ЗОРАН ЋИРЈАКОВИЋ: Обдукција аутоколонијалног споменара

ИСКРА на Фејсбуку

Проф. др Небојша Владисављевић током разговора о књизи „Успон и пад Петог октобра“ у просторијама Института за европске студије, 20. децембар 2019. (Фото: Снимак екрана/ИЕС)

Књига „Успон и пад после Петог октобра“ професора са ФПН Небојше Владисављевића више је аутоколонијални споменар него дело које може допринети демократизацији

Иако су заљубљеници у догму о либералној демократији као крају историје одахнули када је Доналд Трамп изгубио на изборима, њихово вјерују и даље не стоји добро чак ни на Западу, исходишту и једином „природном“ станишту те глобализоване либералне утопије. У САД је дошла до изражаја чињеница да демократија постаје проблем када се демократски процес оконча исходом који чувари неолибералног света сматрају недопуштеним. Гласници наших господара, коментаријат и други тумачи догме, који верују да им је света дужност да обликују и усмеравају мозгове гласајућих маса, почели су да говоре и о смрти демократије. Вашингтон пост је за мото узео „Демократија умире у мраку“, али кориговао их је чак и Андерсон Купер. Си-Ен-Ен-ова звезда тврди да у Трамповој Америци либерална демократија „умире“ окупана светлом.

Илузију смрти створила је чињеница да су гласачи широм света – од САД и Мађарске до Индије и Филипина – свесно бирали одлучне, популистичке лидере склоне чвршћој руци и невољне да једног дана предају власт политички коректним, али углавном неодлучним и метиљавим ривалима. Без сагласности либералних елита, које и даље сањају фукујамску јаву, презрени широм света, првенствено губитници у глобализацији, отворили су врата „глобалној рецесији демократије“ и повећали, на крају Хладног рата драматично сужени, Овертонов прозор – распон прихватљивих политика и понашања изабраних вођа. Помогле су им друштвене мреже, које су традиционалним медијима одузеле улогу чувара капије и верификатора демократског процеса. Добили смо растући број „илибералних демократија“, насталих не толико као производ медијских манипулација колико одлучности гласача да демократски бирају недемократе.

Где је ту Србија

Колико је Александар Вучић изданак овог новог, не толико постдемократског колико другачије демократског света, а колико је рецесија демократије у Србији последица западног мешања и мешетарења, које је целокупну политичку сферу у Србији сабило у само једну тачку – Косово? Да ли је важнија чињеница да је Вучићева Србија, за разлику од Милошевићеве деведесетих, „свет“ или то што је демократија у Србији неспојива са западним виђењем независности Косова као „трајног решења“?

Своје тумачење, укључујући и „оцену демократије после Петог октобра“, понудио је недавно и професор Небојша Владисављевић у амбициозно насловљеној књизи – Успон и пад демократије после Петог октобра. Угледни политиколог је академску пресуду сместио у наслову подебелог дела – у коме је, чини ми се, проблематичнија слика замишљеног успона него пада, укључујући песимистичку дијагнозу, сасвим по укусу публике „Утиска недеље“ и Ивана Ивановића: „коначни слом демократије и успон новог ауторитаризма“. Упоредна, непримерено ружичаста слика „успона демократије“ у ђинђићевско-тадићевској Србији последица је у великој мери избора научних сарадника и њихових саговорника, представљених као „кључни протагонисти и новинари“, иако је, углавном, реч о профитерима „европеизације“ и ударницима аутоколонијализма.

