Владимир Умељић: ОГЛЕД О ОЦУ (Један пледоаје за породицу)

Отац је за дете изузетно важна личност, извор и узор, инстанца која штити и пази, познаје, објашњава и преноси детету свет, као што је то и мајка, али на другачији начин, у оптималном случају допуњујуће, комплементарно.

Породица је дословце и без задршке основна и најважнија животна школа, изнад сваког факултета и доктората, њен утицај делује доживотно, иако га ми доласком година каткад не више свесно перцепирамо, препознајемо.

Она је значи безмерно важан фактор при социјализацији човека, но теорија и пракса су не баш ретко врло отуђене константе живота, то може исувише много људи одмах да потпише.

Јер постоје наравно родитељи, који су насилници, слабићи, кукавице, себичњаци, лажови, неодговорни, пијанци или данас и наркомани, али изузеци као што је познато само потврђују правила.

Свака породична историја подлеже истим правилима, сваки родитељ се мери по истим критеријумима, али та историја је увек инддивидуално детерминисана. То човек сазнаје најкасније, када и сам постане родитељ.

Јер не само да су животи људи и под истим околностима различити, већ јер за хришћане (и не само за њих) важи основна хуманистичка детерминанта бића, Христос нас је за слободу ослободио. 

За слободу избора, значи мишљења, говора и делања. Демократија? 

Да, она садржи одблесак тих вредности, јер припада хуманистичким категоријама човековог духа односно позитивним постулатима у међуљудским односима социјалне заједнице. Али она је само један одблесак Христове поуке.

Мој будући отац је, као син уваженог краљевског артиљериског потпуковника са премного медаља за једне, у ратовима више пута изранављене груди, са седамнаест година владао немачким, француским, италијанским, шпанским и руским, вично јахао, уз то сасвим прихватљиво музицирао на клавиру, виолини и хармоници.

Подразумевало се да су нормалне школе врвеле од максималних оцена. 

И подразумевала се његова предстојећа дипломатска каријера у служби отачатства и српских националних интереса у после Првог светског рата насталој држави, оној несрећној првој Југославији.

Онда је дошао Други светски рат и немачка окупација. 

После пар неуспелих покушаја да избегне из Београда и придружи се четворици браће од стричева, који су из свог гружанског села одмах отишли у шумадијске четнике, дошло му је обавештење да ће ускоро бити одведен на присилни рад у нацистичку Немачку.

Он се са деветнаест година на то одлучио за бекство у супротном, заправо погрешном смеру, отишао до једног другог за то надлежног уреда у Београду и пријавио се за добровољни одлазак на рад у Немачкој, знајући да је тада третман радника много блажи а пре свега да је надзор много лабавији.

Тако је и било и он је стигавши тамо врло брзо побегао из радног логора. 

Следило је време илегалности у ратним условима, провале и крађе одеће, каквих таквих исправа и новца, понекад и кратког аргатовања код неког сељака, стално у страху од полиције и Гестапоа, стално под максималним напоном, на ивици затвора, концентрационог логора и гроба.

Али и ту се дешавао живот. 

Сећам се да када сам врло млад читао „1984.“ Џорџа Орвела и како је његов Винстон Смит ношен масом људи увек изнова гледао да дође у близину своје Џулије и да размене пар прошапутаних речи, уговоре састанак, када је он питао докле сам стигао са читањем и потом климнуо главом, рекао да је то апсолутно тачно и да је он исто тако поступао тада у Немачкој, при контакту са једном младом Јеврејком, која је тада још увек успевала да остане испод радара нациста.

Крађа живота у време смрти.

Наравно да му је знање језика било од изузетне користи а захваљујући истанчаном слуху, успевао је да врло уверљиво практикује и разне немачке дијалекте. Успео је потом да се докопа Француске, да је читаву пређе и да потом код Перпињана илегално пређе шпанску границу.

Тамо се јавио полицији, јер Шпанија није враћала бегунце у Хитлерову Европу.

Полиција га је спровела до Гибралтара, где су Британци увелико сакупљали све Балканце, да би их потом послали Титу и његовим партизанима. Тако се закључно обрео на Сремском фронту, где су југословенски комунисти масовно терали необучену, превасходно српску младеж пред немачке митраљезе.

Излаз је нашао „организујући“ једну хармонику, са којом се онда ушуњао у болницу и почео да свира и пева рањеницима. Када је политички комесар његове јединице дошао са пиштољем у руци да га отера на прву линију фронта, рањеници су дохватили своје пушке, које су стајале наслоњене на болничке кревете, репетирали их и рекли – наш музичар остаје овде!

Тако је и то преживео, рат се завршио и он је дошао кући.

Његов отац се вратио из немачког заробљеништва, нови властодршци су га одмах посетили и однели све вредно, златне Обилићеве медаље и сребрну сабљу, коју му је тадашњи престолонаследник Александар Карађорђевић уручио на Солунском фронту, гладовали су и смрзавали се.

