„Ово је мој дом, моја кућа, кога ја да се бојим, мој отац је Шарановић, и породица мојих родитеља је издизала на Сињајевину, сјећам се, као малу су му стављали у котарицу, са стране коња, и тада се три дана путовало од Бјелопавлића до катуна. И зашто би се ја бојала НАТО војника, још знам да је сва Црна Гора била уз мене. Када смо прошле године држали стражу на Маргити, једном дијелу Сињајевине, и противили се да она постане војни полигон, након тога дођу полицајци у мој катун, у мој стан, и питају ме када ћу да идем кући? А ја им кажем, ово је моја кућа, закуцали сте на врата мог дома да ме питате када ћу кући? Они се збунише. А ја сам стварно спремна да погинем за Сињајевину, ова планина треба да храни генерације и генерације у будућности, ово је мајка свих нас, нас је Сињајевина прехрањивала, овдје се наше благо увећавало, одавде смо дјецу школовали, породицу подизали, дјецу васпитавали. И зато се ја не бојим никога ко дође на планину. Када сам била мала отац ми је говорио – ти си плаништак и тебе треба да се боје, а не ти њих.”, прича Гара Јовановић за Спутњик.

А херој је Гара и у својој породици. Подигла је своје троје дјеце, и још троје сестрино. У породичној трагедији њену сестру је убио муж, а Гара је тада прихватила троје сестрине дјеце и подигла их са своје троје.

„Ова мала што је код мене тада је имала само двије године, а моје троје и два сина моје сестре су имали од десет до четрнаест година. Тада сам имала велику подршку супруга Маријана Јовановића, сада су дјеца и моја, и старија два сина моје сестре, већ нашла своје путеве, богу хвала. А највише захваљујући Сињајевини, јер смо ту увећавали наше благо, све живо што смо имали. Пробала сам ја и у граду, живимо у Спужу, десет година сам радила на живинарској фарми, и добила отказ. Шта ћу, гдје ћу, имала сам двије краве и кренем на Сињајевину, треба дјеци давати хлеба да једу, и уз велики труд, ево сви су се школовали, нашли своје путеве“, прича Гара Јовановић.

„Мој најстарити син Коста се оженио, имам и унука Крста, двије године има, а воли да дође на планину, повукао на бабу. Кћерка Персида је завршила факултет, као и најмлађи Тодор, који је тренутно са дјевојком у Америци. И двојица старијих сестриних синова су завршили школе, Сретен Политичке науке, а Велизар Поморски факултет, са мном је сестрична Нада, која ми помаже на планини. Никада ми газда не може дати новца колико ја могу овдје створити и зарадити. Можда се не могу обогатити, али ову слободу не бих ни за шта дала. Овдје попијем кафу, има нас пар комшиница, попричамо колико смо помузле, колико ћемо бијелог мрса сакупити, каква је трава… Кад одем кући у Спуж, одмах ме питају шта мислиш о политичарима и да се изјасним за кога сам. Ја кажем да политичарима не вјерујем, колико им треба вјеровати видјели смо и око Сињајевине, долазили су да нам дају подршку, а још нијесу промијенили одлуку да овдје буде војни полигон. Е борићемо се да не буде“, прича Гара за Спутњик.

Сињајевину је, кажу, краљ Никола дао Бјелопавлићима, да је користе преко љета. Дио користе и Дробњаци. Гара истиче да би ваљало да се до катуна асфалтира пут, сада постаји макадам, добар. Струју добијају од соларних панела, воду су спровели у станове, како се зову дрвене или камене куће у којима бораве током љета. Неко их назива и гладама. Ваљало би да има и интернета, можда би се млади враћали овом послу, прича Гара. Домета за телефоне нема свуда, па Гару не можете добити током читавог дана. Када мало смири стадо, она се попне на врх повише катуна и ту има домета, види на телефону ко је звао, ко јој је послао поруку. Синови и супруг су јој купили један стари џип дифендер, Гара вели, спас јој је за планину.

„Када се попнем повише катуна видим стадо Павићевића око 400 брава, бијели се, па стадо Милана Мињића, има, чини ми се хиљаду брава, и остала стада, а мени срце пуно. Налетиш на крдо коња који слободно лутају зеленим пространством. Живи планина, даје нам шансу да будемо слоободни и подижемо дјецу, школујемо их. Зато је ово благо Црне Горе, зато треба да је чувамо. Овдје сам слободна жена и тако треба да остане, ту сам своја на своме. Ми смо обични људи који живе од свог рада и који су задовољни са мало, нама је битно да је породица добро“, поручује Гара Јовановић.

Прошле јесени сишла је са планине са стадом 2. новембра, отјерала ју је хладноћа. Последња се задржала на Сињејевини, јер она је плаништак неустрашиви, како јој је отац говорио. Једва сачека до 1. јуна, да се опет са цијелим стадом, попне на Сињајевину, у своју канцеларију од зеленила и кисеоника…

Већина породица у Црној Гори има неку Гару у свом родослову, такве су хероине и подигле генерације потомака.

И вечерас ће Гара Јовановић и њене другарице планинке да помузу своја стада и танки млазеви свејжег млијека сливаће се у калице и посуде за скупљење и прављење бијелог мрса….Покриће се Сињајевина звјезданим тепихом и сјајном мјесечином, ако је ведро, ако наиђу тамни облаци муње ће небо запарати… Сјутра опет непрегледно зелено простарнство и Гара Јовановић са својим стадом, која не да Сињејевину, јер је то њен живот…