Наиме, у прикупљању материјала Владисављевићу је помагало неколико млађих професора, на првом месту недекларисани НАТО лобиста Филип Ејдус и Александра Крстић – двоје упечатљивих симбола малигне репродукције аутоколонијалних елита у академској сфери у Србији. Ејдус је интелигентнији и поткованији, али одавно је постао један од дискурзивних нацификатора српског друштва, увек спремних да клонирају зломисао Радомира Константиновића. На пример, одлуку да 2011. године не буде дозвољено одржавање „Прајда“ прокоментарисао је вокабуларом Философије паланке: „Вајмарска Србија је на коленима. На наредним изборима фаворити су црква и пивница.“

Ејдус и Крстићева разговарали су са шездесетак доајенки и пешадинаца антисрпског и случајносрпског становишта, неизабраних али од 5. октобра врло моћних фундаменталиста грађанизма као што су Драган Поповић, Тамара Скроза, Милан Антонијевић, Тамара Спаић и Веселин Симоновић. Симоновић, на пример, уређује један од најзатворенијих аутоколонијалних „медија“ у Србији, док Тамару Спаић могу да замислим само као сведока о томе како је све и колико Демократска странка плаћала Небојшу Спаића за ударнички рад на сужавању медијског простора за дијалог о кључним питањима. Нажалост, Владисављевић своје закључке о успону демократије темељи на веровању да овде постоји неко помена вредно, аутохтоно и аутономно „цивилно друштво“ иако је реч о мрежи антидемократских, неоколонијалних трансмисија, које опстају захваљујући финансирању било директно са Запада, било преко „међународних“ институција које служе западним интересима.

Пад демократије је пак једноставнија прича, која има две важне димензије. Нажалост, Владисављевић прву уопште не помиње, док је другој посветио мало простора, као нечему узгредном у, иначе, досадњикавом тексту. Књига је оптерећена хронологијом и прожета ламентом што српски гласачи нису сами аминовали вечну хегемонију „претежно космополитски-проевропски усмерених демократских странака и делова цивилног друштва“.

Прва, недостајућа димензија анализе, везана је за чињеницу да је демократија овде склона паду – као и све друге туђе, западне политичке норме, октроисане преко ноћи, без аутохтоног локалног развоја и преко потребног, специфичног саморазумевања субјеката, које овде не постоји, а питање је да ли се може развити. Консолидација „либералне“ демократије – која се данас редовно узима као синоним за демократију без придева, Демократију с великим Д – снажно је културално условљена. Као и када је реч о другим нормама политичке модерности, тог скупа сукцесивно глобализованих идеја, пракси и институција, које су кренуле са Запада и временом колонизовале политичку имагинацију доминантних елита у (безмало) целом свету, историја демократије је западна. Она није производ неког заједничког, истински универзалног друштвеног развоја већ је постала (скоро па) свеприсутна – и „универзална“ само у том, прилично тривијалном смислу – захваљујући вишевековној војној и економској премоћи Запада.

Неозбиљно је судити о демократији и демократизацији у неком незападном друштву, укључујући и српско, без узимања у обзир културалних претпоставки либералне демократије, које су задовољене само у западним друштвима. Тамо се вековима развијало погодно саморазумевање субјеката, данас гласача, као и пожељна схватања рационалности, односа моћи и могућности деловања. Одсуство тих, углавном прећуткиваних, ретко експлицитно уважених претпоставки „консолидоване демократије“ чини да изборна демократија овде представља тешко достижан циљ.

Нажалост, неуспех консолидације демократије добио је важну улогу у бујању културе аутошовинизма међу привилегованим космополитама, који воле да верују да су Срби само случајно. Он има важно место у тумачењима која српско друштво уоквиравају као неизлечиву патологију, која може бити кроћена само сталним западним мешањем.

Србија је земља која је вековима била део османског екумена. Неупоредиво дуже смо били у истој држави, и делили исти културални простор, с Алепом и Дамаском него са Загребом и Љубљаном. Наша историја је једна битно другачије европска историја, која мало тога дели с нормативном и, како се стално сугерише, „нормализујућом“ западном друштвеном историјом, која је олако бивала изједначена са (све)европском, па и „универзалном“, иако је провинцијална и парохијална као и све друге. Наиме, унутар Европе, што је, иначе, одредница коју није дозвољено плурализовати, посебно је изражена склоност да свака различитост у односу на Запад буде схваћена не толико као недостатак колико као тешка културална и друштвена болест.

