Владимир Умељић: ВЛАДИКА ПАКРАЧКО-СЛАВОНСКИ ЈОВАН, ГРЕХОВИ И ХРИШЋАНСКО ПОКАЈАЊЕ

Владимир Умељић

„Има књига и радова који су ‘на ивици’ попут књиге Александера Корба, који је тврдио да геноцид над Србима у Хрватској није био планиран.“, тако Владика Пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк), „један од водећих стручњака за Холокауст на простору некадашње Југославије“, као пише „Политика“, Београд, 22.04.2026.

На каквој је то ивици Александер Корб, кога су иначе Владика Јован, Вељко Ђурић Мишина, Дејан Ристић и сви остали, до данас водећи људи у београдском Музеју жртава геноцида својевремено промовисали, угошћавали и позивали на научне манифестације у Београду, Загребу и Бања Луци?

Александра Корба, који заступа став да се Србоцид, „геноцид над Србима у хрватској држави 1941-1945. никада није десио, да је то измишљотина српских власти и српског свештенства“, па чак и да су „хрватске усташе били сањари и визионари, које су Срби перфидно сатанизовали“ (Институт за славистику, Јена 2013.).

Горе наведени челници Музеја жртава геноцида се никада нису оградили од овог свог дословце поразног делања, никада извинили како свом народу, тако ни науци, због подршке овом дословце бесрамном ревизионисти историје.

Можда јер је Корб са својим ставом ето само „на ивици“?

Погледајмо кратко ту Корбову „ивицу“ по епископу Јовану.

За подсећање, немачки историчар Александер Корб је на Хумболтовом Универзитету у Берлину с највишом оценом summa cum laude одбранио докторску тезу из области историјских наука под насловом „У сенци светског рата. Масoвно насиље усташа над Србима, Јеврејима и Ромима“. 

Његове радикално нове тезе гласе: 1. у тадашњој хрватској држави 1941–1945. „није се догодио геноцид над Србима“; 2. клерикална компонента (хрватски католички клир и Ватикан) „није играла никакву битну улогу“ при масoвном насиљу над Србима у хрватској држави 1941–1945, тако да је и насилно покатоличавање Срба имало „искључиво секуларни карактер“.

„Српски националисти су још у време рата били успешни са својом пропагандом сатанизовања усташа“ (стр. 18 диссертације).

„У Србији је створен цинични култ у односу на број жртава, који је довео до његовог апсолутног преувеличавања“ (стр. 24)

„Масовно насиље“ над Србима је иначе превасходно тежило „исељавању и асимилацији Срба и то на немачку иницијативу. Немци су наиме желели да протерају 180.000 Словенаца у Хрватску а Хрвати су на то захтевали да протерају 200.000 Срба у Србију.“ (стр. 131). 

„Примарни мотив је било исељавање а не физичко уништавање. Отпор погођених и новонастали проблеми су међутим радикализовали прогонитеље“ (стр. 155). Тако су следствени „масакри и масовна убиства у логорима само каузални беочузи ланца, који су следили неуспешном исељавању“ (стр. 133 његове дисертације).

Над Србима се значи није извршио геноцид а мотиви починилаца „масивног насиља“ над њима су били „дифузни, нису имали централно вођство“, тако да се ето „усташко вођство пре осећало примораним да толерише овакво делање својих трупа на терену“ (стр. 252). 

Још једна поставка значи, која би требало да потврди непостојање злочина геноцида.

Та недела су, по Корбу, имала различите и по правилу баналне а не геноцидне мотиве: „Бројни осветнички чинови и поравнавање личних и политичких рачуна“ (стр. 125), „борба за превласт унутар различитих усташких група, која је резултирала применом силе у односу на треће“ (стр. 126), „често ерупција спонтаног насиља, произашла из конкретних ситуација“ (стр. 204), од 1942. „борба за храну“ (стр. 243), понекад и „планирање једног хрватског националног парка, као на пример у области Плитвичких језера“ (стр. 163).

