Игор Ивановић: Антонић о томе како губимо слободу
Књига „Неоколонијализам и инверзни национализам: Случај Србије“, аутора Слободана Антонића (Фото: Михаило Братић/Нови Стандард)
Када ми је, неколико година после Петог октобра, академик Часлав Оцић говорио о погубним последицама гашења економских и привредних института који су се бавили теоријско-научним погледима на друштвена кретања, морам да признам да нисам до краја разумео ове мудре речи.
Једноставно сам сматрао – као и многи други – да нам нису преко потребне ове институције које се баве проучавањем привреде која више није у друштвеном власништву, већ је постала „приватизована“. Чему наука и теорија на слободном тржишту које својом „невидљивом руком“ у свакодневници суптилно регулише све постојеће односе и исправља све неспоразуме?
Каква сам само будала био – убрзо сам почео да схватам на колективном искуству „од крви и меса“ у годинама након Петооктобарске револуције. Изгон научне мисли из привреде настао је као планска активност прихватања статуса „незваничне колоније“, јер би свако стручно посматрање лако уочило и упозоравало на колонијалне промене у српској привреди.
Укидањем општости и теоретичности, и свођењем свега само на „голу“ и приземну привреду, дошли смо у ситуацију да „не видимо читаву шуму од једног дрвета“. Ову постепеност и деградацију, речником убијеног премијера Зорана Ђинђића, могли би назвати као процес „кувања жабе“.
Дијагноза „Петог октобра“
Онда се изненада појаве неке књиге које волшебно саберу све каменчиће наше разбацане свести у целовит мозаик сопственог отрежњења. Онда те исте књиге послуже као огледало наших заблуда и као видик са кога схватамо како смо се еуфорично, ходајући напред у историју, у ствари кретали уназад у вазалну прошлост. Свакако да у ову категорију спада и књига професора Слободана Антонића Неоколонијализам и инверзни национализам: случај Србије.
Често је у јавности академик Душан Ковачевић говорио како „имате“ драму ако сте у стању да је препричате у једној јединој реченици. Слична умна законитост могла би се применити и на наслов овог Антонићевог научног дела, објављеног на ћириличном писму у оквиру едиције „Филозофског факултета“ у Београду. Наслов је обухватио садржај књиге до танчина и наткрио се над њом као тмурни облаци над шумадијским брежуљцима пред долазећу олују.
Свакоме је јасно како је у књизи Србија представљена као привредна и друштвена колонија савременог доба, где значајан део њене елите гаји презир, ниподаштавање, па чак и мржњу према сопственом народу („инверзни национализам“). Опомињући наслов ове књиге позива потенцијалног читаоца да се, радознао и забринут, креће по вешто осликаним стазама Антонићевог наратива. Суштина бива јасна већ из самог наслова, а ово штиво ће покушати да само додатно осветли скривене ћошкове књиге, неприступачне површинском закривљењу наше баналности.
Чему помињање данашњег стања у српској привреди са почетка овог штива – када се из самог наслова књиге уочава да ово дело много више говори о друштвеној теми? Зато што је потпуна слика економске окупације Србије објашњена, поред осталог, кроз прво поглавље Антонићеве књиге насловљено „Пети октобар као колонијална контрареволуција“. Књига садржи укупно пет поглавља која заокружују поглед на привредно и друштвено стање незваничне колоније Србије.
Књига садржи укупно пет поглавља која заокружују поглед на привредно и друштвено стање незваничне колоније у Србији
Сам наслов првог поглавља нам јасно показује оцену аутора о догађајима од петог октобра 2000. године. Антонић дословце каже: „Ако су 1804, 1815. или 1941. биле године антиколонијалне (антиимперијалистичке) револуције, онда је, фактички, пети октобар 2000. био датум суштинске колонијалне контрареволуције“.
Дакле, Антонић доказује да Пети октобар није био ни пуч ни државни удар, како се означава у једном делу домаће литературе или публицистике. Он сматра да је Пети октобар 2000. „несумњиво била револуција“, са цртама оружане побуне. У тој револуцији „полиција и војска нису хтели да бране Милошевића из два разлога: 1) и нижи и средњи официри/дужносници били су уверени да је Милошевић изгубио изборе, те нису желели да се због тога туку с побуњеним народом; и 2) многи високи официри/дужносници имали су договор с опозицијом и страним фактором да се пребаце на њихову страну тако што ће, у одлучујућем тренутку, остати пасивни“.