Његова сестра Вера са малом ћерком, чекала је мужа, истакнутог предратног и ратног антикомунисту Душана Јанковића, својевремено првог секретара председника Владе, Милана Стојадиновића, који је био правовремено избегао на Запад, али је обећао да ће доћи по њих. 

Стога је замолио своју рођену сестру за подршку и помоћ, окорелу комунисткињу Милку Минић, чији муж Милош је био јавни тужилац на судској фарси генералу Дражи Михајловићу. Она му је обећала сигурност и чим се појавио, одмах га је предала својим партијским друговима, који су га без икаквог суђења стрељали.

Једна у пракси нељудска идеологија је победила још једну породицу. 

Млада мајка Вера је потом почела да иде по кућама и становима, у које су се уселили нови властодршци са црвеном петокраком на челу и руком на вазда откоченом пиштољу, чистила, рибала, прала клозете и веш, празнила канте за ђубре. Враћала се касно увече са нешто намирница, уморна лица и са подбулим црвеним очима, каткад и са понеком видљивом модрицом, подераним рубом сукње и исцепаном блузом.

Њена мајка је дизала руке, плакала, дај ћерко да те одменим, па и ја умем да чистим и рибам, нисам од шећера, четири рата сам прегурала. Вера је потиштено одмахивала руком, неће они мајко старице. 

То ми је све причала при једном разговору, када сам већ пребацио двадесету годину, живота. Да, требало је преживети а многи од њих, скоро сви су одмах скакали на ноге јуначке, скидај се, дижи сукњу официрска ћерко, буржујко, да видимо какво је месо народних непријатеља… 

Силовања, најгоре претње и сва могућа понижавања а требало је преживети, стари родитељи, брат, за кога сам се вечито плашила да неће издржати, да ће скочити неком погрешном на гушу, да ће изгубити главу… 

Али добијала сам нешто хране за све нас. Понекад и једну цепаницу за шпорет у кујни.

Мој будући отац је покушавао да нађе било какав рад, патио, тресао се, шкрипао зубима, остајао читаве ноћи будан, трзао се, кршио руке. Потом су ствари почеле да се сређују, како се то звало, његов отац, високо одликовани потпуковник, са седам рана из четири рата је добио мајушну пензију а и он и Вера су добили прилику да кроз какво такво запослење понешто зараде. 

Све то је било исувише мало за живљење, али превише много за умирање. 

Већ тада су, међутим, како ми је тетка Вера у том разговору рекла, његови демони почели да се размахују, рекла ми је да је начешћа реченица, коју је изговарао била – преживео сам немачке нацисте и све њихове доушнике, есесовце и Гестапо а сада ми домаћи комунисти газе, раскидају и одузимају свако људско достојанство, свако самопоштовање… 

Они убијају у мени оно, што је важније од живота а то је оно, за шта човек живи.

Још једном се потом пренуо, уписао ванредно и у рекордном року дипломирао економију. Но запослења, која је потом добијао, била су мизерно плаћена, јер није имао црвени педигре и стриктно одбијао да постане члан Комунистичке партије. 

То је био његов ултимативни напор да остане веран самом себи.

Морао је, значи, да живи са сталном подозривошћу, потцењивањима, поругама, ниподаштавањима, изопштавањима. Са непрестаним провокацијама и шиканирањима. Са шефовима, арогантним незналицама и осионим колегама без дана школе.

И не само то, он је све мање био у стању да држи свој језик под контролом. 

Једно од мојих првих мучних сећања на атмосферу страха у малом двособном стану, где смо нас шесторо живели, бака, деда, родитељи, брат и ја, било је када сам пошао у основну школу и када би се отац враћао са посла угашених очију и обешених, као сломљених рамена.

Јесу ли те поново отпустили, питао је обично деда а мајка утучено додавала – јеси ли опет ишао ходницима и на сав глас викао, да су сви комунисти лопови, преваранти и убице а директори најгори међу њима?

Потом је назувала ципеле и обоје су журили до старог професора Јекића, који га је у тим ситуацијама одмах смештао у неуропсихијатријску клинику, где је био директор, и тако спречавао да га костоломци УДБЕ сместе у своје просторије.

За нас децу а сигурно и за одрасле то је било тешко подношљиво стање, знам да сам тада себи увек изнова замишљао ситуацију, да ме неки другар пита – где ти је отац? А ја одговарам, у лудници, што питаш? Јер и Емир Кустурица је тада још био дете и његово ремек-дело „Отац на службеном путу“ ће настати тек 1985.

После извесног времена се враћао кући и почео да обија прагове трагајући за било каквом зарадом, јер тада је за све нас важило – попара од старог хлеба на води за доручак, ручак и вечеру.

Једино што је тада каткад добијао, то је било превођење филмова за мали новац, тако је нпр. превео „Крадљивце бицикала“ генијалног Виторија де Сике, затим популарни филм „Отмица Сабињанки“…

Тада би по читав дан седео за својом старом малом писаћом машином, куцао и мрмљао, мењао траку на њој, увлачио и извлачио папир. У паузама је устајао и бесциљно корачао по стану, као у кавезу, избегавајући да сруши неку од бројних наслага, гомила и хрпа књига на свим могућим језицима, које су покривале скоро све површине.

Имало их је и испод кревета, у орманима за одећу и веш, у великом сандуку испод лавабоа у купатилу, у кухињи, у малом клозету и шпајзу. 

При тим паузама у куцању је гласно разговарао са самим собом, жустро гестикулирао и свађао се са имагинарним комунистима и доказивао им да ће их преживети, јер ће они ускоро завршити на ђубришту историје.

Лажна нада је, то сам много касније схватио, за њега била једина права утеха.

Било је светлих периода, када је имао посао и добијао плату, тада је брата и мене водио у биоскоп, обично у Музеј кинотеке, тамо смо открили Ајзенштајнову „Крстарицу Потемкин“, класични филм „Иван Грозни“ и друга светски значајна дела. Али и урнебесне бурлеске Чарли Чаплина, Бастера Китона, Дебелог и Сувог. Потом је следио од нас жарко прижељкивани одлазак у посластичарницу „Меџед“ и ћетен алва са суџуком, хладна боза…

Тада смо га волели.

Говорио нам је при томе, да је баба првог руског цара, кога смо управо гледали на филмском платну, била из српског племићког рода Јакшића или да су морнари Кронштата заправо започели Октобарску револуцију и потом сви били побијени од совјетских егзекутора, када су увидели да су били преварени и само искоришћени, те поново устали за своје идеале.

Увек изнова је начињао теме из историје, уметности и књижевности, давао нам редовно часове немачког и енглеског а када се испоставило да је мој брат очигледно наследио његов музички таленат, организовао је да једна стара професорка за скоро никакве паре долази и подучава га.

У тамним периодима, међутим, када су га његови демони надвладавали, постајао је каткад и насилан а главни објекат његових испада је била наша мајка, никада ми, мала деца. 

Тако да када бисмо ми искривљених уста и са сузама на лицу стали испред ње, одмах је спуштао руку, очи би му се бистриле, обарао је главу и крио лице. Тада смо га мрзели, јер бол од удараца мајци није био мањи због његовог кајања. 

Време је пролазило, деца су расла и школовала се, завршила факултете и расула се по свету, оснивала сопствене породице и рађала сопствену децу. Сећања су остајала, само су се углови гледања на њих мењали.

Да ли је он био добар отац, извор и узор?

Једини одговор је да не знам одговор. Јер уопштавања и поједностављивања се срећу превасходно у лошим књигама и филмовима, у реалном животу су она бескорисна, чак и контрапродуктивна. У сваком случају бесмислена при тражењу истине.

То је био мој отац, била моја породица и то мора да буде довољно.

Но зашто предочавати јавности податке из историје своје породице, кога то интересује, осим њених чланова, родбине, евентуално неког блиског пријатеља? Од каквог би значаја то требало да буде? 

Јер сви Срби су прегурали четири велика рата у 20. веку на Балкану, плус не тако давну НАТО-агресију, многи су доживели много теже ударе судбине, веће трагедије, стравичнија страдања. 

Сетимо се само свих бомбардовања, масовних нацистичких стрељања у Крагујевцу и Краљеву, бугарских, арбанашких и мађарских злочина у оба светска рата, комунистичког „црвеног терора“ у Босни и Херцеговини, „пасјих гробља“ у Црној Гори и „раскулачивања кулака“ у Србији… 

А нарочито страшног Србоцида хрватске државе 1941-1945.

Шта је према томе попара на води трипута на дан? Јер људи су и од глади умирали.

Један разлог објављивања би смео да буде, јер је историја сваке породице једно сведочанство свог времена и мозаички каменчић, који припада целовитости слике, одсјаја прошлости, без које нема ни садашњости, ни будућности. 

А породица је, још једном, дословце и без задршке основна и најважнија животна школа, изнад сваког факултета и доктората, њен утицај делује доживотно, иако га ми доласком година каткад не више свесно перцепирамо, препознајемо.

Некада смо имали не само породице, већ и фамилије, задруге под истим кровом. Данас морамо да сачувамо породицу и да се надамо да ће наша деца бити боља од нас, као и да ће остати поштеђена свих екстремистичких идеологија, које раскољавају и онечовечују. 

Подстакнимо и себе и њих на разумевање, опраштање и измирење.

То је други разлог, зашто морамо да гајимо сећање. Па ма колико оно било само лично, мајушно и без значаја за друге. Јер мозаик настаје само слагањем свих или што више увек различитих каменчића.

И за ту слободу права и обавезе сећања нас је Христос ослободио. Прихватимо је.