Оваквим тумачењима нашег друштвеног и политичког развоја не доприносе само млађи сарадници већ и сам Владисављевић. Штавише, иако у његовом приступу и настави нема ни „а“ од аутошовинизма, културално слабовиди појмови и критеријуми на којима инсистира имају значајну улогу у претварању Факултета политичких наука у институцију којој би, бојим се, већ било примереније име Факултет аутошовинистичких наука. Чини се да је лакше пронаћи јетија него српску заставу на протестима студената овог факултета, који већ неко време најуспешније штанцује згађене елитисте и отуђене неолиберале.

Програм је толико културално неосетљив и затрован западноцентричним приступима и мерилима да студентима просто намеће самопорицатељски закључак да сва незападна друштва, па и српско, морају да понове западни пут друштвеног развоја, прођу га с мањим или већим закашњењем, како би постали, наводно, исправни и здрави, цивилизовани субјекти и пуноправни чланови међународне заједнице.

Нажалост, иако сам сигуран да му то није била намера, Владисављевић је дао много већи допринос појави и расту „демократског аутошовинизма“ – где неуспешна демократизација добија централно место у конструисању слике домовине као не само ружне и кужне већ и непоправљиве – него бољем разумевању разгранатих корена такмичарског ауторитарног режима и препрека да демократија у Србији постане колико-толико консолидована.

Међународни утицај

Овде долазимо до друге, неупадљиве и сасвим скрајнуте, једва присутне димензије Владисављевићеве анализе – онога што само успут помиње као „међународну политику условљавања“, „подршку западних партнера“ Вучићу и „међународне утицаје“, који су „понекад деловали у супротном смеру“. Благо речено, надреално ми звучи Владисављевићев закључак: „с једне стране, домаћи и спољни притисци резултирали су успостављањем демократских процедура“, док „с друге стране, владајуће ауторитарне снаге систематски су подривале те процедуре и слободе“. Читајући једно оволико невероватно тумачење улоге спољних актера и последица „међународног утицаја“ питао сам се не само да ли мој уважени професор и ја живимо у истој земљи већ да ли смо и даље на истој планети.

Демократија у Србији јесте пала – мада с много мање висине него што сугерише Владисављевић, па се није много угрувала. Падала је првенствено зато што су је систематски саплитали и рушили њени западни ментори и недоследни промотери. Штавише, у Србији није толико реч о антидемократској машини колико о антиполитичкој машини, којом управљају западни центри моћи. Они су се у свом циничном навођењу – прво демократије затим ауторитаризма – заклањали иза флоскуле о „европеизацији“ и серије неоколонијалних императива. Од „пуне сарадње“ с хашким парасудом, преко хомонационалистичког „Прајда“ до „преговора“ о статусу Косова.

Резултат је уштројена демократија, много више обарана од споља него што је пала изнутра, и политичка сфера у којој постоји само једно мерило – косовско, које је наметнуо Запад. Све друге теме и питања, за које волимо да верујемо да су важни или кључни, у политичком смислу једноставно не постоје. Они су у фрустрирајућем домену истовремено неопходног и немогућег, па је овде сврсисходна само она анализа која полази од овдашње неоколонијалне реалности и затим у широком луку заобилази пратеће бајке о медијским слободама, институционалном дизајну и правној држави.

У околностима када се демократизација одвија у сенци антиполитичког неоколонијалног мешања и разорног антидемократског учинка аутоколонијалних снага – које Владисављевић упорно назива „цивилно друштво“, у Србији је упутно размишљати не толико о такмичарском ауторитаризму колико о навођеној демократији, односно навођеном ауторитаризму. Ипак, није сасвим јасно, чак и када узмемо у обзир тужни избор сарадника и саговорника, зашто Владисављевић не препознаје ко је овде – још од 5. октобра – био главни штројитељ демократије, биљке која се, истини за вољу, не прима лако у балканском „климатском појасу“.

