ГОРАН ЛАЗОВИЋ: И липе пред њом сагињу гране!

Грешком сам је позвао иза поноћи.

Уместо да се наљути, она је захваљивала.

Мариам Геворгјан!

Доктор филологије, Јерменка, и новинар.

Кад сам јој недавно послао Кустуричин нови филм, плакала је.

Од среће, плакала као што не плачу жене.

И питала – кад ћеш опет доћи?

Тамо, где никад нисам био!

Помињала Арарат.

-Увек ме подсети на геноцид. Знате ли шта су нам Турци урадили?

И причала о сновима:

-Све што сањам, мени се оствари!

Мариам Геворгјан!

-Кад су мајци саопштили да је трудна, обрадовала се.

Само је рекла – нека буде девојчица, паметна и лепа, и нека буде филолог.

Као да она бира, а не Бог!

Тако сам се родила.

И сад знам колико ме је мајка желела.

Имала је пет година када су јој поклонили књигу Ованеса Ширеза.

-Било ми досадно да читам, па сам књигу научила напамет!

Мариам Геворгјан!

-Имала сам проблем у забавишту. Тата ме тамо,једном, чекао четири сата. И још се нисам научила да припадам гомили, увек сам била своја!

И прву песму је написала у деветој години.

-Мариам, бићеш песникиња, тако ми је рекла учитељица!

Нисам јој ништа одговорила.

И сад ћути!

Дивна жена, пред којом липе сагињу гране.

Мариам Геворгјан!

Јави се понекад.

И тад обично причамо о провинцијским библиотекаркама.

Које по доласку на посао прво погледају колико је остало отрова за мишеве, и тек после попију прву кафу.

Из књиге ЉУДИ И ГРАДОВИ Горана Лазовића

?>