У даљој елаборацији Антонић, цитирајући многе истраживаче и сведоке који су се бавили овом револуцијом, долази до закључка да је преврат првенствено извршио „ојађени и наљућени народ“, иако нимало не занемарује утицај страног (западног) фактора. Онда стиже до кључног понаслова у првом поглављу названог „Структурне промене после Петог октобра и колонијална демократија“, које хируршки прецизно показују степен привредне колонизације Србије, само четврт века након толико жељене револуције!
Пљачкашка приватизација
Читаоцу не треба буквално никакво предзнање из економских наука да би, вођен лаким али дубоким Антонићевим стилом приповедања, стигао до сазнања да је „ојађени народ“ који је срушио Милошевића добио „радикалну промену својинске, друштвене и економске структуре“; промену за коју се није борио и која му је, уместо обећавајућег сјаја слободе, донела тмурну колонијалну свакодневницу.
У том смислу аутор упоређује податке: у Србији је 1989. године око два одсто људи радило у приватном сектору, а пре петог октобра 2000. године уравнотежено по читавој држави око 16 одсто запослених. Након револуције следи масовна приватизација и већ до 2011. године посао губи око 75 одсто радника запослених у друштвеном (државном) сектору.
Према последњим доступним подацима званичне статистике из 2020. године у приватном сектору је радило скоро 75 одсто запослених, наспрам тога око 25 одсто у јавном сектору. Дакле, дошло је до процеса радикалне приватизације, упарено са масовним губитком радних места у државном сектору. Цитирајући аутора Бранка Павловића, Антонић „позајмљује“ његов термин пљачкашка приватизација, и подвлачи закључак да је „највећа пљачка у приватизацији била у корист странаца“.
Затим следе кључни пасуси који дешифрују све претходне привредне загонетке: „Статистички завод, који је некада водио рачуна о структури власништва (домаће-страно), то више не ради, нити се у статистичким годишњацима могу наћи подаци за БНП, из чега би се, поређењем са БДП, могао проценити обим доходка исисаног из Србије“. Ипак, разни стручни и научни истраживачи на основу других параметара износе групни закључак да на годишњем нивоу стране корпорације изнесу из Србије преко милијарду евра.
На ово треба додати још око две милијарде евра годишње колико се из Србије одлије кроз трансферне цене (надувавање увозних цена и багателисање извозних цена од стране страних корпорација и њихових домаћих подружница због избегавања пореза на профит). Антонић закључује: „Ако је у првој деценији 21. века обим улагања страног капитала у Србију износио осам милијарди евра (четири за куповину предузећа и још толико за гринфилд инвестиције), онда је сразмера оплодње страног капитала у Србији била 1:2,5 (на уложени евро добит од 2.5 евра). То сасвим одговара Манделовој рачуници сразмере од 1:2.5 оплодње америчког капитала у Латинској Америци 1957-1964. – што је права слика нашег (полу)колонијалног статуса, односно (полу)периферијског положаја данашње Србије у светском капиталистичком систему“.
У наредним реченицама Антонић доказује да је у истом периоду у Србији дошло до ефекта „дупло-голо“: убрзана деиндустријализација, као и деградација здравства, образовања и судства. Као последицу наводи дужничко ропство целог становништва према страним банкама, закључујући, уз „помоћ“ Александра Зиновјева, како се ради о феномену колонијалне демократије.
Компрадори
После читања првог поглавља Антонићеве књиге, одзвањале су ми у глави мудре речи академика Оцића. Данас је јасно како је требало убити хуманистичку и слободну научну мисао у Србији да би наша држава лакше постала западна колонија. Прецизније: „незванична колонија“, у којој би стране корпорације уз помоћ домаће компрадорске буржоазије без претераног отпора обављале пљачку. Тако смо стигли до другог поглавља у књизи које носи наслов: „Компрадорска буржоазија у (полу)колонији Србији“.
У почетном делу другог поглавља Антонић нас уводи у историјски контекст појма компрадор. Он пише: „Компрадори су у 19. веку, били Кинези који су помагали страним трговцима у освајању и експлоатацији кинеског тржишта. Али, злу репутацију компрадори су стекли првенствено зато што је главни артикал који су Кинезима препродавали био – опијум“. Дакле, када Слободан Антонић врши поређење са данашњом српском управљачком класом која је у вазалном односу према западним окупаторима – он ову класу најближе смешта према историјским трговцима опијата.