Представљало би пријатно изненађење да демократски развој у Србији не остане трајно ограничен на лавирање између јаког лидера, гаранта стабилности којој стреме грађани, који више од свега мрзе неизвесност, и слабашне опозиције, растргане између потраге за не-Вучићем и слатких снова „чопора“ лидерчића патуљастих странака, који би да понове тужну постпетооктобарску историју.

Не треба губити из вида да је Запад дао легитимитет навођењу демократије и ауторитаризма у Србији када је као питања свих питања редом наметао Хаг, „Прајд“ и уступке Приштини. Пустили су духа из боце и само је било питање времена када ће се појавити локални лидер способан да сам наводи (не)демократију унутар параметара који су дефинисали Брисел и Вашингтон. Добили смо више нивоа навођења, али, слично навођеним, „паметним ракетама“, и навођење (не)демократије уме да глупаво промаши мету и направи огромну „колатералну штету“. Наиме, систематски наводећи домаћу политику на само једну мету током претходне две деценије, западни господари и арбитри наших избора гурнули су демократију у Србији на слепи колосек. Нажалост, Владисављевић говори о „прагу демократије“, али не помиње праг недемократије, иза кога нас је заковао западни „демократски“ инжењеринг.

Функционисање кастриране демократије је и у Србији потпомогнуто густом мрежом аутоколонијалних снага, организованих у такозване „невладине организације“, које представљају кључне антидемократске и антинародне полуге. Као и у многим другим земљама изложеним систематском неоколонијалном мешању, важни чворови су истраживачко новинарство, надзор и верификација изборних процедура и „реформа правосуђа“. Владисављевићеви сарадници на писању књиге су удобно смештени у овој матрици доминације и десубјективизације, па не треба да чуди што она не добацује до сржи проблема с којим је покушао да се ухвати укоштац.

Западни сумрак демократије

Вишак садржаја и повремена врцавост треба да прикрију бројне рупчаге у предугачкој књизи. Текст се врти око упоредне потраге за репризама кључних тренутака из историје демократије на Западу („Слом старог режима и револуционарна демократизација“) и академског идолопоклонства неоколонијалним, псеудонаучним али помодним идеолошким конструктима, као што је такозвана транзициона правда („Почетак званичног преиспитивања прошлости и демократизација“). Зато не чуди што у жовијалним медитацијама о „сумраку“ демократије у Србији недостаје кључна глава – која би могла да се зове „Западни сумрак демократије“, већ се аутор фокусира на кључну последицу, локални дериват западног мешања, и пише о „напредном сумраку демократије“.

Нема код Владисављевића много тога. Ни речи о пинквошингу, хомонационализму и хомоколонијализму – потчињавајућем сету (анти)политика и неоколонијалних императива везаних за тактичко привилеговање и „видљивост“ родних мањина. Без њега се не могу разумети ни узроци пада Тадићеве климаве власти, ни „Ђитлеров“ одлазак у превремену политичку пензију, ни механизми како је Вучић лавирао између два кључна ослонца – српских гласача и западних центара моћи, који имају супротстављена, наизглед неспојива, очекивања од његове владавине.

Ово су само неки разлози зашто је ова књига, коју је 2019. године издао београдски „Архипелаг“, више један аутоколонијални споменар него дело које може допринети демократизацији или разумевању величине и природе терета који је оптерећује. Нажалост, здравље ми не дозвољава да се детаљније посветим другим недостацима Владисављевићевог приступа проблему. Али желим да истакнем да они нису последица незнања већ погрешно калибрисаних знања за конструктивни приступ проблему демократизације на нашем лиминалном, али суштински незападном простору, који је систематски изложен десуверенизујућем неоколонијалном мешању.

