ВЛАДИСЛАВ ОБРЕНОВИЋ: Идеологија под велом естетике

ИСКРА на Фејсбуку

фото: Танјуг/Никола Анђић

Пре неколико недеља водила се јавна полемика око преименовања улица у Београду, кoje носе имена по топонимима из бивше Југославије. Поједине јавне личности тврдиле су да овом променом Београд губи део свог идентитета и део своје историје. Само пар недеља касније, из истих кругова, који се могу свести на троугао „Пешчаник, Твитер, Данас“, поново су се чули гласови незадовољства, чак огорчења. Овога пута повод је подизање споменика Стефану Немањи у Београду. Истина, они сада нису протествовали због брисања југословенског наслеђа, већ због, како кажу, „рогобатне статуе и злоупотребе историје“.

У том контексту, уз апеле и петиције, настало је и отворено писмо Горана Марковића у коме захтева од Емира Кустурице да се, као члан жирија, дистанцира од овог споменика. У овој размени „писама“ две јавне личности од ауторитета нису садржане само разлике у приступу историји, уметности, естетици и политици, већ и две позиције које дубински, до степена поделе, обликују културну позорницу Србије већ три деценије.

ВИШЕ ОД ПОЛЕМИКЕ
Када је реч о ауторитету, Кустуричин се заснива на филмовима овенчаним са – између осталих престижних признања – три златне палме у Кану. Марковићев, са друге стране, заснован је на филмовима од значаја за српску кинематографију, али и – како у свом писму сам каже – на томе да се школовао Прагу, као и Кустурица, и што је „старији” од колеге којем је упутио писмо.

Ауторитети су важни, но ауторитет и хијеархија ауторитета у погледу става о јавним питањима не почива само на професионалном постигнућу већ, много више, на јавном деловању у погледу општег добра, као и на целокупном животном делу.

У томе и јесте суштинска разлика између Кустурице и Марковића. Током турбулентних 90-их година прошлог века, у време тешких притисака и антисрпске кампање, у сред Париза, Емир Кустурица је рекао: „Ја сам Србин!“. За културне посленике те давне 1995. године, изјаснити се као Србин није било храбро само у Паризу, већ и у круговима културе у Београду. Рећи тако нешто значило је изложити себе ризику елиминације из културног и јавног живота. Срећом, филм „Подземље“ (и признања која је добио) издигла су Кустурицу на висине до којих отровне стрелице београдског културног естаблишмента нису могле да добаце.

Бити Србин је нешто што ова групација, да ли због уверења, комплекса или опортунизма, и данас тешко може да превали преко језика. За њих је српство постало знак не само политичког дефицита, него и повод за „културни презир“, нешто што не пристаје њиховом „космополитском духу“. Ако и морају да имају нешто са Србијом, онда су у најбољем случају „грађани“, тј. правне апстракције, и ни корак даље од тога.

ВИШЕ ОД ЕСТЕТИКЕ
Овај моменат (нагласак на српству) важан је због легитимних националних побуда. У време када је српски идентитет пољуљан, када је поверење у сопствене снаге ослабило, подизање споменика је важно за јачање и очување нашег идентитета, културног и духовног наслеђа. Зато овај споменик није само украсни објекат на којем ће естете „оштрити“ свој смисао за лепо, већ у себи носи симболичку потребу која првенствено апелује на осећај припадности, трајања и вере у будућност.  Уметнички (естетски) елемент, као и сама монументалност споменика, даје тој симболичкој потреби снагу видљивости.

У том погледу, текућа расправа о естетици споменика имала би смисла уколико би била вођена жељом да се симболички потенцијал споменика увећа. Но расправа је отишла у сасвим другом правцу. Коментари који тврде како „споменик стоји на јајету“ (док он заправо стоји на жезлу као симболу државности) у себи не садрже само незнање, већ и жељу за ругањем. А у тој злој вољи нестаје и кредибилитет онога који критикује.

Ово одсуство добронамерности не долази из подручја естетике, него из политике, из чињенице да је велики део текуће српске културе до краја политизован и да је такозвана „културна политика“ увелико, свесно или несвесно, била инструментализована у сврху продукције лоше слике о Србима. Добар део српске кинематографије од 90-их наовамо, и појединци из филмске бранше, можда су најбољи доказ ове тезе.