У повесном искуству Кине највећи проблем је била Велика Британија јер је увелико предњачила у продаји опијума на кинеском тржишту. Иако је Кина званично забрањивала трговину дрогом – Антонић пише – „компрадори су подмићивањем и везама у администрацији успевали да постигну да се ова забрана масовно крши“. Због тога стање у Кини постаје алармантно и она добија око два милиона нарко-зависника, што је био забрињавајуће велики број за прву половину 19. века.
„Кинеска влада је схватила опасност од брзог ширења наркоманије и одлива сребрног новца. Стога је одлучила да обнови забрану трговине опијумом“, наставља Антонић. Међутим, овај потез је разљутио Британце који су зарађивали много новаца од продаје дроге на кинеском тржишту. Тако долази до два нарко-рата које је Британија решила у сопствену корист: „Први опијумски рат“ (1839-1842) и „Други опијумски рат“ (1856-1860). Трговина дрогом се наставила несметано, а „компрадори и Британци су, тако, могли слободно да продуже своју трговину смрти“ – закључује Антонић.
Ови историјски догађаји имају свој пандан у савремено доба: америчка војна интервенција у Авганистану у циљу повећања производње опијума, који је основа за прераду хероина. Такође имају своју пројекцију у данашњици када се ради о атлантистичком монополу над контролом нарко-економије: некада Британци, а данас њихови блиски рођаци Американци.
Нека радознали читалац само покуша да замисли како је „колевка демократије, слободе и људских права“ – Велика Британија, пре само нешто више од једног и по века била најјачи нарко картел у историји. Са једне стране беле рукавице, лептир-машне, поло-утакмице и чајанке у пет поподне, а са друге стране хероин у венама кинеске омладине као гориво за ову раскош. И све уз помоћ домаћих кинеских компрадора, са којима Антонић данас пореди део српске владајуће класе.
Зато и лоцира Србију као „полуколонију“, која је природно станиште за компрадоре. У полуколонији државна управа пада под страну контролу без формалног губљења политичке независности. Због тога научна мисао идентификује данашње империје као „незваничне империје“, пошто вешто користе неформалне облике контроле како би осигурале политичку и законску подршку за несметану пљачку туђих богатстава.
Друштвени корени
Антонић разликује три слоја компрадорске класе: 1. компрадорска пословна и политичка елита; 2. компрадорска интелигенција и 3. компрадорска буржоазија. У елаборацији ових вазалних слојева у Србији, аутор се највише позива на истраживања социолошкиње Вере Вратуше са левих позиција, као и економисте Јована Душанића са десних. Заједнички им је поглед на савремено српско друштво – иако упућен са различитих страна – у оцени да су друштвене и економске реформе после Петог октобра примереније колонији него сувереној држави.
Душанић посебно указује да је добровољност специфичност овог (нео)колонијалног статуса. Због тога више нема потребе да се изврши класична окупација војничким заузимањем територије, довољно је на кључна места инсталирати „компрадорску квазиелиту“. Али, Антонић кроз поређење компрадорске класе некада у Кини и данас у Србији, позива и на могућност поређења са Кином када је у питању њен обрачун са сопственим компорадорима који је постао предуслов каснијег кинеског узлета.
Након лоцирања Петооктобарске револуције као родног места окупације и неоколонијализма у савременој Србији, као и након приказа компрадорске буржоазије у њој, Антонић стиже до трећег поглавља које је насловио „Друштвени корени инверзног национализма“.
На почетку наглашава да овај феномен има различите идентификације код разних домаћих аутора (националнихилизам, инверзни етнонационализам, негативни национализам, самомржња, родомржња, национални мазохизам, мазохистички национализам, дух самопорицања или аутошовинизам), али да ће он користити синониме „инверзни национализам“ и „аутошовинизам“ за објашњење појаве о којој је реч. Ради се о презиру, мржњи, непријатељству или ниподаштавању према сопственом народу. Међутим, аутор објашњава на низу примера да овај феномен има упориште у скоро свим светским народима, као и да поседује због тога читав низ различитих именовања.
Антонић научнички педантно и студиозно бележи читав низ српских аутошовиниста (или наших суграђана који немају имена и презимена из српске традиције), као и њихова иступања против српског народа препуна гнева и слепе мржње. Тек када их радознали читалац челичних живаца прочита на овом саборном месту, он почиње да схвата о каквој мржњи се ради. Нема места у овом штиву за цитате из овог отровног наратива које је Антонић пренео у књизи, довољно је да читалац поверује аутору овог штива како су квалификације према српском народу блаже и мање отровне него на било ком Томпсоновом концерту.