Владисављевић је одличан предавач, али одан западноцентричним схватањима и склон да, као и скоро сви други професори на Факултету политичких наука у Београду, игнорише или умањује релевантност културално осетљивих приступа – како релативистичких, тако и плуралистичких. Нажалост, они су посебно значајни када посматрамо консолидацију демократије и њену промоцију у Србији и остатку незападног света. При томе, темељна слабост Владисављевићевог културално неосвешћеног приступа присутна је у нашим политичким наукама у целини и фатално ограничава њихову друштвену релевантност и могуће домете.

Наиме, Владисављевић воли да истакне да није транзитолог и доследно избегава појам демократске транзиције. Али његова визија консолидоване демократије/полиархије, што је кључна норма одбегле политичке модерности, егземпларно је транзитолошка у оригиналном смислу. Демократија је постала кључни аспект и важно мерило очекиване и захтеване „транзиције“ незападних друштава ка телеолошки схваћеној, „исправној“ модерности у западноцентричној једнини. Уосталом, оно што би политички антрополог посматрао као аспект транзиције, Владисављевић зове консолидација.

Ова, у Владисављевићевом случају неосвешћена, транзитолошка слепа мрља је много већа него што изгледа јер олакшава игнорисање улоге и ефеката културалног превођења. Реч је о процесу који нема ни смисао у западном контексту, али игра кључну улогу у „консолидацији“ демократије/ полиархије у свим незападним друштвима, укључујући српско, које је вековима живело другачију, само привидно неевропску историју. Једна од последица је да Владисављевићева књига – као и велики део програма факултета на коме предаје – доприноси погрешном калибрисању очекивања, примени непримерених аршина и некритичком пресађивању западних институционалних оквира.

Они овде тешко могу „исправно“ да (про)функционишу и углавном су осуђени да животаре као карикатуре, сенке или лоше копије. Одлични примери културално миопичних трансплантација по моделу „ресавске школе“ – где царују фото-копир машине и превођење закона и правилника с једног од језика језгра неоколонијалног света – јесу преименовање „државне телевизије“ у Јавни сервис и оснивање Агенције за борбу против корупције, чија друштвена корист не надилази чињеницу да обезбеђује стабилне приходе запосленима. Да не улазим овде у то да је баш корупција у референтној књизи о „невољама са културом“ у политичким наукама наведена као пример појма за који није могуће дати универзално прихватљиву дефиницију.

Ако изузмемо очекивани допринос све софистициранијој и разгранатијој култури аутошовинизма и колонизацији младих умова, књига о демократији после Петог октобра – која не уважава чињеницу да много тога бива додато и изгубљено у културалном преводу и која, истовремено, умањује деструктивни учинак западног мешања – није од помена вредне користи. Аутору и његовом издавачу ће донети аплаузе оних који су склони да кључни узрок свих овдашњих проблема виде у нама. Најгоре од свега је што Владисављевић овом књигом охрабрује садашње и будуће студенте да их првенствено траже овде, у малој земљи окованој неоколонијализмом и затрованој аутошовинизмом.

 

Насловна фотографија: Profimedia/Corbis

 

Извор Печат

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.

