ЗАГРЕБ “ЧИСТИО” ИТАЛИЈАНЕ ПО РЕЦЕПТУ ЗА СРБЕ: Хоће ли Мелонијева, од Хрвата тражити одштету за жртве

ТЕПИХ историјских манипулација премали је да се испод њега сакрију кости жртава – сведочи нам актуелна медијска кампања против Ђорђе Мелони, будуће премијерке Италије, коју званичници у Бриселу “сумњиче” за неофашизам.

Њена недавна изјава да Италија треба да одузме орден Титу јер га сматра одговорним за егзодус стотина хиљада домицилних Италијана из Истре, Далмације и Јулијске Крајине, подстакнут покољима тамошњег италијанског становништва бацањем у фојбе (крашке јаме) током и после Другог светског рата, прилично је одјекнула на просторима бивше СФРЈ.

Мелонијева је у суштини изнела став око кога влада општи консензус у Италији још од 2004. када је и установљен комеморативни празник “Дан сећања на фојбе”. Сагласје левице и деснице је 2007. потврдио тадашњи италијански председник Ђорђо Наполитано, бивши истакнути члан Комунистичке партије Италије, а затим лидер Демократа левице, када је за “варварство” и “етничко чишћење” италијанског становништва окривио “експанзионизам Словена”, “Титових комуниста”. Левичари истичу да је међу жртвама било много италијанских комуниста, бораца истарских партизанских одреда, који су после 1948. масовно одвођени на пут без повратка на Голи оток, под оптужбом да су стаљинисти.

Као доказ својих тврдњи наводе и интервју Милована Ђиласа из 1991. италијанском листу “Панорама”, у коме је признао да је Тито 1946. њега и Едварда Кардеља послао у мисију у Истру: “Наш задатак је био да извршимо притисак на све Италијане да оду. И то је учињено”.

Популистичка прича Мелонијеве о одузимању ордена Титу била је ефектна у изборној кампањи, али праву забринутост у Загребу је изазвала њена изјава: “Увек сам била против уласка Хрватске у ЕУ без претходног враћања добара јулијско-далматинским прогнаницима.” Још од распада Југославије, римски званичници говоре о могућој ревизији Осимских споразума, којима су СФРЈ и Италија регулисале границе, а начелно и питање накнаде штете настале конфискацијом и национализацијом имовине езула, италијанских избеглица. Словенија и Хрватска су после отцепљења прихватиле обавезе из Осимских споразума, али Италија и даље сматра отвореним питање реституције имовине становништва највећих далматинских и истарских градова, које је до 1945. до 95 одсто било италијанско, док је словенско становништво било већинско у селима у залеђу.

Хрватска историографија оправдава прогон италијанског становништва Истре, Далмације и Јулијске Крајине као одмазду за прогон Хрвата и Словенаца у време власти фашистичке Италије. Загребачки историчари наводе да је од 1945. до 1948. у Италију побегло “само” око 120.000 људи, међу којима неколико десетина хиљада “италијанизираних” Хрвата, а Италијани тврде да је било 250.000 до 350.000 избеглица. Хрватска историографија наводи да је од 1943. до 1945. у фојбе бачено мање од 1.000 људи, махом фашиста и њихових сарадника, а италијанске процене иду на 20.000 до 25.000 жртава, међу којима је највише невиних.

– Будућа италијанска премијерка показала је да не заборавља злочине почињене над својим народом 1945, али и да се не одриче територија које је Јосип Броз олако поклонио Хрватској. То питање може да буде иритантно за елите у Загребу, било да су левичарске или десничарске, јер код њих се национални интерес и најмањи заједнички садржалац не доводе у питање – истиче за “Новости” историчар др Немања Девић.

– За нас у Београду можда то може да буде позив на преиспитивање, будући да смо у конфликт са Италијанима након 1918. ушли управо због заштите “наше неослобођене браће”, фактички хрватских крајева унутар Југославије.