Он помиње концентрационе логоре хрватске државе и остаје консеквентан, када, на пример, говори о логору Јадовно, да они „примарно нису служили планираном масовном убиству заточеника“ (стр. 160), јер је „оснивање логора подсећало на планове хрватске владе, да запосли логораше у соланама и на пољопривредним радовима. Управа логора је, међутим, била разочарана, када је увидела, да нема позитивног економског ефекта.“ (стр. 156–157). 

Што се тиче Јасеновца, то је по Корбу био један од „већих“ логора у Европи и коштао је живота укупно „до 70.000 Срба“ (искључиво „хрватски фундус историјских извора“) а људи су умирали од глади, хладноће и епидемија, мада и кроз повремена масовна убиства (стр. 296). 

Иначе, за њега је изузетно вредно исцрпног помена и следеће: 

„Једна од најгорих криза у логору Јасеновац с масовним жртвама међу логорашима, била је међутим једна природна непогода, изливање Саве у касну јесен 1941.“ (стр. 320).

Његов коментар насилног покатоличавања је пак врло кратак. Он једноставно тврди, да је: 

„Усташки режим имао „претежно секуларни карактер“ (стр. 29) и да је насилно покатоличавање православних Срба био само „секуларни пројект хрватске државе, да би решила ’српско питање’, пошто се претходна пракса масовних убистава показала нефункционалном а пракса исељавања стигла до своје границе изводљивости“ (стр. 285–286).

(…)

Како изгледа, напади на католичанство у послератној Југославији су служили камуфлирању националистичких циљева. Та комунистичка парадигма је потом, од осамдесетих година 20. века без много труда преведена у једну српско-националистичку парадигму“ (стр. 30).

О разарању српских Божијих кућа он пише једну једину реченицу: „Хрватске трупе су разарале црквене торњеве, да исти не би служили партизанима као осматрачнице“ (стр. 240).

То је дакле књига, која се за Владику Јована данас, налази ето ‘на ивици’ а Корб је само тврдио „да геноцид над Србима у Хрватској није био планиран“?

Но својевремено је то ишло много даље.

Музеј жртава геноцида га је већ 2016. уврстио већ у априлу 2016. у учеснике Међународне конференције о геноциду и Холокаусту у Београду. Владика Јован му је пак дао реч на научном скупу „Новомученици. Полиперспектива“, који је у организацији његове Пакрачко-славонске епархије СПЦ и Музеја жртава геноцида одржан 2019 у Српској православној гимназији „Кантакузина Катарина Бранковић“ у Загребу.

Биће да се Корб овим ставом с правом квалификовао и за стручне разговоре ван јавних манифестација, тако да га је Музеј жртава геноцида у Београду 25.07. 2019. угостио, његови функционери Бојан Арбутина и Стефан Радојковић су сатима размењивали мисли с њим и тај разговор је објављен у Годишњаку за истраживање геноцида св. 12/1, 2020 на чак 26 страна.

Да ли је могуће да Владика Јован, да челници београдског Музеја жртава геноцида можда никада нису прочитали Корбову докторску дисертацију и све друге текстове о овој теми? Можда због непознавања немачког језика, ко зна?

Али зашто тада нису барем прочитали моју детаљну анализу његових тврдњи, објављену још 2012. у Зборнику Матице српске за друштвене науке 4/2012, бр. 141, стр. 523-550, Нови Сад?

Чак ако би то било тако, то би било крајње неодговорно. Али има и горих могућности.

Но зашто до данас подсећати на ово њихово дословце штетно делање? Одговор је једноставан, не само у области права, већ и науке, морала и етике, постоје непочинства, која никада не застаревају.

Горе наведени челници Музеја жртава геноцида се, још једном, никада нису оградили од овог свог дословце поразног делања, никада извинили како свом народу, тако ни науци, због подршке овом дословце бесрамном ревизионисти историје.

Докле год они то не учине, искрено и јавно, биће им подизано огледало до висине очију. Искрено и јавно. А за Владику Јована је за препоручити да се подсети следећег, да би себе скрајнуо „са ивице“ жалосног, јер неприхватљивог у односу на једног архијереја наше Свете мајке, Српске православне цркве:

„Понос иде пре уништења, охол дух пред пад“ (Свето писмо, Пословице 16:18).