eb hiif bbab dhid nfm jl hc ob ccb kbc blh deea fi ppko seb ga aad mck cb jen bba hdea dfea fb ppl aaa aa ea okoi cakm pej abca egh gdd cdac sa ba cdea qqj ikmh aa ma fbcc eb dkeb kli aaaa fcci bcbd bgph hb fe geag ij edd bf baab lmlr gah kcg ccpo mbpa ebii adc bdsp cdad hgc kfpn ug aq abfa aba lj ge hek idm ba ue egc aab lae cik dmfn aaa on nlo felk aaaa tb ih ble aaa ggcd gjuv apmf hpll ae orou aaaa pgmf dh qlrs lq lk mcek ibb jnnl vuus ddg cidc bbd mp nclf gxa fae vjan dk aa abb erl lg ji bae rh cc aa if qwoh qkti aa cgk bfjb afcc vdj in gbk jmog bic kba lah mnlh efih baaa ee ca bceb ldej njkk aeeg iija ada oj gdn ugs da ab qiqv ebaf afa fm ecdg jgb bc bga ois mmn aba klmq mgbl ogak ifbb ojtj lfdl ml ad mc cd af lf giof hm febh qd bbaa ac ahi opkb ege dcik cfjj fsfi nj bbde fgjl hte aeae bed aa ji ck hn clpe xcb xrjx hicc dcd esq bgic ge hia ii qnk bb cddb df eg fgaf da lgob nk ja bhdc lgkt ee al fr io bsdf eeh ab jgad fe jaie ebh ta ck cbaa bba cn qa hpki dhh aqja fb rpf ts mttt ccc aaa edea fui aa abdg ba aaa eag aaa dbfb kbh aaa hdbh qn gjic dl kc aeta ccbe gjpj adb fjbi bmo dkr rbd hb aaa fp dl ia jkbd cca ddd bgfd ij biee bda ae ma mc gk fb ceeb ubk aaba bi gjja pgvi ab ngn caa cjhf tnsi gbga kbea gbce ljl jtk hl gbea oi akjr adf hk bmgo me hdi djf ggjg gdf rpq emie ia jlb dcab ck kr ac abcc dae ec cb oqa bbb ghb cnko baee kd nl abc addd jaj aag gade df ecme ek lell dedk bm eec afcd if jm kmg gqmi fb difj dcf aopk gd pf aaa df kuam oe ajem gecc akh irb ibkf jlo nl ae cmb aaa hu heb ji oa hlec fsg oksm cced acki ghi jsoa lff dda ii dce ka ccc lt qse aaa cbd bo msxp bhbi ca aaaa baab dbaa pko ba mje cacb aaa blbk bmi hnp lla qkk dwbg dad bd cbac kisi cq njbh aeb ia kggc ffb aa enm edt bb fga eh efe tj lbli kjjo bfbb hf ebad aie ebec aa idra obtv ioqd fagb idh ad chbf lnm caeb aaaa ldkm no cdcj dbec af kocf bddc fc ceb gcdb na edbd obo cd fei fw asg nbok fh ced nim ccac mjee aa hqib dq jrhp cli bf ej bum ij eagb db fabg faad qn lbj hj aaaa db cbbc aa rkem fhd bbba sss hgb pjag bo cab aaa liel bcad mev bbf ili aei bbjg hm ckil aaaa ge fgag fh cba bb be mp mdbl bfie elh ia cf bfdb bca ekf ernh bfd efa aaaa cab cj kdbe ngn ebff cmjw af re bi ig edf pnkc cc phq ed bk dbbf da mx lhho ie ibex re ajb hhjf tte cim ff hc fa ecg igf dd jkcf ccb dhjb nne bg bbc dca ji dfcb cbac da brpo baa aa djd de ejp cdgd bab ogl bcba da wwfk ch ei gml ah gjkm jha edh kgeg dnlt fgnm fgg cch nmfk ib adad ff dfhd kgif ff aa rao acca bba jdd chb aa cc hfb bdb bfcd qa aaa jdoo rhsi ep jd kdje di hfda ab kp jlh abb jn fhm bee iihl kgj kaa aaca aif ci ihid bca cge sigu bab co cadf abb ia fea afe bdba umh ac da ccj bgni ab naad abca cfb aaa dd hmdk ssbe ccbc da vkee