Зоран Чворовић: „Мрдићев закони” и капитулација државе пред Бриселом

Све што се претходних дана догађало у вези са тзв. Мрдићевим законима, тј. изменама и допунама пет правосудних закона које су ступили на снагу у фебруару ове године, показало је право лице несуверене Србије и компрадорску природу њене политичке елите.

Већ од момента усвајања спорних измена и допуна сета правосудних закона, чији је формални предлагач био народни посланик „напредњака“ Угљеша Мрдић, јасно се видело да ће код критичара превагнути политички над стручним аргументима.

Тако је захтев пет опозиционих странака ( Зелено-леви фронт, Покрет слободних грађана, Народни покрет Србије, Србија центар-СРЦЕ и Странка слободе и правде) за престанак важења тзв. Мрдићевих закона образложен аргументом, да су „ови закони донети како би се ојачала политичка контрола напредњачког режима над правосуђем, супротно обавезама у процесу приступања Европској унији“ (овде).

Иста европодобна аргументација против тзв. Мрдићевих закона одмах се, као по команди, чула и из редова тзв. невладиног сектора. Координатор савеза 850 невладиних организација за подршку евроинтеграција Србије – Националног конвента о Европској унији, Бојана Селаковић, оценила је још крајем јануара да су тзв. Мрдићеви закони „нека врста теста и ‚гурања прста у око’, пре свега Европској комисији, имајући у виду да су све досадашње измене оквира за рад правосуђа у Србији усвајане и примењиване под окриљем процеса европских интеграција“ (овде).

Да су за представнике тзв. невладиног сектора и у овој ствари интереси Европске уније примарни у односу на интересе државе Србије и њених грађана, потврдила је и правница Јована Спремо, која иначе у Националном конвенту о ЕУ, као најважнијем домаћем саговорнику Владе Србије у процесу евроинтеграција, представља Комитет правника за људска права (YUCOM).

Јасно показујући да је тзв. цивилни сектор само обична полуга притиска у рукама Брисела, Спремо је одмах након скупштинског усвајања закона, а пре њиховог потписивања од стране председника Републике, поручила да уколико Александар Вучић ипак потпише спорне измене правосудних закона, онда ће то бити „јасан показатељ Европској унији да Србију европски пут даље не интересује“ (овде).

Попуштање власти

Странке прозападне опозиције и прозападни цивилни сектор је у критици тзв. Мрдићевих закона заправо само следио упутство из Брисела, које је Европска комисија обнародовала одмах по усвајању измена сета правосудних закона, упозоривши власти у Србији да усвајање ових аката „представља озбиљан корак уназад на путу Србије ка чланству у Европској унији“ и да стога очекују „хитно преиспитивање усвојених измена, како би се отклониле наше забринутости“ (овде, овде).

Очекивања прозападне опозиције и тзв. невладиног сектора (овде), али и струковних удружења судија и тужилаца, да ће притисак Брисела на власт, а пре свега на Александра Вучића, уродити плодом, после скоро три месеца показала су се, по свему судећи, оправданим.

Када је пре неки дан комесар за проширење Европске уније, Марта Кос, најавила да би Србија могла да остане без 1,5 милијарди евра из фондова ЕУ (из тзв. Плана раста), пре свега због усвајања тзв. Мрдићевих закона, али и због изостанка темељне реформе Регулаторног тела за електронске медије (РЕМ) и неусклађивања медијских и изборних захтева са „стандардима ЕУ“ (овде, овде), председница Народне скупштине Ана Брнабић је одмах најавила измену спорних јануарских законских новина из области правосуђа (овде).

Народна скупштина, по њеним речима, неће чекати финално службено мишљење тзв. Венецијанске комисије Савета Европе о тзв. Мрдићевим законима, већ ће у њихове измене кренути одмах и то следећи инструкције из тек добијеног нацрта мишљења тзв. Венецијанске комисије. Истовремено, Влада Србије је „наложила свим државним органима да приликом припреме закона или подзаконских аката посебну пажњу морају ставити на усклађеност предложеног прописа са правним тековинама Европске уније, као и на то да ли је предложени пропис претходно био консултован са Европском комисијом“ (овде).

Да Вучић у изборној години није спреман да иде до краја у спору са Европском унијом ни на питању које је, ту не би требало имати сумње, итекако важно за њега и „напредњаке“, те да није случајно што се у улози формалног предлагача измена и допуна правосудних закона нашао „пешак“ који се може жртвовати без ризика да се партија изгуби, видело се одмах по усвајању спорних аката.

Тадашњом изјавом да „није прочитао правосудне законе које је усвојила Скупштина Србије“ (овде), Вучић је себи оставио маневарски простор за одступање у случају да процени да је услед притисака и уцена из Европске уније политичка штета од ревизије правосудних закона за њега и „напредњаке“ већа од политичке добити. А после састанка са Мартом Кос на маргинама Минхенске конференције о безбедности у фебруару, Вучић је у свом стилу питијски рекао да је, „што се правосудних закона тиче“, „Србија суверена земља, али да ћемо чекати мишљење Венецијанске комисије у складу са којим ћемо се понашати“ (овде).

Европска средства

Једном речју, када је покренула измене правосудних закона, власт се држала оног – ако прође добро је, ако не прође ништа. Притом би за представнике власти уступак у сфери апарата принуде, а тужилаштво припада том апарату независно од либералних идеолошких захтева о његовој независности, свакако био лично болнији, него што су били уступци у вези са територијалним интегритетом и државним суверенитетом на Косову и Метохији.

Брисел свакако добро зна цену појединих уступака из угла интереса представника власти и нема сумње да ће ту информацију користити у трговини око тзв. Мрдићевих закона, која је на релацији Београд-Брисел вероватно почела.

Очекивања прозападне опозиције и тзв. НВО сектора да ће притисак Брисела на власт уродити плодом показала су се, по свему судећи, оправданим

Већ то само по себи говори да иза измене правосудних закона нису никакав стратешки ресуверенистички реванш власти за споља изнуђену уставну ревизију у области правосуђа из 2022. године. Уосталом, такав реванш се и није могао очекивати од власти које су током реформе правосуђа 2022. и 2023. године пристале на то да Србијин уставотворац и законодавац буде деградиран у пуког оверивача правних аката написаних у Бриселу и Стразбуру.

Јер, по признању већ поменуте Јоване Спремо из Националног конвента о ЕУ, тада је „сваки закон одлазио у Европску комисију у одређени Директорат који се бави правосуђем, па је онда ишао у Венецијанску комисију, добијали смо мишљење, па је овде била јавна расправа“ (овде).

Није извесно колико ће најављено ретерирање, као последица захтева и уцена Брисела, додатно ослабити унутрашњу политичку позицију „напредњака“ у изборној години. Оно што је, међутим, већ сасвим извесно – нове измене правосудних законских новина под притиском и према инструкцијама Брисела (ЕУ) и Стразбура (тзв. Венецијанска комисија Савета Европе) додатно ће десуверенизовати Србију, и то не само у сфери законодавства, него и у другим областима.

Наиме, Марта Кос је већ најавила да за одмрзавање 1,5 милијарди евра из тзв. Плана раста ЕУ није довољно само одустајање од измена правосудних закона, него и „да Србија мора показати континуиран и мерљив напредак у усклађивању своје спољне политике са одлукама Европске уније, што се првенствено односи на увођење рестриктивних мера против Русије“ (овде).

Тако се још једном показује да за сувереност једне релативно мале државе ништа није погубније, нарочито у до крајности заоштреним геополитичким ситуацијама, од слабе и уцењене власти са много „путера“ на глави. Поготово када таква власт наспрам себе има опозицију спремну да свој долазак на власт плати још ревноснијим служењем странцима (овде). Тада странци немају никаквих разлога за бригу.

Садржај закона

А што се тзв. Мрдићевих закона о правосуђу тиче, они, независно од стварних политичких мотива „напредњака“, ничим супстанцијално не нарушавају уставне принципе независности судства и самосталности тужилаштва. Чак би се могло рећи да су поједина нова законска решења, као оно о одлучивању по приговору против решења о супституцији и решења о деволуцији, боља, пошто доследније спроводе начело хијерархије на коме почива организација јавног тужилаштва (овде).

Приговор Адвокатске коморе Србије да се изменама у организацији тужилаштва, нарочито у погледу уређења односа између Тужилаштва за високотехнолошки криминал и Вишег јавног тужилаштва у Београду, тзв. Мрдићевим законима „успоставља појачана централизација и концентрација овлашћења у рукама ужег круга руководилаца Вишег јавног тужилаштва у Београду“ (овде), очигледно је неоснован из угла члана 155. Устава Србије, по коме „Врховни јавни тужилац и главни јавни тужилац у руковођењу јавним тужилаштвима имају хијерархијска овлашћења у односу на поступање нижих главних јавних тужилаца и јавних тужилаца у конкретном предмету“ (овде).

Тзв. Мрдићеве измене и допуне правосудних закона једино су процедурално спорне, пошто иницијатор законских промена није претходно затражио мишљење Високог савета судства и Високог савета тужилаштва, јер давање таквог мишљења спада у уставну и законску надлежност ових правосудних тела.