Др Девић додаје да се треба сетити какви су били наши односи пре тога, од гарибалдинаца на Дрини 1876, преко Д’Анунција који нам је од верног савезника постао смртни непријатељ, не због Краљева, него због Ријеке. Па опет, и у Другом светском рату, италијански окупатори су према српском народу били кудикамо обзирнији него немачки, и на својим подручјима махом су их заштитили од хрватског геноцида. Супротно, појашњава др Девић, комунисти су стајали на становишту да су војници НДХ “заведена браћа” или “шака усташа”, док су према Италијанима заузели непомирљив став.

Комунистичка партија Хрватске (КПХ) је 1943. под вођством Андрије Хебранга деловала потпуно аутономно, промовисала као циљ независну Хрватску и прогласила присаједињење Далмације и Истре, чије су се комунистичке организације томе противиле, подсећајући да ове приморске области историјски нису припадале Хрватској. Хебрангу, сумњиченом да сарађује са усташама, Броз је упућивао начелне прекоре, али је допуштао да ради на великохрватској идеји. Исте 1943, после капитулације Италије када је, према хрватској историографији, подигнут “општенародни устанак”, забележене су прве колоне Италијана који су са рукама повезаним бодљикавом жицом, налик Србима у НДХ, довођени до ивица јама.

Ту је првих неколико жртава било устрељено и падало у понор повлачећи остале за собом, што је већ увежбано на Србима. Интригантни су искази сведока-савременика, да се убијало по наредби КПХ, али да жртве нису били само фашисти већ и невини људи који су на основу лажних оптужби стрељани или бацани у јаме. Терор је потрајао два месеца, до доласка немачких окупатора, а наставио се 1945. године. Историчар др Дарко Дуковски, који се посветио истраживању ових деценијама скриваних догађаја, забележио је сведочанство: “Нонета су само једног дана одвели и није се више вратио… Нисмо сигурни ко је то био… Фашисти нису, а ови још увек нису били они партизани… Тек су постајали војска… Нитко није знао зашто су Нонета одвели ни где је завршио.” Ову изјаву му је 1997. дао Истранин италијанске националности М. Б., који је очигледно страховао и тражио да му се идентитет скрије иза иницијала, у “независној и демократској” Хрватској, на чијем челу је био ратни “Титов комуниста” Фрањо Туђман.

– Чињеница да је у Истри извршено и етничко чишћење италијанског становништва, говори нам о томе да хрватски комунисти нису чинили злочине само на класној већ и на верској и националној основи. Савремена хрватска држава никла је на отетом, како од Италијана, тако и од Срба. Зато гласови из Рима данас у Загребу звуче злокобно, јер почивају на истини. Али, то није наша битка – каже др Девић.

Иако је геноцидна НДХ до последњег тренутка била нацистички сателит, захваљујући Брозовој политици, она је “опрала биографију” и већ 1945. се проширила на територије које су до 1918. припадале Аустроугарској, а од 1920. Краљевини Италији.

– Слично се десило после Великог рата, када су успеси српске војске искоришћени да се међу победнике сврстају Хрвати, њихови дојучерашњи најљући непријатељи из Аустроугарске и да искористе заједничку државу да утемеље хрватску државност – каже историчар др Вељко Ђурић Мишина.

– Посматрано са историјске дистанце, Брозова политика војног напредовања ка Трсту била је најуспешнија акција у служби великохрватске идеје. Тито је, заклањајући се причом о Југославији, успео да оствари оно у чему Павелић није успео, да добије Истру и Далмацију за Хрватску.

И УСТАШЕ И ПАРТИЗАНИ

КОЛИКО су за Србе у Херцеговини злогласне јаме из 1941, толико су и за Италијане фојбе из 1945, каже др Немања Девић:

– Прве су створиле хрватске усташе, а друге хрватски партизани, злоупотребљавајући и Србе за циљеве своје борбе, која је у завршници рата, фактички, територијално наградила Хрватску упркос почињеном геноциду. Док се у сукобу са Србима Тито показивао као последњи Хабзбурговац, према Италијанима је наступио као хрватски националиста.

КРИЛИ ЕГЗОДУС

ПОСЛЕРАТНИ егзодус Италијана скриван је од шире југословенске јавности. Уз расељавање Срба и колонизовање хрватског становништва из Херцеговине, драстично је измењена демографска слика Далмације и Истре.