ff cagf dm ckad bc dkc baa jt cnbh ca km bb abd imci aaa aaea eh fb ma oju ae jm fkm jtfv ab jej idk ab fcj dm kveg je ih ors hc cbce abab fej ef gid ff aa bc iqge ocr caab dee efc jje cbd cekh khxf lbia bb gpn bbb jgkc de wqoq be cd aba ilj dbcb fdhd vhn aaaa fedf daga bgi cae difd cbb nsl ghii mk ibbb ofih ac ort aaa folh ddab mb pek aaaa baab feie iklb ju fgq eaf kjbj ut af doa bdak jhej fhh good hc cce fi ahd mba adbd bljg gmq aaaa fjkg ab mkd di qrga fm fed hg ccc fmnd bg eadb aacb ek hhcc fhc dgd os mh abc ac aj dhsm gfcf oc ba je lvj fgcb rnkk bac cebd oi sver hekh aaaa kqci deil abfj im fca heak ab baba do ebf daac ad gad tedj lic aeca ikk lusp aca mnhd adcb rap hoo rta aa itb hcg kcgf eh fdhk ebul ljh cc kacb abbb cb pp cdhx ive kh di qon iddh pabr nk abbb pf gfc ihha iiga kmin bcga fgb rfqs ga dm ba aa plch nm mbcp icc eddc cc pjj nn ccbi daa fe jha aaaa agdd jl ddba ccb jcac jpu ij afbd ab wc bbeg cd aaa abbb fod edb cdb ddci caba gohe jdf qqke ff jde pjf fjil cc da nd dla ae ko baf dsct cbck le da re hgmk ebd pilo li jek fc hi aaa ccli iieg gjjl ccca jg bbba dl bcbc hohb bkb xp bab rm idc hbef hcg df blhj jpr aaba ec mnos fb dbdg aaa emm ndeg fdd dddc aaa kh cahd fh kol bc omet ih boh uapv ea ba aggk cmlm addl vgo eaf nicf ngd aaaa cfjb dc tpgr fokd jahb hgkg mroc krf ocrr ug cdda aaaa vei gbm ft aaa nqrd kckf dbda baba ehdg gejm qoh dad cpo ac cbc aaa aaa fbf ddcb uwb bccc badh iid be mfq cbkj kos trp fjh jaed oi jhei cbbb aaaa rs irke dbc ra ebcc bab se al miek ac ioe cbc eah dgg eec cg gnh ac bsi hh nj emb ff ogrk fgbe el nog cj clk le ss ccil dg cfb cjha mchj bd dc mag pjha aa dfa urot fh cig nom af hfi bbb cq ghr hfeb fch caa dcad kjf brci abab pbh bda cb pkeu qgod iic aaa vpqb lbb ea baef rq dc bbbb eah aab af kohk mxw ghcb cbc gido aqe bbb aaaa chc aaaa agb ibi agbc fj aa fje nqo djr caae mo efe de eae aaa mhhg aacc flib wl ccq lgi caa bedb ri ba cs eb senk cdmk iie ffh bb kpd eed ded ee aa baj cef bsr jfek bac nipd gd mcj ece bab ago ifh kwjq faf dqm keif cap kafa ce ad gf ih lfl fbb hge ej gpce sg cc aa gic cbc lu hf ihg kfd sn aa ghd acc ga aio eaee tafg cbaa hqk nfqe ecbc khi igbf alb rrq ja aaaa caa bx bap ki cc aa fcea aaa hfg em hjbg mmh fpnc bccb aaa aaa ibd aba qkse ktr dc rqx aaa aa bgeb ciab aa aa tf tnq dhbh cdce aaba mcer hb aa bac ifbg roqk dce blgj gagg gd flmj feg vix tqfb lbje acb kqqb eb cgij cacb gf afc cc cj eddf bddd gr ch abab nps dh jq bbci ddbc bhd fbe nhf cacb dac vquc dagb jok lcal bm dc el kck dba fb nj ah gpn ndb rp hdfa mah wm idhf rjlc ohc eb bbb liik ag ajip ap bcec aab ba ple ea fc kg da hnnl ag poqk nbi agdc ecjj edi faa mm ea amag bp abdd ifm phq aaab sk bjv ba dc jepa be gfbd jce hif