Они су мој мали Сибир,
Најлепши камен са дна Бајкала,
И због њих миришем на душу руску,
Док они срце моје
Шетају сад
Негде по Иркутску!

Волим их песмом
Која још није стигла у мој здравствени картон!
Гласом словенских амеба!
Као једно дрво
Које се осушило када је умро отац
У зениту дугиних боја,
Чак их,
Љубави,
Волим као тебе,
Из доба кад ниси била моја,

Од тога зашто их волим,
Могао бих да ти направим шприцер,
И засадим шуму,
Да Мећавник преселим у Београд,
Могао,
Љубави,
Али не могу,
Мени то од језика не иде,
Од оне ноћи
Кад смо тражили
Разлог зашто се волимо,
И ја дрхтао,
Да га не нађем
Негде
Где се уз све што сањаш

И желиш,

Добија фискални рачун!

из књиге ЉУДИ И ГРАДОВИ Горана Лазовића