С тим у вези, адвокат Владимир Гајић је приметио како „већина оних који критикују измене закона уопште не знају шта је садржина истих“. Гајићевом речју: „Огроман број људи коментарише, посебно из сфере политике. Кључно је да се стално прича да се угрожава самосталност тужилаштва и европски пут Србије. Ниједном изменом није угрожена самосталност тужилаштва у контексту да је извршна и законодавна власт преузела њихове функције. Све је остало унутар тужилаштва“.

На крају Гајић закључује да „партијска држава не треба да командује у правосуђу“, а то не треба да чине „посебно страни чиниоци“. По њему, међутим, има пуно основа да се говори о томе „да се нашим тужилаштвом командује споља“ (овде).

Последња Гајићева оцена објашњава због чега се једна мала и на први поглед безначајна допуна Закона о јавном тужилаштву (чл. 31. ст. 1. тач. 4, овде), према којој министар правде даје сагласност на обављање послова међународне сарадње од стране Врховног јавног тужилаштва и која ни најмање не угрожава самосталност тужилаштва у пословима кривичног гоњења, нашла на мети жестоких критика тзв. Мрдићевих закона (овде, овде).

По Гајићу, има пуно основа да се говори о томе „да се нашим тужилаштвом командује споља“

Ваљда интерес државног суверенитета налаже да се међународни контакти тужилаштва, због природе његове надлежности, која има непосредни значај за безбедност државе, ставе под жестоки надзор државе. Какве озбиљне политичке импликације за безбедност и суверенитет државе носи међународна сарадња српског тужилаштва, види се из недавног признања британске амбасадорке у Црној Гори Дон Мекен, која иначе слови за кључног иностраног „консултанта“ актуелне црногорске Владе, да Велика Британија има дугогодишње поуздано партнерство са специјалним тужиоцима у региону и да даје подршку „независности тужилаштва и јачању институционалне отпорности“ (овде).

Могло би се навести прегршт сличних вести о итекако безбедносно занимљивим и проблематичним контактима српског јавног тужилаштва са странцима, нарочито врховног тужиоца Загорке Доловац.

Десуверенизација државе

Иако наведена законска допуна формално-правно о надзору над међународном сарадњом врховног јавног тужилаштва на први поглед наговештава да је власт спремна да уђе у борбу, пре свега са Европском унијом и Великом Британијом, за враћање јавног тужилаштва под окриље државног суверенитета Србије, из природе ове власти и ранијих њених поступака пре се може очекивати нека врста политичке и кадровске трговине са иностраним фактором, те омеђивање поља утицаја у српском тужилаштву.

Уосталом, тешко се било какав суверенистички надзор над међународном сарадњом Врховног јавног тужилаштва може очекивати од актуелног министра правде који је правничку каријеру започео као саветник у YUCOM-у Биљане Вучо Ковачевић, а наставио у Кандићкином Фонду за хуманитарно право, и то у безбедносно најосетљивијем периоду пред и током НАТО агресије на СРЈ, као и уочи петооктобарског преврата (овде).

С једне стране, безгранична склоност садашње власти да све профанизује, злоупотреби и претвори у предмет политичке трговине, а с друге стране константно упумпавање у јавни простор високе дозе конфликтности, уз деградацију политике на претполитички избор личности, а не политичких програма, онемогућава озбиљну расправу на државно и национално витално важна питања, какво је и питање о природи и обиму тужилачке самосталности и сличностима и разликама у положају тужилаштва и судства.

Држава остаје без утицаја на вођење једне од најважнијих политика за њено функционисање и опстанак – политике кривичног гоњења

Уместо озбиљног, стручног и државно одговорног дијалога на ову тему, у јавном простору имамо, као што показује критика тзв. Мрдићевих закона, идеолошке тираде о безалтернативности либералних догмата, као што је владавина права (реч је о енглеској либералној идеолошкој творевини, која је између осталог и последица чињенице да Енглеска нема устав у формалном смислу речи, и коју не треба мешати са континенталним појмом правне државе), којима се оправдава сваки вид десуверенизације.

Из идеолошки затрованог и политички високо конфликтног српског јавног простора тешко се може уочити конзистентан план западних глобалистичких кругова да тужилаштво ојачају, путем увођења тужилачке истраге и англоамеричког адверзијалног поступка (овде), и да га истовремено, кроз уподобљавање судству, учине независним од државе, али зависним, путем различитих облика међународне сарадње, те различитих видова професионалне обуке, од глобалних центара моћи.

На тај начин држава (притом државу ваља разликовати од партије) остаје без утицаја на вођење једне од најважнијих политика за њено функционисање и опстанак – политике кривичног гоњења.

Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб/Новости