Тузланска колона: Напад из заседе трајао је пола сата, уследила су брутална убиства рањених војника

Getty © Leif Skoogfors

Злочин над припадницима ЈНА у Тузли, који су се мирно, у колони повлачили из града у складу са договором, био је унапред планиран и осмишљен у главама муслиманских паравојних и политичких структура које су одлучиле да крвопролићем пошаљу још једну поруку Србима да за њих у БиХ нема права на живот, нити било каквог договора осим прогона и убијања, изјавио је за Срну, поводом 34. годишњице масакра над војницима ЈНА у Тузли, председник СНСД-а Милорад Додик.

Тог дана у Тузли, наставио је Додик, „нису убијени само војници, већ је убијена реч, договор и свака могућност поверења“.

„Младићи који су веровали да напуштају град у складу са договором дочекани су кукавички из заседе мецима, ватром и бруталном мржњом. Снимци запаљених возила и тела војника, који су обишли свет, остали су трајни доказ планираног злочина који ни послије више од три деценије није добио правду какву заслужују све невине жртве и њихове породице“, рекао је Додик.

На данашњи дан пре 34 године на раскрсници на Брчанској малти у Тузли припадници паравојних муслиманских снага напали су из заседе колону Југословенске народне армије које се повлачила из овог града у складу са ранијим  договором о мирном одласку војске из те бивше југословенске републике.

Повлачење је организовано на основу договора од 19. маја 1992. године када је између изасланика СРЈ и муслиманских власти у Сарајеву усаглашен начин изласка ЈНА са простора БиХ.

На основу тог споразума, моторизована колона 92. бригаде ЈНА из Тузле, изашла је из касарне „Хусинска буна“, у мирнодопском поретку. На раскрсници на  Брчанској малти 600 војника, официра, цивилних лица са око 200 возила дочекано је баражном ватром из  заседе.

Припадници муслиманске Територијалне одбране и тзв. „Патриотске лиге“ одсекли су последњу трећину колоне, отворили ватру из свих оружја којима су располагали упркос свим раније датим гаранцијама, упркос чињеници да је колона била тачно на раније утврђеној рути извлачења.

Подаци власти РС говоре да је у нападу на колону на Брчанској малти погинуло 59 војника, 150 рањено, у Федерацији БиХ тврде да је биланс битке 160 погинулих и 200 рањених војника ЈНА.

Нападу на колону претходила је вероватно унапред планирана диверзија, спор око предаје дела оружја ТО Тузле, па су припадници ЈНА уместо у 15 сати, како је било предвиђено, из града кренули четири сата касније.

У тренутку када је последња трећина колоне из правца Скојевске улице изашла на раскрсницу Брчанска малта, из околних објеката, солитера, из заседе, припадници локалне Територијалне одбране, полиције, паравојне формације „Патриотска лига“ односно „зелених беретки“, отворили су ватру на војна возила у колони, војнике од којих су многи имали тек 18, 19 или 20 година.

Постављање заседе у многоме је олакшала чињеница да је рута повлачења била позната данима уназад, а неке ватрене тачке биле су и у градској болници која је у близини. Околни прилази раскрсници били су запречени, около ископани ровови, уређени заклони, постављене нагазне мине у случају да војници из колоне покушају да се извуку.

Остало је забележено да су нападу сем пешадијског стрељачког наоружања коришћене „зоље“ запаљиви коктели. Тела десетина војника била су измасакрирана у тој мери да их касније није било могуће препознати.

Неки од преживелих причали су касније да су снајперисти били распоређени по солитерима, становима, да су најпре пуцали у возаче камиона и других возила како би блокирали пролаз и онемогућили кретање колоне.

Возила у којима су били војници су запаљена, масакрирање тела убијених била је последња фаза. Млади регрути ЈНА умирали су у буктињама у најтежим мукама.

Напад из заседе трајао је око пола сата,  уследила  су појединачна, брутална убиства рањених, преживелих, заробљених…

Масакр на Брчанској малти уживо је преносила локална телевизија. Оно чега у преноси није било јесте чињеница коју годинама понављају упућени извори да је на путу у болницу, у санитетским возилима, ударцима чекићем у чело, побијено 17 рањеника. У сумрак, тела побијених војника покупљена су са улице, одвезена на градску депонију где су затрпана смећем. Из масовне гробнице на гробљу Трновац код Тузле, седам година после напада ексхумирани су посмртни остаци 30 изгорелих војника.

Заседа и масакр војника у Тузли догодили су се, иначе, само 12 дана после сличног напада у Добровољачкој улици у Сарајеву, када су „зелене беретке“, припадници „Патриотске лиге“, ТО БиХ у нападу убили 42 војника ЈНА.

За Милорада Додика, доскорашњег председника РС, посебно је болна чињеница „да се убице, које су свима познате, па тако и правосуђу у БиХ, слободно шетају, док су српске жртве систематски прећуткиване, што говори о дубокој неправди која се настанила у БиХ, а са којом се српски народ суочава од почетка 90-их година све до данас“.

„БиХ је земља у којој су српске жртве неважне, а српска страдања непожељна тема, у којој црне мараме немају тежину, као ни суза српске мајке. Правосуђе овакво какво је сада очигледно не признаје српске жртве, али ће процесуирати сваког Србина који дигне три прста, који честита рођендан првом председнику Републике Српске и команданту српске војске. Све то по ко зна који пут потврђује да где престаје логика, почиње БиХ, те да је то само земља апсурда“, рекао је Додик поводом 34 године од масакра војника ЈНА у Тузли.

Што се епилога тиче, старешина полиције БиХ Илија Јуришић, командант Оперативног штаба Јавне безбедности у Тузли  био је 2007. ухапшен у Србији и оптужен да је наредио напад на колону. Два пута је у Србији осуђен на 12 година затвора због Тузланске колоне, али је 2016. године, правоснажном пресудом Апелационог суда ослобођен свих оптужби због недостатка доказа.

Једанаест година после масакра, 2003. године, Хашки суд уступио је предмет Тузланска колона Тужилаштву БиХ које је 2009. године обуставило поступак и закључило да у овом случају нема елемената ратног злочина.

Стоји и податак да је Србија, у међувремену, по пресуди из септембра 2019. године исплатила Јуришићу 53.950 евра одштете због три и по године проведен у затвору после хапшења а током суђења за ратне злочине. Одштета је исплаћена због „претрпљеног душевног бола због неоснованог лишавања слободе“.