ВЛАДИСЛАВ ОБРЕНОВИЋ: Лице и наличје афере Крушик

ИСКРА на Фејсбуку

Мариника Тепић (Фото: Медија центар Београд)

Афера Куршик је већ дуже времена у фокусу српске јавности, а јуче је добила и занимљив наставак. Мариника Тепић, потпредседница партије „Слободе и правде” изнела је тврдње (у форми оптужбе) да је профит од трговине оружјем коришћен за повлачење признања Косова. Треба истаћи да опозиција, као контролор власти, не само да има легитимно право да обелодањује афере, већ је то на неки начин њена дужност. Власт је, с друге стране, дужна да на њих одговори, и да преузме одговорност уколико се покаже да су оптужбе истините.

Међутим, Крушик, као и свака друга афера, има своју правну и своју политичку димензију, које не морају нужно да се поклапају (и ретко када је то случај), односно могу бити вођене различитим логикама. Логика права је, грубо речено, поштовање закона, а логика политике је логика одговорности за последице одређеног чињења или нечињења. За сада нема доказа да је у овој афери прекршен закон, с тим што се стиче утисак да није најјасније разјашњена улога оца министра полиције, што свакако треба до краја испитати и расветлити како „Крушик” не би додатно нарушио ионако токсичну атмосферу у земљи.

ПОЛИТИЧКА ПОЗАДИНА
Но, у овом тексту се нећемо бавити правним аспектом афере – то препуштамо институцијама. Нећемо се бавити ни веродостојношћу самих оптужби (с једне стране зато што немамо довољно поузданих информација, а с друге зато што су опозициона штампа и лидери то већ чинили и чине). Намера нам је да између редова опозиционог говора прочитамо политичку позадину ове афере. Да ли је ту реч само о позиву на поштовање закона или о још нечему, и каква је природа тог „нечег”?

У афери Крушик одсликава се однос власти према многим горућим проблемима друштва (корупција, партијска држава, политичке везе у спрези са економским интересима, итд.). Игром случаја, одсликава се и однос опозиције (или њеног најгласнијег дела) према кључним државним питањима – од економије, спољне политике, правосуђа, а испоставиће се на крају и самог Косова, као већ дуго година централног политичког питања наше земље.

Осим тога, ова афера намеће и једно питање које спада у домен политичке филозофије: да ли је дужност национално одговорног политичара да по сваку цену истерује правду, без обзира на последице, или би он увек морао да има на уму и шири, државни и друштвени интерес? Сваки политичар који има на уму интересе државе у најмању руку морао би се запитати због чега су и како су документи из предузећа српске наменске индустрије процурели у јавност? Како то да за њих постоји велико интересовање у другим земљама (афера је започела објавама у бугарским медијима, а Бугарска је конкурент наше наменске индустрије)? Зар управо такав (регионални) карактер афере не би морао да нас нaведе на размишљање ко има корист од њеног распламсавања у медијима?

ЕКОНОМСКЕ ПОСЛЕДИЦЕ
Поред политичких, нису занемарљиве ни (директне и индиректне) економске последице ове афере по државу и друштво. Најконкретнија последица је то што су фирми ГИМ уведене санкције. Због тога је изгубљена могућност трговине са земљама које из сопствених интереса или присиле спроводе америчке санкције. Због опште атмосфере у земљи, у широј јавности не постоји много разумевања за недаће које су снашле ту компанију. Преовлађујући моралистички став да је сваки пословни успех повезан са неком врстом незаконитих радњи пренебрегава просту чињеницу да од успешног пословања ГИМ-а сви имамо корист.

Но, умањена добит једне компаније (ГИМ) није једина економски штетна последица ове афере. Већи проблем је губитак тржишта које сада (гле чуда) могу да запоседну управо фирме из Бугарске. Наши политички душебрижници очигледно немају моралних проблема са тиме. Вероватно верују да су бугарски трговци оружјем (као уосталом и било који други) велике поштењачине?!

То тржиште није изгубљено само због наше глупости и опортунизма Бугара (што им се не може замерити, јер следе своје интересе), већ и због чињенице да је обелодањивањем детаља уговора нарушено поверење у нашу индустрију. Због тога, с оне стране добрих намера самог узбуњивача, треба истаћи да је његовим деловањем нанета штета његовим колегама и Србији као држави.

СВИ ПУТЕВИ ВОДЕ НА КОСОВО
Кулминација афере Крушик десила се у уторак (24. децембар), када су у аферу умешане и радње везане за повлачења признања Косова. Наиме, следећи логику претходно изнесених оптужби, дошло се на крају до оптужујуће констатације да је новац, који је наводно неправедно ускраћен државној фирми Крушик, завршио у служби државних интереса (у сврху лобирања за повлачење признања Косова), а да су главни протагности тога били министар иностраних послова Ивица Дачић и трговац оружјем Слободан Тешић (за кога се тврди да је финансијер СНС-а).

Ако је изношење афера легитиман вид политичке борбе, остаје питање како ће ова оптужба, имајући у виду опште расположење народа, на било који начин помоћи странкама око СзС? Да ли се ту ради о политичкој неукости, да не кажемо глупости, или су овакве „оптужбе” уствари индиректни показатељ политичких циљева коалиције око СзС?  С обзиром да ова хетерогена политичка коалиција нема јасно дефинисане циљеве кад је реч о стратешким питањима, јавност је принуђена да закључке доноси из контекста, а ово је упечатљив пример односа према најважнијем политичком питању у земљи.

Остаје нејасно шта је лоше у томе што је Дачић био способан да наше предузетнике убеди да приложе новац за кампању у корист повлачења признања Косова (на страну што Дачић тврди да никаквих донација није било)? Стиче се утисак да су оптужбе о финансирању повлачења признања упућене свима онима – у свим земљама света – који планирају да, уз (евентуално) „пристојну надокнаду”, размотре повлачење признања. Упозорени су да се налазе под будним оком јавности и обавештајних служби, а да би они који су већ повукли признање могли бити кажњени. Укратко, Мариника Тепић и њени политички саборци као да су желели да пошаљу јасан сигнал спонзорима косовске незвисности о ставу СзС-а по питању Косова.

Нама на крају остаје жал за изгубљеним пословима, срамота због процурелих информација, одговорност за излагање непријатностима људи који су учествовали у повлачењу признања, и нови доказ немогућности да се као друштво понашамо рационално и одговорно према државним интересима. Све у свему, остаје нејасно ко ће имати највећу корист од ове афере. Јасно је само да то неће бити Србија.

 

Владислав Обреновић је политиколог и сарадник Новог Стандарда

Нови Стандард

1 коментар

  1. Neko каже:

    E moj Vladislave Obrenovicu!
    Ako ti dajes dozvolu tati da preko firme preprodaje municiju (od koje se, kako smo saznali, ubijaju i ruska deca, zene i Vojska Donbasa), onda se to zove KRIMINAL!
    Patoloska zudnja da se brani nesto sto i corav vidi da je kriminal, je patologija.
    Uzmes lepo uputnicu i kod doktora psihijatra, pa se leci.
    Kazi doktoru da si opcinjen Vodjom i da pises tekstove u kojima pravdas kriminal!
    Mozda ima neka terapija.. dok jos nije kasno.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.