Свака политичка заједница (а држава је политичка заједница) у себи садржи и афективну основу. Она је заједница љубави (породица, племе, нација), заједница уређене комуникације и добара (грађанско друштво, правосудни систем итд) и заједница симбола која претходне две држи у јединству. Споменик Стефану Немањи је симбол овог трећег, и зато је важан јер без симбола ни прва два не могу бити комплетна.

ВЕЛИКИ ДОКАЗ
Због тога, подривање сваке заједнице започиње слабљењем кохезивних фактора у њој. Док велики народи славе своје великане, чак и када се за њих везују дискутабилне вредности и поступци (на пример Наполеон), малим народима се сугерише да имају „сувише историје“. Њих позивају на жртвовање елемената свог идентета у име неодређеног „анационалног грађанског друштва“ – погодног за интеграцију у сваку моћнију културу, која се својих темеља никада није одрекла. Овај процес није културни иако инструментализује културу. То је политички процес.

Само из те политизоване перспективе, споменик Стефану Немањи може да буде „рогобатан“ и да представља „злоупотребу историје“. На жалост, паланачки дух и провинцијски комплекси, који увек теже да буду део нечег „већег“, ову политизовану манипулацију или не увиђају, или у њој не виде ништа лоше. Проблем једино настаје ако је „то нешто веће” део „руског утицаја“ (па се онда сами критичари пренемажу како би вајар требало да буде Србин).

Чињеница да наш главни град нема споменик Стефану Немањи је потврда постојања политичког контекста и духовног устројства из којег критике извиру. Зато треба бити веома опрезан. Како ни они сами не могу да буду толико дрски и да тврде да Стефан Немања не заслужује споменик (мада има и таквих примера), они би да га својим примедбама и сугестијама упропасте, баш као што је то учињено са серијом Немањићи, чијем је неуспеху и Марковић кумовао.

Двадесет и један метар висок споменик, највећи у Србији, није рогобатан због својих димензија какве зачетник српске државе неоспорно заслужује, већ је „рогобатан“ зато што се ради о великом и очигледном доказу да је три деценије другосрбијашења било узалудно! То и јесте оно што мучи критичаре, а не естетика.

Аутор споменика Александар Рукавишњиков рекао је: „Ако не волиш свог хероја, не можеш ни да направиш своје дело. Он је сада део мене“. А питање је колико је Стефан Немања део ових душебрижника? Стефан Немања је личност која заслужује споменик у више градова Србије. Па ако „утицајни критичари”, уметници и свезналице мисле да могу боље, нека, на општу радост свих нас, то и ураде. А ако то нису у стању да учине, нека не сметају.

 

Владислав Обреновић је политиколог и сарадник Новог Стандарда

Нови Стандард

2 коментара

  1. Neko каже:

    Estetika nije isto sto i umetnost. Da jeste, zvala bi se isto.
    Isto kao kada bih ja npr, napisao Vladislav Karadjordjevic umesto Vladislav Obrenovic!
    Estetika je grana filosofije, umetnost nije grana filosofije!
    Estetika se bavi lepotom, prirodom i dobrim ukusom.. a umetnost se bavi -porukom!
    Nesto sto je estetski lepo ne mora biti umetnost! Recimo, da clan zirija cuveni pravnik-umetnik Selakovic pogodi boju kravate, ili boju cipela, sto nikako ne uspeva!
    Obrnuto, svaka iskrena umetnost u sebi sadrzi i estetiku.
    Ako neko nazovi „umetnicko“ delo salje pogresnu poruku ili ne salje nikakvu, to delo NIJE umetnost! Bez obzira KO je stvaralac!
    Ne pravi svaki umetnik od svakog dela istu umetnicku vrednost. Tacka.
    Nije svaka pesma od Roling Stonsa ista, niti je svaki crtez od Pikasa isti… a nije ni svaki film od Emira Kusturice isti.
    To sto se povodite za imenom umetnika, vajara, a ne za njegovo konkretno delo, meni govori da POJMA ne znate!
    Nemate senzor za lepotu, umetnost i estetiku, vec morate znati prvo KO je sta napravio, umesto STA je konkretno taj neko napravio.
    Tako da gospodine Vladislave, nazad u skolske klupe.

    • Mirela каже:

      Mislim da za nas obicne citaoce vise respekta bi imao vas komentar da niste potpisani sa neko!Ako vec dajete strucnu analizu pojmova i kritikujute tvorca teksta sve pada u vodu sa vasom poslednjom recenicom punom nepostovanja i nepotpisanim tekstom.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.