Као битну одлику инверзног национализма Антонић дефинише феномен „негативне самоесенцијализације“. Њиме се читава нација своди само на пар негативних одлика (као и код правог национализма), а често су и оне конструкција. Када би дежурни српски аутошовинисти своје квалификације према српском народу заменили са било којим другим народом, сигурно је да би били процесуирани и одстрањени из јавног простора.
Рецимо, када бивши управник „Народне библиотеке Србије“ Сретен Угричић каже: „(…) и даље за Србе важи: најбоља судбина је не родити се“, или када Драган Бурсаћ пише: „Босански Срби су показали да су претежно стока ситног зуба која се купује за 50 марака“ – они не сносе никакве законске или моралне санкције! Напротив, само им се повећавају апанаже од евро-западних влада. Замислите како би изгледало да је у претходним реченицама уместо одреднице Срби написана именица Јевреји или Европљани? Ови аутори више не би видели ни једног долара, нити би добили било какав јавни простор – и то ако би имали среће! Ако не би имали среће – добили би приде још и озбиљну судску казну.
Поглед „елите“
Сличан феномен постоји и у другим народима, а Антонић наводи бразилски пример. Тамо се потцењивање сопствене културе дефинише као „комплекс уличног пса“. Руси најчешће користе термин „смердјаковштина“, настао по књижевном лику кога је креирао Фјодор Достојевски у роману „Браћа Карамазови“. Тамо лакеј Смердјаков жали што Наполеон није успео да пороби Русију и сматра да су Руси заостали и глупи.
Антонић се бави делом Татјане Никољскаје Руска самомржња у коме се сусрећемо са новим термином за инверзни национализам – „козирјевштина“. Настао је по бившем руском министру спољних послова Андреју Козирјеву, који је за време мандата (1990-1996) званично саопштавао западним колегама да Русија више нема никаквих националних интереса. Антонић цитира и Американца Тима Кирбија који од 2006. године живи у Русији и који примећује: „Самомржња је уобичајена у многим земљама, али што дуже живим у Русији, све сам уверенији да нико не мрзи свој народ више од Руса“.
Кључну психолошку вертикалу аутошовиниста осветлио је професор Слободан Владушић: „Аутошовинисти, чак и када напусте земљу, врло често се оглашавају и враћају: тек у додиру са оним што мрзе, они имају осећај да су живи. Без властите земље коју мрзе, они су дословце нико и ништа“. Ово је кључ психологије аутошовиниста: неспокојна спознаја о сопственом ништавилу, и зато грчевити покушај самоафирмације преко деструкције и мржње. И што су више ништа, утолико ће њихова мржња према сопственом народу бити страснија.
Када би дежурни српски аутошовинисти квалификације према српском народу заменили било којим другим народом, били би процесуирани
Четврто поглавље књиге аутор је насловио са „Слика Србије у инверзном национализму“ – логичан тематски наставак претходног тока приповедања. Ова искривљена и злонамерна слика има мисију да прикаже Србију као станиште зла, примитивизма и заосталости. Међутим, аутошовинисти у јавним иступима себе обавезно приказују као некога ко је изнад средине из које долази, и ко има природно право на привилегован статус.
Њима је додељено „божје право“ да вређају друге и да пљују по својим сународницима. Они сматрају да су привилеговани изузетак који се гади „недостојног другог“ и непрестано пласирају овај културни образац заснован на дехуманизујућој стигматизацији. Као вредносну идентификацију, када пишу или говоре о Србији, користе термине „Смрдија“, „Србијатрија“, „Геџованија“, „Четникија“ или „Србистан“.
Антонић посвећује елаборацији сваког од ових термина по један засебан део у књизи. У последњем делу овога поглавља аутор се бави инверзним национализмом у функцији нормализације антисрпског становишта (насупрот српском становишту Милоша Црњанског). Циљ је стварање такве атмосфере у Србији у којој би поглед са антисрпских позиција постао пожељна опсервација, све у функцији прихватања колонијалног и вазалног статуса. Антонић закључује: „Успостављеним компрадорским самопрезиром уконачује се њен колонијални положај“.
