Зоран Чворовић: Словени у сукобу цивилизација

Зоран Чворовић (Фото: Медија ценгар)

Актуелно стање међународних односа у свету карактеришу, с једне стране, системски хаос и перманентни конфликти, а с друге стране, високи степен технолошке и економске међузависности. Постојећи системски хаос и сукоби у међународним односима последица су чињенице да после нестанка хладноратовског биполарног поретка међународних односа и потоњег неуспеха у успостављању униполарног међународног поретка под хегемонијом Колективног запада, тренутно водеће светске државе нису постигле договор о новом међународном поретку.

Према закључку познатог италијанског економисте и социолога Ђованија Ариђија, системски хаос, а не анархија, у међународним односима постоји „у ситуацији општег и очигледно ненадокнадивог одсуства организације“. Речју Ариђија: „Та ситуација настаје када сукоб пређе одређени праг, изазивајући озбиљно супротстављање, било услед тога што се нови скуп правила и норми понашања намеће (или израста из) старог скупа правила и норми, не замењујући га, било услед комбинације те две околности. Како системски хаос расте, захтев за ‚поретком’ — старим поретком, новим поретком, било каквим поретком! — постаје све распрострањенији међу властодршцима и поданицима“ (овде).

Цивилизације као основа будућег међународног поретка

У условима постојећег системског хаоса у међународним односима тешко је пронаћи заједнички именитељ бројних и различитих сукоба који су последње три и по деценије избили широм света. Као што је тешко пронаћи и заједнички именитељ бројних интеграционих процеса, који се у условима глобалне кризе идеологије, али и културе уопште, последњих година јављају у различитим формама као алтернатива западном хегемонистичком униполаризму.

Ипак, чини се да је у овој ствари Самјуел Хантингтон био најближи истини, када је још средином последње деценије 20. века устврдио да „цивилизацијска парадигма излаже релативно једноставну мапу за разумевање онога што се дешава у свету“ (овде). Додуше, у првој постхладноратовској деценији цивилизацијском парадигмом могли су се релативно лако и успешно објаснити бројни ратни конфликти који су избили на постјугословенском и постсовјетском. У деценији у којој је Колективни запад покушао да на рушевинама биполаризма успостави трајну глобалну хегемонију, неретко на локалном нивоу играјући на карту сукоба цивилизација, ретки су, међутим, били они мислиоци, који су, као Хантингтон, у консензусу различитих цивилизација, на начелу њихове суверене једнакости, проналазили основу новог уређења света, које је једино способно да спаси човечанство од варварства и катаклизме глобалних размера.

Мултиполарни свет је постао је данас реалност међународних односа, иако још увек не постоји међународни поредак који би био израз те реалности. Како обриси мултиполарног света постају јаснији, тако се и све јасније уочава да су његови главни полови истовремено и центри великих цивилизација света.

Према тачки 18. Коцепције спољне политике Руске Федерације из 2023. године (овде), један од темељних критеријума за процену ефективности међународног поретка у будућности требало би да буде његова способност да „очува културно-цивилизацијску самосталност“ у условима глобалне међузависности (тј. глобализације), пре свега, привредне и технолошке, каква никада није постојала у прошлости. Управо имајући у виду две противречене тенденције које су својствене садашњем тренду у развитку међународних односа – политичку фрагментацију и технолошко-економску глобализацију, Владимир Путин је пре две године на „Валдају“ указао да се „пред нашим очима формира нови међународни поредак, који не личи на оно што знамо из прошлости, примера ради на Вестафалски или Јалтски систем“ (овде).

Егзистенција и заштита посебних културно-цивилизацијиских организама кључно је обележје по коме би будући мултиполарни поредак био другачији од поретка „равнотеже сила“ из прошлости. Наиме, и у поретку „равнотеже сила“ постојало је више светских полова, али су сви они припадали једној цивилизацији – западној. Речју руских дипломата Алексеја Дробињина и Јевгенија Пискунова (овде), „у епохи колонијалзма светски центри су били део једне (европске) цивилизације, сви остали актери, са изузетком Османске империје, налазили су се у подређеном статусу и њихов цивилизацијски потенцијал није имао могућности да се покаже у пуној мери“. Насупрот томе, у „у савременом свету глобални центри истовремено представљају цивилизације и макрорегионе, који реализују и предлажу ‚спољном свету’ своје аутетнтичне и потпуно конкурентне моделе сарадње и развитка“.

