Владимир Умељић: „ПОБЕДА УКРАЈИНЕ ЈЕ ЦИЉ!“ ИЛИ ПЛАШЕЊЕ МЕЧКЕ РЕШЕТОМ

фото: standard.rs

Амерички Бајден, британски Џонсон и ЕУ-фон дер Лајен проглашавају овај исход кризе („победа Украјине“) обавезним, немачки Шолц изјављује: „Русија не сме да добије овај рат!“ а његова министарка спољних послова Бербок не дозвољава никакве сумње: „Украјина мора да добије овај рат!“ Демонстрира се (наводна) монолитност Запада и решеност да се иде до краја. 

Само – до каквог и чијег краја?

Ово питање се не односи на – огромног жаљења вредне – украјинске пионе, који су и у овом шаховском гамбиту при борби за светску превласт, дакле и у овом (за сада само представничком) рату НАТО-империје против Русије предвиђени за жртвовање. 

Једино за њих релевантно питање је, када ће и они то схватити. 

То је на несрећу врло отежано због растуће маније величине кијевског режима, коју здушно потхрањују пре свега Вашингтон и Лондон, зарађујући истовремено на лиферовању оружја Зеленском, вредном многе милијарде долара.

Евидентно је да аргументовано указивање на двоструке аршине, селективни морал и једнострано третирање међународног права у служби сопствених империјалних интереса са њихове стране нема ефекта, мада итекако има смисла.

Исто тако, ништа лакше него одмахнути руком и по ко зна који пут говорити о губљењу смисла за реалност, о илузорности, утопијским чежњама и „плашењу мечке решетом“ од стране западних политичара. 

Прагматички гледано, међутим, много корисније је трезвено и чињеницама утемељено размотрити циљеве контрахената (НАТО и Русија) пре почетка оружаних сукоба, сагледати реално стање на лицу места (Украјина) и на основу тога процењивати шансе да се и чији (пред)ратни циљеви остваре. 

Једно се, свакако, може одмах искључити као опција а то је пораз Русије.

 

Крајњи, глобални циљ САД и њених трабаната (НАТО, ЕУ) је недвосмислено обелодањен најкасније после распада Варшавског пакта и Совјетског Савеза и то је, сажето речено, униполарни свет под сопственом политичком, војном, економском, медијском, социјалном, итд. доминацијом.

У том концепту нема места за друге велике силе, за међународне партнере на истој висини очију, радило се и ради се о истој оној утопији, на којој су све светске империје у историји човечанства поломиле зубе и – нестале.

Врло је очигледно да Кина није била прва на листи за „дисциплиновање“, то је била Русија и отварањем и потенцирањем кризе у Украјини Запад је консеквентно почео да финализује пројекат потчињавања највеће православно-словенске државе, који се већ вековима форсира а сада уз помоћ брижљиво припремљеног украјинског „Тројанског коња“.

То је почело од крсташа Немачког витешког реда, преко Пољака (који су у Средњем веку једном приликом заузели шта више и Москву), Литванаца, Швеђана, Данаца, Естонаца, потом Француза под Наполеоном, Британаца и Француза у Кримском рату, Немаца, Аустријанаца, Чеха, Словака, Хрвата, Словенаца, босанских муслимана, итд. у Првом светском рату па до нацистичких Немаца и њихових савезника (сваки трећи војник није био Немац) под Адолфом Хитлером.

Војна коалиција Сила осовине на Источном фронту у Другом светском рату, за подсећање, састојала се из

 

‒ 3 – 4.000.000 Немаца,

‒ око 145.000 Хрвата,

‒ око 500.000 Румуна,

‒ 250.000 Италијана,

‒ 800.000 Мађара,

‒ близу 18.000 Шпанаца (Франкова „Плава дивизија“),

‒ преко 500.000 Финаца,

‒ 45.000 Словака,

‒ два батаљона Украјинаца у саставу Вермахта, „Легија украјинских националиста“ Степана Бандере (која је још пре Хитлеровог напада на Совјетски Савез, 30. јуна 1941. у западноукрајинском граду Љвову масакрирала преко 7.000 Јевреја и комуниста) и украјинска националистичка организација УПА, која се борила мало против Совјета а мало против Немаца,

‒ као и око 150.000 СС-добровољаца из свих земаља Западне и Средње Европе (највише Француза, Швеђана, Норвежана, Холанђана и Белгијанаца).