Мутирани колонијализам
Пето, последње поглавље, насловљено је: „Српски национализам као стигма и њена генеалогија“, чиме аутор заокружује носећу тему књиге о историјском и идеолошком континуитету тумачења српског национализма као извора исконског зла; убедљиво најопаснијег национализама од свих других на Балкану, а посебно међу југословенским народима.
Нарочито је занимљив наративни континуитет између савременог аутошовинистичког дискурса (рецимо, Весна Пешић, Иван Виденовић, Динко Грухоњић, Дубравка Стојановић…), као и некадашњег „авнојевског“ који је деценијама гајен у комунистичкој Југославији (Драгослав Дража Марковић, Милош Минић, Едвард Кардељ, Марко Никезић, Мирко Тепавац …). Као да се ништа није променило и као да је Јосип Броз Тито још увек жив. Међутим, постоје две значајне и учене особе које су објединиле обе ове епохе прогона „вампира српског национализма“ – особе којима се Слободан Антонић систематично бави у више дела: Радомир Константиновић и Латинка Перовић.
Антонић описује врло активну идеолошку улогу Латинке Перовић у нападима на сваки наговештај нечег српског у југословенској јавности – посебно у култури – у периоду када је са Уставних амандмана требало прећи на Савезни устав 1974. године. Латинка је служила као преторијанска гарда у култури која је требала да обезбеди несметани пролазак овог изразито антисрпског државног акта. Управо почетком седамдесетих година прошлога века Латинка проглашава „борбу против српског национализма најкрупнијим испитом“.
На чувеној седници ЦК СК Србије из 1972. године посвећеној национализму у Србији, другарица Латинка потврђује ставове радне групе која као подручје културе у коме су се испољиле великосрпске претензије посебно означава „српско средњовековно песништво“, односно народну поезију. На истој седници се захтева заустављање промоције „косовског мита, светосавља и српске феудалне културе“. Посебно се истиче потреба да се укину имена економских производа наденута по српским историјским личностима: „Цар Лазар“, „Царица Милица“, „Књаз Милош“, „Топлица Милан“ или „Карађорђе“. Латинка Перовић је перјаница овог идеолошког примитивизма и ове авнојевске срамоте.
Посебан акценат је бачен на укидања ћирилице као реликта великосрпског национализма. Антонић подсећа да је 1972. године професор универзитета Милош Ћирић приредио у Београду стручну изложбу о историји ћириличног писма. Одмах након тога ГК СК Београда предлаже искључење овог професора са „Београдског универзитета“.
Један други професор, Данило Ж. Марковић из Ниша, заменио је као декан латиничне главе на неким писаћим машинама ћириличним. Одмах су примењене санкције на њему. Уопште, подвлачи Антонић, незванична културна политика Титове државе била је постепено укидање ћирилице и њена замена латиничним писмом. Антонић пише: „Ћирилица је у Србији готово нестајала из јавне употребе, па се примећивало да је нема чак и у Тршићу“. Главни партијски комесар за прогон ћирилице и сакаћење српске културне баштине била је, иронијом судбине, жена која је добила име по латинском писму и латинској култури: другарица Латинка Перовић.
У завршном разматрању Слободан Антонић закључује како је у епохи мутираног колонијализма у Србији на делу колонијална демократија: систем у коме постоји симулакрум изборне воље, а у коме о свему битном одлучују западни окупатори.
Он цитира истраживача Јелену Арсенијевић Митрић: „Србија је данас, у 21. веку, колонија западних сила која – за разлику од ранијих окупација, када је пружала жестоки отпор – сада скрушено моли колонијалну ЕУ да је прими под своје скуте“. Антонић подсећа да колонизатор док не успостави потпуну доминацију инсистира на „реформама“, које су заправо перманентно умањење права домицијелног (српског) становништва и предаја природних и кадровских ресурса западним корпорацијама. Посебно је опасан психолошки ефекат дуготрајног стања колонизације, јер производи колонизацију ума, односно осећај болне „инфериорности код запоседнутог народа“.
На самом крају осврта на ово вредно Антонићево дело које се суштински бави анализом феномена неслободе и добровољности на такво стање, вредно би било присетити се писаних речи великог писца дистопије, Олдуса Хакслија, из романа Врли нови свет: „Заиста ефикасна тоталитарна држава биће она у којој армија менаџера контролише становништво робова који се не морају приморавати ни на шта, јер воле да служе“. Могло би се додати: и помоћу државне идеологије аутошовинизма.
Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојевског света”. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард
Насловна фотографија: Нови Стандард
БОНУС ВИДЕО:
