ГОРАН ЛАЗОВИЋ И ВСЕВОЛОД ЕМЕЛИН: Песме не пишу људи који су у хармонији са собом!
Долазио је Сева Емелин у Србију.
Био једном у Новом Саду.
Питали га после – где сте све путовали?
-Од Европе, само у Швајцарску!
Сева Емелин, по Топорову – први песник Москве!
Не да ми да се наљутим.
-Имате ракију и чисту воду, ретко се убијате, једете врућ хлеб и знате ко вам је био прадеда. Обогаћени сте осиромашеним уранијумом, и све је то добро за памћење.
Мени је касно да се бојим! – говори гласно, смеје се, и показује да чувам главу.
Док се спуштамо низ доње ходнике цркве Успења Пресвете Богородице.
Она је на Успенском Вражку.
Емелин у њој ради као рестауратор.
Има радионицу, бојама и дрветом напуњену, сав је умазан и ишаран.
Више него џиџар бродаревски.
У цркви се једном годишње одржава помен Тарасу Шевченку.
Мала улица, лево од Кремља, напуни се тада црним џиповима.
Обријаним главама.
Емелин диже руке.
-И Булгаков је у гладним стаљинским годинама удобно живео!
Можда је јео икру.
Можда му је желудац сад висибаба.
Емелин је рођен четрнаест година после ослобођења.
У Грубецком препознао себе.
И Лимонов му се допао од прве књиге.
Читао Блока, после Гумиљева.
Из руског диктата, никада више од – три минус!
За поетске претке уписује – руски народ, Мајаковског и Висоцког.
-Знаш ли где је Шћеклино? – пита Тањушка.
Емелин клима главом над гробом Јесењина.
И само што не пита – јеси ли нормалан?
Додаје ми сибирску вотку.
У јерменском ресторану, у којем живи препарирани медвед.
Где има огледала, резбарије и где је све на домак гробља.
Гледа у моје руке.
И прича – песме не пишу људи који су у хармонији са собом!
Из књиге ЉУДИ И ГРАДОВИ Горана Лазовића
