сам сирову рибу и црвену икру.
Иде то уз коњак из шездесет и друге.
Кад се пије из чепа и помиње Милена.
Опет, док пада снег.
Марија је стављала капу на очи.
Мени је, искрено, било свеједно.
На Кијевском вокзалу што ми се смеју девојчице.
Оне што у мини сукњама отапају лед.
Уместо да их гледам, ја сам брисао књиге.
И маштао.
Да им у брусхалтер гурнем по једног Јевтушенка.
И докажем да је љубав, ипак, нешто што постоји.
За разлику од мене, и смрзнутих усана.
Које ме засврбе, чим се сетим Сибира.
Где сам за једно поподне два пута расплакао Уљану.
-Хајде сад мало да се грлимо!
Молио је на минус четрдесет и три.
-Ти ниси нормалан!
Бранила се нежношћу.
И гледала да муж не наиђе.
Поред Јенисеја, одакле искачу златне рибе.
И мресте се у сновима.
Тако ми причао Јевтушенко.
У шта Уљана ни сад не верује.
Док прича о плавој хаљини, коју ће обући за Васкрс.
Звала ме пред поноћ.
И питала – је ли жив?
Таман кад се Јевтушенко примицао облацима.
Јавила ми се и Милена.
Она, коју смо тражили годинама.
Послала једну слику.
За неколико дана удаје кћерку.
И никад више такве љубави.