Још 90-тих година прошлог века Хантингтон је визонарски указивао да тобожњу „универзалну цивилизацију“, а заправо „културу Давоса“, која обухвата „претпоставке, вредности и учења којих се држе многи народи у Западној цивилизацији“, изван Запада „вероватно дели мање од 50 милиона људи или 1%“ (овде). Очигледни неуспех Колективног запада да своју политичку хегемонију из колонијалних времена наметне и у савременим условима високе технолошке и економске међузависности (тј. глобализације) неминовно значи и крај старог колонијалног наратива о постојању једне тобоже универзалне (западне) цивилизације. Стога је мултиполарни свет пре свега свет различитих аутентичних цивилизација, од којих свака има право на егзистенцију и сопствени светоназор.

Ако су цивилизације основни ентитети новог мултиполарног поретка у настајању, односно ако припадност некој од великих цивилизације служи као основа за окупљање око кључних центара мултиполарног поретка, онда је одговор на питање – да ли Словени данас чине посебну цивилизацију – од изузетног геополтичког значаја.

Религија као вододелница

У 19. веку под утицајем западноевропског романтизма и секуларног либералног национализма француске провенијенције, чинило се да словенство, пре свега на основу језичке сродности, заједничког обичајноправног наслеђа, те заједничког расног порекла, формира оригиналан, речју Николаја Данилевског, „четвороосновни културно-историјски тип“ (овде).

У 19. и почетком 20. века тезу о Словенима као посебној цивилизацији нарочито су протежирали, с једне стране, православна Русија (или прецизније поједини кругови у царској Русији), а с друге стране, политички представници римокатоличких Словена из Аустро-Угарске. Тако су се образовали два панславизма, сасвим различитих политичких мотива и геополитичких циљева. Постојање два, умногоме антагонистичка типа словенофилске политике у 19. века, више него било шта друго, сведочила су да међу Словенима постоји дубоки и тешко премостив културолошки, те с њим повезани политички јаз, који најозбиљније спречава да се словенство у целини изрази као јединствена и самобитна цивилизација.

Међутим, у епохи доминације либералног секуларизма само су ретки мислиоци, попут Константина Леонтјева, доследно и упорно упозоравали да религија дубоко раздваја Словене, те да на основу вера коју исповедају (с једне стране православље, а с друге стране римоктолицизам и у мањој мери протестантизам) припадају различтим цивилизацијама. Чак је Данилевски, у тежњи да по сваку цену представи словенство као јединствен и оригиналан културно-историјски тип, занемаривао верске разлике међу Словенима, мада је, с друге стране, указивао да „разлика у просветитељским принципима руског и већине других словенских народа од германско-романских народа је у томе што први исповедају православље, а други римски католицизам и протестантство“. Управо због оваке теоријске недоследности Данилевског увек трезвени Леонтјев је, с једне стране, истицао његову заслугу што је „теоријом о културним типовима… дао одређену научну основу на којој можемо да изаберемо даљи самобитни историјски пут“, али је, с друге стране, критиковао његову „лаконоверност у словенољубље“, те мноштво „либерално-европских слабости“ које су му замућивале видике (овде).

Схватајући да без културне еманципације од европјества (или, како на једном научном скупу недавно рече Часлав Копривица, „без суверенизације дискурса“, овде), чије су неодвојиве религиозне компоненте римокатолицизам и протестантизам, не може бити ни истински аутентичне словенске цивилизације, Константин Леонтјев је још седамдесетих и осамдесетих година 19. века упозоравао (овде): „Због тога је и за нас чисто словенска политика (која није исправљена искреним православним мистицизмом, и која није испуњена дубоким гађењем према прозаичним формама савремене Европе) – политика револуционарна и космополитска. И ако ми имамо у историји заиста неку посебну, националну, колико-толико особену, другим речима – културну а не чисто политичку мисију, онда ми морамо да на панславизам гледамо као на веома опасну, ако не и погубну ствар. Истинско словенофилство (то јест културно, које се издваја по начину живота, по духу и институцијама), или, тачније, културофилство, мора одсада да постане жесток противник неразборитог, чисто политичког панславизма… Сада је потребно не словенољубље, не словеноповлађивање, не словенохтење – потребно је словеномишљење, словеностварање, словеноиздвајање – ето шта је сада потребно! И онда ће и остали Словени временом поћи нашим стопама“. Према оцени Леонтјева, до таквог будућег „православно-културног препорода саме Русије и њених источних истовераца“ требало је Аустро-Угарску само „истерати из Босне, Херцеговине и уопште са Балканског полуострва“, али је „ни у ком случају не треба рушити“. Отуда што је Аустро-Угарска, по његовом суду, „драгоцени карантин од Чеха и других већ исувише ‚европских’ Словена“.