 

Како би дакле Русија, са овим историјским искуством, требало да реагује на актуелни продор данашње западне „Међународне заједнице истих вредности“ (Американци, Немци, Британци, Французи, Шпанци, Италијани, Пољаци, Литванци, Естонци, Швеђани, Норвежани, Данци, Финци, Холанђани, Белгијанци, Мађари, Румуни, Словаци, Хрвати и опет нацистички/расистички оријентисани део Украјинаца) ка њеним границама?

Сигурно, није ни у ком случају примерено повлачење паралела између Хитлерове нечовечне визије „Новог светског поретка“ и онога што НАТО данас репрезентује, но горе већ једном ословљена чињеница да аргументовано указивање на двоструке аршине, селективни морал и једнострано третирање међународног права у служби сопствених империјалних интереса са њихове стране нема ефекта, није погодна да гради поверење у добре намере западних властодржаца тј. стратега.

Овом сарадњом „НАТО-демократија“ са савременим украјинским неонацистима се, иначе, не само потврђује последња констатација (укорењеност и западне демократије и тоталитарних идеологија у истој културолошкој традицији), већ и класична, само (неморално) прагматична и изузетно проблематична доктрина са потенцијалом опасног бумеранга, која као што је познато гласи: „Непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ, па макар тај истовремено био мој смртни непријатељ“.

Она је већ дошла до изражаја у време балканских ратова у бившој Југославији на крају XX века, када је прилив оружја и муџахедина, исламистичких џихадиста са Блиског истока на Балкан био уперен само против српских „bad guys“ (а и пре тога, за време совјетске инвазије у Авганистану, када је Запад наоружао и логистички оспособио терористичку Ал Каиду, која ће потом однети хиљаде живота цивила управо на Западу).

Понашање и делање Запада у Украјини је као пресликано са оног (иницијалног) при насилном разбијању друге Југославије на крају XX века, са једном разликом – Русија је превелики залогај и НАТО тешко може да пошаље своје интервенционистичке трупе без да рескира трећи светски рат, са врло сагледивим последицама једне глобалне, по могућству ултимативне катастрофе по човечанство.

Постоје уз то и разлике између става Француске (и у извесној мери Немачке) с једне и САД и Велике Британије с друге стране, које се рефлектују на став односно на горе апострофирану „растућу манију величине кијевског режима“. Тако пише београдска „Политика“ 07.06.2022:

„Володомир Зеленски изгледа војује „два рата” истовремено. Док се на фронту с војском бори против једне од најјачих армија на свету, на другој страни са својим политичким тимом покушава да дисциплинује све западне лидере који теже да се на европски континент што пре врати мир.

Осокољен наоружањем, али и инструкцијама из Вашингтона и Лондона, званични Кијев је кроз квазиморалистичког „топлог зеца” пропустио Олафа Шолца, али и Емануела Макрона, због наводног нарушавања западног јединства.

Изјавом како је од виталног значаја да Русија не изађе понижена из рата француски председник Емануел Макрон навукао је бес режима у Кијеву. Шеф украјинске дипломатије Дмитро Кулеба поручио му је да је он овом констатацијом заправо понизио и своју државу и себе.

„Јер Русија је та која саму себе понижава. Боље да се сви фокусирамо на то како да поставимо Русију на њено место (подвучено од стране аутора). Ово ће донети мир и спасти животе”, написао је Кулеба на „Твитеру”.

У односу на Запад, дакле, примерено је на основу реалног стања на лицу места проценити, какве шансе постоје да се остваре

а. његов глобални циљ, дакле, униполарни свет под сопственом политичком, војном, економском, медијском, социјалном, итд. доминацијом или барем

б. етапни циљ, наиме, пројекат потчињавања највеће православно-словенске државе, који се већ вековима форсира а сада уз помоћ брижљиво припремљеног украјинског „Тројанског коња“.

Што се Русије тиче, њени циљеви су лако и брзо наведени, то је да спречи НАТО да оствари своје циљеве.

Давно пре почетка војних дејстава, најкасније од Мировног форума у Минхену 2008. постало је опште познато да Владимир Путин предлаже успостављање једног обавезујућег и свеобухватног система сигурности, упозорава на неприхватљивост даљег ширења НАТО-пакта ка Русији, опомиње и апелује да Запад не прекорачи „црвене линије“ без повратка.

Чак и после Мајданског пуча 2014, он активно учествује заједно са Немачком и Француском у преговорима и договору у Минску, по коме регион Донбаса добија уставом загарантовани специјални статус у оквиру Украјине, што Кијевски режим потом уз прећутну подршку Запада игнорише.

