Да ли је отворена Пандорина кутија у БиХ: Монтгомеријев предлог оголио слабости босанског чвора, је ли најбоље рјешење миран разлаз?

фото: intermagazin.rs

Амерички дипломата и бивши амбасадор САД-а у Србији и Црној Гори Вилијам Монтгомери недавно је дао интервју подгоричким Вијестима гдје је говорио о много тема које се тичу политичке врхушке Балкана, а између осталог осврнуо се и на питање статус Босне и Херцеговине.

На констатацију овог листа да политичка ситуација у БиХ али и на Косову и Метохији не функционише те шта је боље рјешење, Монтгомери је одговорио:

„Проблем је што било лакше кад су ти проблеми били живи, а САД имале интензиван интерес да их ријеше уз пажњу тамошњих лидера. Сад, на примјер, имамо Дејтонски мировни споразум у БиХ. Промјена тог споразума захтијевала би јаку вољу и подршку великих сила. Не знам да ли је то могуће… Да сам могао, прво бих предложио три ентитета у БиХ. Ентитет за Хрвате такође, са шестогодишњим периодом. Након шест година, ти ентитети би имали референдум о независности“, навео је он за овај лист.

Ова изјава се иапк не може посматрати као усамљено мишљење Монтгомерија. Она долази у тренутку када званични Загреб, уз подршку утицајних америчких конзервативних кругова (попут Херитаге Фоундатион), све гласније говори о идеји о трећем ентитету. Имавши ту чињеницу у виду, прва и најважнија порука ове изјаве јесте јавно признање да је концепт централизоване, унитарне Босне и Херцеговине, какав је форсиран од стране дијела западних центара моћи и политичког Сарајева, ушао у слијепу улицу. Монтгомери стога у овом интервјуу прецизно даје дијагнозу да тренутни механизми – не функционишу.

Из дипломатског угла, ово отвара простор за редефинисање преговарачких позиција. Годинама се сваки покушај заштите изворног Дејтона од стране Републике Српске карактерисао као „антидејтонски“. Када амерички дипломата предложи корак даље – потпуну територијалну и административну реорганизацију – то може такође значити да је у међународним круговима сазрела свијест да се стабилност не може одржати присилним суживотом. Званично Сарајево се након ових изјава које се све чешће могу чути у дипломатским круговима суочава са новом реалношћу у којој њихови аргументи о „грађанској држави“ губе тежину пред очигледном нефункционалношћу на терену.

Говорећи о предлогу о трећем (хрватском) ентитету, и птицама на грани је јасно да он директно погађа односе у Федерацији БиХ. Хрвати су кроз феномен прегласавања приликом избора члана Предсједништва схватили да губе институционалну битку. Актуелни догађаји и конференције у Загребу, на којима се цртају нове мапе са „Хрватском републиком“ унутар БиХ, доказују да је хрватска спољна политика прешла у офанзиву.

Шта је реалан сценарио на терену?

Очигледно је да може доћи до правног и политичког притиска те да Хрватска у овом тренутку као чланица ЕУ и НАТО може да искористи дипломатске механизме како би блокирала европски пут БиХ уколико се не обезбиједи равноправност Хрвата у БиХ. Такође, Хрватска такође може да посегне за механизмом блокаде институција те стога унутар БиХ може доћи до потпуног застоја у функционисању уколико Хрвати одбију да учествују у власти без јасних гаранција о територијалној аутономији.

Шта ће бити са Републиком Српском

За Републику Српску и српски фактор у цјелини, најзначајнији дио Монтгомеријевог плана је увођење шестогодишњег мораторијума након којег би, судећи по његовим ријечима, услиједио референдум о независности. Ово је прва јасна артикулација модела „мирног разлаза“ која долази са западне адресе.

Ипак, дипломатска реалност налаже опрез. Република Српска у овом процесу има тактичку предност јер подржавањем хрватских захтјева за трећим ентитетом заправо брани принцип федерализма и конфедерализма. Ако се Дејтонски споразум отвори ради формирања трећег ентитета, Бањалука аутоматски добија пуни легитимитет да постави питање свог коначног статуса. Међутим, реалполитика нас учи да би спровођење референдума о независности у пракси изазвало снажан отпор великих сила (попут Њемачке и тренутних структура у Бриселу) које се плаше домино ефекта на остатак Балкана.

Шта ово значи за будуће балканске процесе?

Изјава Вилијама Монтгомерија је јасан сигнал да је вријеме наметнутих рјешења и међународног интервенционизма на Балкану прошло. Ово је потврда да се стабилност региона не може градити на игнорисању интереса два од три конститутивна народа у БиХ. Док политичко Сарајево у овим ријечима види опасност, а Загреб прилику за оживљавање своје самоуправе, српска политика са треће стране мора остати одмјерена, дипломатски активна и фокусирана на очување уставних надлежности Републике Српске.

Балкан се очигледно налази пред новом фазом дипломатског редефинисања, гдје ће политички преживјети само они који буду играли хладне главе, без максималистичких захтјева.