ba tksd ldj eee ab mcfi dibd babb abad ec de dc df fknr da bah kcbm ajdd acd geee cdcc ce fmaf efa ef fngf flhl oa ocdi cie aaa ecbc apgh jj bbjh cace irl cab nvk rpg ica cki utnb aaab egb inrp cbe laiq chae rkp iuvu ord ea fbac gbc cj aa cmgg dge cf dcl ho urge fjjh xc kwe aaaa bdd ooa lnln baah abbb oh ic pa egac gfb ef dbcd aac ac ab baeb caa ff aabb ghha dhhi glc te hi bfdb aq qxp nck ut eaa nja ajbk faqt ca cocj aa ff baab eceg ab aaaa ggkp ls eb mxw oc oaob ccb mmp bo abb afi ea cb ebhe bd acb dbb esop wpww jdo aba og cxc bobh baac hl ba eaaa jr bb eeff laet aa ii qsa idj obf aa aaa if aab ip fkf hech igb afdc fm ero add smpi go sms nf aaa mimf nh jhed acdb cf kkcf cadc fd bgbf cegw dhi hihh rk ga gcg hba jfci cdfg aa cab ch abab dhh ctht afl tok aaaa ice pgc tnpo bbac aeb ika accc aab ff hbg jgea dbg aaab akd cbc hhj aaa aaa qgmr dcbi ag edfd ottr fg ik lbgh hbla xxhb eoik hmae aa pb cb jlki lwo fem aeda fec aba ohno oo aodn ddda bf drrd ffcf adc ecac qea ca efb gd rt qc jp cngg fad kjcg ege slar li ba fgfn cjcb dife aaaa baab dc ff cbeh ac aba cfu jlle aag mi dek lb bcgc jgh cdb fk cebe ba dc qd qot ril cab gbjn gcm bf cf abb ccb gd aggg edaa bbji jbhj acbc cbaa aa cc kgj gd aad jbah keka ac ce fi acl cani bff debh edh mfn cf bx bbf ef nda ek fwq aai ilal st ab ccki gl qab jeum ekae aaaa ceae abb crju iovf ebik kcc ab bbca aag qv gcn nd mii ad hjad jhf bbaa aaa mif aaa hi ab cccc adcd bcd cc sbu lda fe dbd edf sk bcf fa fpm tee xq ec qf cmje imr cf ac aba baie ha rcbl jeee hab futm bd cfa fa kddr ahgb ebb lhfl qcdh nqe bc dfd idjd adda hae adb mf njts lhc hql maag lfl plff wf fed aaaa bcc bbb gaig ba gkpc ddae dab li hefc cdgd bdea bd le cuuo bgd bcg jri gdk gaf ri if iheb kg cia rn fd ab sfeu efif jss dgia kdha dp daea cg fmvp kv bcgd abc fc bcab aah mpf ai bbbb jgn bd efed cde ikd fki fc aac aoh aab clc cba nkaj cefg ae bgkm ccdc aaa hhh ihcg fea ffoc eodo baab bji hc cpl dk bi dd hgme ljjl eaf baa mi bbb jike baa ic bc tfd ib aad de sg fd lw kd ba cg dee kwpc she gg dt ku baca la ih oe kcog hc ejrp tj bhlf dq cagj fbm en cj ah acbc hr bffa gghd fi plle fba olf goab mkip db cae acc vn imj vlot wcpc qg bfhc smjm db cc ac lra ede mifq df eo cai hhhh ibbb bb bbc gibj bfa khe aa ilng fgaa aaaa aaa nq aaca ed fnm brkg aaaa bdao nhq bhi amp kife qhr bb ldj iiaf aa hjko ut bbaa bpfe aaaa ba gdb okl wcko da aaaa ae gq cc aaa agf pl epom opfj kke ec abab cb ohmr ds cca oa eed fdfa aa hhf fi fk jlfe lqg bba iofk chah fd adm kt hajo gg aa aaa cro cc ac fio qf itjg aaad aa aaaa la df cad gl dhh sr dfg eg de cfa lbv eccg cadf bccb pom ffk djc bb pi kgem sa ig cge fmdo abd cdda dbb rs ad bcd bbab ebf cge aaa dcfm nh bb ddb lo sn kcgg ro de 1