И то Путин чини без обзира на континуирану милитаризацију чак и деце у Украјини, на константно и интензивно ширење русофобије, на појачану активност тајних служби САД и инфилтрацију свих државних, политичких, војних, медијских и привредних структура, на оснивање десетина америчких биолабораторија и експериментисања са опасним биолошким агенсима, итд.

Но то се све од стране Запада игнорисало, јер очигледно је преовладавао став, који је недавно формулисао њихов кијевски гласноговорник Кулеба, наиме, „Да се сви фокусирамо на то како да поставимо Русију на њено место“.

А то место је наравно могло да буде само подређено западним владарима света, не, „Међународној заједници истих вредности“, која је управо на путу да заслужено и оправдано преузме светску владавину и усрећи читаву земљину куглу.

Јер њу ето одликују најпаметнији, најјачи, најнапреднији, нај… нај… нај…

А остатак света, оних тричавих 90% човечанства? Тја, они би заправо морали да буду захвални и срећни у новом униполарном светском поретку, у коме ће их водити (и само за њихово добро надзирати и контролисати) најспособнији, најправеднији, најхуманији, најперспективнији…

Да ли је при оваквом начину мишљења и делања ипак примерено говорити о губљењу смисла за реалност, о илузорности, утопијским чежњама и „плашењу мечке решетом“ од стране западних политичара? Јер како другачије означити овај спој ароганције и игноранције?

Како, међутим, изгледа реално стање на лицу места (Украјина) и на основу тога процена шанси да се и чији (пред)ратни циљеви остваре?

Као прво, Украјина је већ сада највећи губитник догађања, јер се како Донбас, тако и морска обала са пристаништима налазе под руском контролом и тешко да ће Украјина бити у стању да то измени, у сваком случају не војном силом. Исто тако, морало би да је постало јасно да Русија неће толерисати улазак Украјине у НАТО, да ли данас, да ли у будућности.

То значи да ће она раније или касније бити приморана да седне за преговарачки сто и то на начин који је по сваком закону вероватноће Запад заправо наменио Русији у случају да је успело интегрисати Украјину (Грузију, Молдавију, итд.) у НАТО, дакле у незахвалној позицији слабијег, у улози губитника.

Сигурно, Украјини ће се и даље слати оружје у реду величине милијарди долара, јер брзи крај ратних операција не одговара Западу, Украјинци и Руси ће још једно време крварити, али крајњи резултат може само да потврди тј. додатно потенцира садашње стање.

Русија ће уништавати те пошиљке, које само могу да буду недовољне, јер ако се с тим претера, одмах се јавља неман светског и свеуништавајућег рата. Тиме се и актуелно заклињање у паролу „Победа Украјине је циљ!“ испоставља као макулатура.

Сигурно је исто тако, да ће по завршетку акутне кризе Запад прогласити једну врсту победе. Ако ништа друго, онда улазак Шведске и Финске у НАТО, чиме Русија добија преко 1.000 км нове непосредне границе са западним војним савезом.

Но тешко да ће то донети некакву одлучујућу стратешку предност јер, још једном, то ће само потенцирати могућност нуклеарног рата, који нико не жели. И то ни у ком случају неће компензовати чињеницу да НАТО-пројекат униполарног света под сопственим вођством управо добија значајан ударац а да се етапни пројекат Украјине испоставља као грандиозни неуспех.

Русија је, напротив, већ остварила своје циљеве а и преко тога.

За очекивати је, свакако, да Запад ни после завршетка борбених дејстава неће одустати, неће престати да одржава и подстиче тензије, и да чека на нови погодни тренутак да поново распали ватру.

Занимљиво је у том контексту, како ће се то жариште одразити на предстојећи и (уколико се у начину размишљања и делања западних стратега ништа не промени) претпрограмирани сукоб са Кином.

Коме ће тада користити овај неуспели (и крвави) експеримент? Кини у сваком, НАТО-империји ни у ком случају а о Украјини да и не говоримо.

Ни по јада ако Запад и тада посегне за опробаним рецептима из времена разарања Југославије и данашње кризе у Украјини, те прогласи кинеског председника новим Хитлером и Стаљином тј. геноцидним злочинцем, почне да уводи (за Немачку тј. за ЕУ иначе у знатној мери самоуништавајуће) санкције и сл.

Јер зашто не заменити високо делотворни државнички мото „Плашити мечку решетом“ исто вредним „Вући тигра за реп“? Да ли ће, међутим, у једном тренутку и само консеквентно избацити и паролу, која ће додатно хомогенизовати „Међународну заједницу истих вредности“ и коначно уверити остатак света у њену озбиљност, непогрешивост и непобедивост:

 

„Победа Тајвана је циљ!“?