На то да се „дух словенства одређује православљем“, а да је „ван православља Словен у туђини“, почетком 20. века (1912. године) отворено је у својим путописима указивао свештеномученик архиепископ Иларион (Тројицки). Он је убедљиво показао зашто је религија она вододелница међу Словенима која спречева да се словенство у целини изрази као јединствена и самобитна цивилизација различита од западне романско-германске цивилизације: „Када пишу о словенству наши либерални публицисти готово да не обраћају пажњу на религиозну подвојеност. А то је сасвим неосновано. Сами они навикли су да се у животу сналазе без вере, али узалуд мисле да и народ може тако мало да се интересује за веру као господа публицисти. У народној представи човек се пре свега назива по његовој вери. У Галицији, на пример, ‚Рус’ значи православац, ‚Пољак’ римокатолик. ‚Руска вера’ је православље, ‚пољска вера’ је римокатолицизам. Узалудно је непријатељство између разноверних Словена објашњавати фанатизмом пропаганде. Суштина самог религиозног разномислија (несагласности у мишљењу, погледима, схватањима), већ носи у себи непријатељство. Вера је основна покретачка снага човековог живота, најдрагоценија ризница душе. А ако у тој тачки нема јединства, онда ће свако друго јединство – културно, научно, политичко – већ бити растројено и непоуздано“ (овде).

Сводећи трагични биланс југословенског државног пројекта, Милорад Екмечић је својевремено закључио да „сви који су рушили југословенску државу, фашисти 1941, комунисти 1945. и ‚амерички облик демократије’ 1992, остваривали су тријумф идеје да је религија вододелница нације“ (овде). Раније српско крајишко и херцеговачко, те најновије руско искуство са Украјином, чини се да показују да ова вододелница није тек плод политичких злоупотреба, као што је мислио велики српски историчар, већ да она пре свега има везе са оним што је архиепископ Иларион (Тројицки) означавао као одсуство јединства у вери као „основној покретачкој снази човековог живота“. Нарочито стога што су римокатолички Словени, према далековидом увиду овог руског архиепископа, далеко религиознији од било ког Немца или Француза, јер за Словене, били они римокатолици или православни, „религија није непотребан привезак животу, него сам живот“.

Православље и евроазијство

Ако су, речју Хантингтона, „главни елементи било које културе или цивилизације језик и религија“ (овде), а „велике религије су“, по речима Кристофера Давсона, „основе на којима почивају велике цивилизације“, тада православни и римокатолички Словени у условима мултиполаризма тешко могу да формирају заједничку самобитну цивилизацију око Москве, као цивилизацијског и геополитичког центра неспорног потенцијала. Однос према Русији поводом рата у Украјини западнохришћанских Словена само додатно потврђује такву немогућност. У овом случају као највећи русофоби показују се најтврђи римокатолици – Пољаци, при чему се њихов страствени римокатолицизам покаказује као мера њихове укључености у западну цивилизацију.

Умерени однос Словака према Русији у овом питању, чини се да је тек изузетак који потврђује правило о неприпадању западнохришћанских Словена оној цивилизацији, којој је би, и према оцени Хантингтона, неспорни центар требало да буде Москва. Истовремено, словачки случај показује да је трезвена политичка сарадња западнохришћанских и источнохришћанских словенских држава могућа и пожељна, независно од очигледно непремостивих цивилизацијиских граница које их раздвајају.

С друге стране, антируска политика власти у Софији, која нема озбиљну и недвосмислену подршку међу Бугарима и која је један од главних узрока дуготрајне полиитичке нестабилнисти у земљи и краткотрајног манадата влада, јасно потврђује Хантингтонов закључак да су стабилне државе немогуће ако се приликом њихових интеграција игноришу цивилизацијске границе. Такве државе могу опстати једино у условима цивилизацијског сукоба високог интензитета, али тада више није реч о државама, већ о обичним војним полигонима. Следствено томе, када се балканске словенске православне државе званично залажу (или већ јесу чланице) за чланство у интеграцијама западне цивилизације (Европској унији и НАТО пакту), такво залагање, нарочито у условима велоког прокси рата који Запад води против Русије на територији историјске Малороусије, постаје у балканском и црноморском региону кључна претња миру и истовремено претвара ове државе у обичне војне логоре на отвореном, с циљем њиховог ангажовања у рату против јединства православне цивилизације.

