Лимонов против идола: обрачун са Солжењицином и Жириновским

Москва. Лидер национал-большевистской партии и писатель Эдуард Лимонов во время встречи с читателями в библиотеке № 75 Северного административного округа. Фото Анатолия Морковкина /ИТАР-ТАСС/

Едуард Лимонов је припадао оној реткој врсти писаца и политичких актера који никада нису прихватили да буду део унапред договорене игре. У Русији деведесетих година, у времену распада старих структура и настанка нових митова, он је одбио да заузме место које му је било намењено. Управо у том одбијању лежи кључ за разумевање његових жестоких и немилосрдних текстова и наступа о рецимо Солжењицину и Жириновском, иступања која нису настала из пуке личне нетрпељивости, већ из дубоког уверења да је руска култура после распада СССР-а запала у замку лажних ауторитета и класичне подвале.

Лимонов је Русију тог времена доживљавао као простор у коме се више не води борба за стварну моћ, већ за право на тумачење, за монопол над смислом. Ко има право да говори у име нације, ко сме да буде морални судија, ко је дозвољени радикал, а ко опасни екстремиста, та питања су за њега била важнија од самих избора и институција. У том контексту, фигура Александра Солжењицина заузима посебно место, не као књижевник, већ као симбол. Лимонов га није посматрао као живог човека са противречностима, већ као финални производ једне идеолошке фабрике, као човека који је од личне трагедије изградио трајну позицију моралне недодирљивости.

За Лимонова, Солжењицин је одавно престао да буде сведок, он је постао тужилац, и то тужилац који говори са сигурне дистанце, изван реалног живота земље о којој суди. Он му замера што се обраћа Русији као објекту, а не као заједници чији је део, што говори језиком проповеди, а не језиком борбе. У Лимоновљевој интерпретацији, Солжењицинова Русија је замишљена, морално прочишћена, окренута прошлости и сталном покајању, док је стварна Русија хаотична, груба, жива и неспремна да прихвати улогу вечитог кривца. Тај јаз између стварности и моралне конструкције Лимонов види као опасност, која лишава нацију права на будућност, претварајући је у музеј сопствених грехова.

Он посебно оштро реагује на начин на који је Запад прихватио Солжењицина, не због књижевне вредности, већ зато што се уклопио у већ постојећи наратив о Русији као историјском злочинцу. За Лимонова, то прихватање није чин солидарности, већ политички избор, избор да се један глас прогласи коначним, а да се сви остали ућуткају. У том смислу, његова критика није усмерена само против једног човека, већ против центара моћи који производе моралне иконе и затим их користе као инструмент утицаја.

Сличну логику Лимонов примењује и када говори о другим фигурама из руске емиграције, попут најпознатијег руског диригента и виончелисте Мстислава Леополдовича Ростроповича, који у његовој визији представљају тип удобног отпора, отпора без ризика, без губитака, отпора који се лепо уклапа у салоне и концертне дворане западних земаља. Иако је и сам живео у емиграцији, Лимонов одбацује тај модел, јер у њему види одсуство стварног сукоба. За њега, емиграција није морална позиција, већ стање, а морал почиње тек онда када се човек одлучи на борбу, а не на бекство.

Са друге стране политичког спектра стоји Владимир Жириновски, фигура коју Лимонов презире из супротних разлога. Иронија је у томе што је почетком деведесетих између њих постојала извесна сарадња. Лимонов је у једном тренутку видео у Жириновском могућност радикалног политичког пробоја и фигуру која нарушава учмалу равнотежу постсовјетске политике. Међутим, како је време пролазило, постајало му је све јасније да иза гласних парола не стоји стварна намера конфронтације са системом. Док је Солжењицин, у његовим очима, опасан због претензије на морални ауторитет, Жириновски је опасан због своје театралне пренаглашености.

Он је, по Лимонову, доказ да се политика у постсовјетској Русији претворила у позориште, у коме се радикалне идеје пласирају без намере да буду остварене. Тај раскорак између речи и дела Лимонов сматра једним од најтежих облика лажи, јер он навикава друштво да не верује ни у шта, ни у зло, ни у добро.

Жириновски је за њега симулација опасности, контролисани вентил кроз који се испушта незадовољство, док се стварна моћ задржава нетакнута. Управо зато, Лимонов одбија да га сматра истинским екстремним националистом. Екстремизам, у његовом схватању, подразумева ризик, спремност на жртву и доследност, а не медијску хистерију и спектакл. Жириновски је, у том смислу, безопасан по систем, али погубан за политичку културу, јер релативизује саму идеју озбиљне опозиције.

У средишту свих ових критика налази се усамњен Лимонов, или тачније, његово одсуство из сваког званичног оквира: није добитник престижних књижевних награда, нема место у институционализованим интелектуалним круговима, нити учествује у политичким договорима. Али то одсуство није доживљавао као пораз, већ као доказ исправности. За Лимонова, бити признат значи бити укроћен, а он одбија укроћеност. Његова позиција је позиција сталне конфронтације, јер само из ње, по његовом мишљењу, може да се говори истина.

Он не жели Русију која се извињава, нити Русију која се подсмева самој себи. Он жели Русију која прихвата сопствену противречност и спремна је да за њу плати цену. Управо зато су његови текстови неудобни, груби, често неправедни, али увек живи. У њима се не тражи сагласност, нема понуде помирења, не обећавају стабилност. Текстови из његовог пера траже избор, и то избор без гаранција.

У том смислу, Лимоновљев обрачун са Солжењицином и Жириновским није само једна од епизода на маргини већ концентрат његовог целокупног односа према свету. То је борба против моралне окошталости и политичке фарсе, против удобне истине и безбедне лажи. Он остаје изван спискова не зато што је заборављен, већ зато што не може бити укључен без нарушавања јасно постављених правила. И управо у томе лежи његов трајни значај, као фигуре која одбија да буде симбол, јер инсистира да остане проблем.

Душан Опачић