С једне стране, нужност интеграција у условима незаустављиве економске и технолошке глобализације у веће привредно одрживе формације (по неким проценама такве формације морају имати барем 200 000 до 250 000 милиона становника), а с друге стране, отворено и стратешко непријатељство Запада према ресуверенизованој Русији, приморава централну државу православне цивилизације да све више афирмише евроазијску компоненту своје спољне политике и политичке идеологије у зачетку. И док се у Русији, због вишевековног наслеђа империје, таква политика аутоматски не одбацује са православног становишта, у православним словенским националним државама, актуелна руска афирмација евроазијства се неретко доживљава као издаја православља, што итекако добро користе западни пропагандисти.

Много пре појаве првих руских евроазијаца, оригинални руски мислилац и дипломата, одани син Православне цркве који је у старости примио монашки постриг поставши инок Климент, Константин Леонтјев, указивао је да без отворености према евроазијском наслеђу православни Руси, али и сви православни народи, не могу да се ослободе од поробљености Западом и да формирају сопствену самобитну цивилизацију. Речју Леонтјева, „потребна је вера у даљи и нови развој византијског (источног) хришћанства (православља), у плодоносност туранске примесе у нашој руској крви“. Леонтјев је притом био свестан да „срећан спој“ Словенства са свим оним полутуђим и источним „много више долази до изражаја у Русији него код других Словена“. „Што више у нама, Словенима, буде физиолошке примесе, што више буде, истовремено, религијског јединства међу нама и одвајања од Запада по начину живота – то боље“, пророчки је упозоравао Леонтјев. За разлику од словенофила, Леонтјев није критиковао руску агресивност, која долази, између осталог, и од туранског елемента у руској култури, сматрајући да је извесна доза агресивности неопходна за избор самобитног историјског пута на коме би Русија требало да има свештену „улогу огромне и моћне метле која све чисти од Великог до Атлантског океана, од постојбине орангутана и слона до родних станишта моржа и белог медведа“. А „за такву, готово негативну улогу, потребе су антиевропске идеје“, закључивао је овај истински пророк конзервативне православне мисли (овде).

На дубоке увиде Константина Леонтјева о „лековитости“ евроазијства за еманципацију православних Словена од културне поробљености Западом, подсећају неке од теза актуелног извршног директора форума „Валдај“ Тимофеј Бордачов. „Русија није део Истока“, вели Бордачов, „али Исток је део Русије“. Зато што је, по речима овог водећег руског геополитичар, „у извесном смислу, тема односа са Истоком више обједињујућа кроз различите фазе руске историје него интеракције са духовно блиским, али политички непријатељским Западом“. По речима Бордачева, „током империјских времена, односи између Русије и Европе постали су статични: њихова природа се заснивала на равнотежи снага, а главни догађаји су се дешавали у складу са тактичким променама“. Насупрот томе, „односи са Истоком су, заузврат, остали динамични током кијевског, московског и царског периода руске државности. Није било јасних ограничења у ширењу руског утицаја, а постојао је простор за истраживање нових области“ (овде). Једном речју, од времена Ивана IV Васиљевича линија разграничења са западном културно блиском и расно сродном (римокатолички Словени) цивилизацијом никада није престала да за Русију буде и линија фронта, док су се на Истоку места додира са културно и расно туђим татарско-монголским племенима бивше Златне хорде непрекидно и живо преображавала из ратног фронта у простор коегзистенције и интеграције, и обрнуто.

Следствено томе, евроазијски правац руске спољне политике, само на први поглед на парадоксалан начин, ствара неопходне предуслове за ослобађање православних Словена, укључујући и Русе, од њихове вишевековне културне поробљености Западом. Што се српског народа тиче, његову културну еманципацију у будућности најозбиљније угрожава сваки нови корак у хармонизацији правног, привредног, политичког и културног модела Србије, Босне и Херцеговине (Републике Српске) и Црне Горе са цивилизацијски туђом и непријатељском Европском унијом.