Владимир Умељић: КОСОВО И МЕТОХИЈА – НЕМАЧКИ КАТАНАЦ НА КАПИЈИ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: Спутњик

У односу на питање Косова и Метохије, све „НАТО-демократије“ су још пре агресије на остатак српских земаља 1999. окачиле своје катанце на капију међународног права и забравиле је. Немачки има посебну тежину.

У том правном вакууму обављен је напад и запоседање Свете српске земље.

Када су потом косовско-метохијски Албанци 2008. добили од њих „зелено светло“ и прогласили сецесију јужне српске покрајине, ти њихови ментори су наравно пожурили да признају овај апсолутно противправни чин.

Тада су у центру Берлина одржане највеће српске демонстрације у историји Немачке.

Ја сам био један од организатора и говорника, и том приликом прочитао једно отворено писмо немачком шефу Владе (Bundeskanzlerin/Бундесканцлерин), Ангели Меркел, разуме се на немачком, јер писмо је било намењено њој, али и врло бројним присутним полицајцима, неколицини медијских представника и не малом броју засталих пролазника, житеља Берлина. Српски демонстранти из Немачке су га, наравно, разумели.

Додатак „Мали историјски подсетник“ није приличио једној демонстрацији и био је послат госпођи Меркел и медијима у писменој форми. Овде уводно један мали извод из тог дела текста, који би смео да рефлектује (не)принципијелност конкретне немачко-српске контроверзе по овом питању:

 

„Следеће (вишеделно) питање за Вас, госпођо Бундесканцлерин,  сигурно је занимљиво, наиме, како би Немачка реаговала у једној хипотетичкој ситуацији,

 

  • када би се сви Турци, који живе у Немачкој (око 3.000.000, половина њих са немачким пасошем), преселили у Берлин и одмах постали већина у тој савезној покрајини;
  • временом на разне начине потиснули домаће становништво и још више увећали своју демографску превагу;
  • потом се позвали на своје право на самоопредељење, прогласили сецесију своје „Берлинли Републике“ и наговестили намеру уједињења са матичном државом на Босфору;
  • уз то свечано обећали да ће пазити на хришћанске цркве и читаво културно наслеђе, које је ионако одувек припадало аутохтоним Берлинли-Турцима;
  • истовремено гарантовали да ће поштовати сва права немачке мањине у „Берлинли Републици“, уз реципрочне гаранције немачке Владе у односу на Турке у другим деловима Немачке;
  • али, наравно, уз истовремено решавање само правичног питања немачке одштете због заиста предугог периода обесправљивања, дискриминације, угњетавања и експлоатације Берлинли-Турака;
  • закључно, понудили Немачкој преговоре са циљем постизања коначног „компромисног решења“, али само у смислу међусобног признања;
  • а све то под (наравно неутралним) покровитељством Турске и уједињеног блока свих исламских земаља, под именом НАТО (Natürliche Allianz „Totaler Orient“[1])?“

 

Будући да је ова тематика и даље врло актуелна, овде то отворено писмо на увид:

 

„Гопођа Савезни Канцелар

Др Ангела Меркел

 

Поштована госпођо Бундесканцлерин,

 

Када су крајем XII века српски владар Стефан Немања и немачки цар Фридрих II Барбароса у Нишу потписали први међудржавни уговор између Србије и Немачке, Косово и Метохија су већ припадали српској држави и од тада се – по међународном праву – ништа није променило.

Тај статус није променила нити својевремено успешна османлијска инвазија хришћанске Европе, на чијој првој линији фронта се налазила Србија, нити време Другог светског рата, када се ова српска државна, културна и верска колевка налазила у саставу озлоглашене „Велике Албаније“, по Хитлеровој и Мусолинијевој милости.

Јер Вама је сигурно познат неприкосновени правни принцип, да из неправа (= примене силе) не може да настане право (Ex iniuria ius non oritur)? И исто тако би смело да Вам је познато, да је НАТО од краја XX века примењивао и до данас примењује силу на Србе и њихову међународно-правно утемељену и признату државу.

Сада су косовско-метохијски Албанци прогласили једнострану сецесију од Србије и тиме флагрантно прекршили међународно право, погазили УН-повељу, Резолуцију Уједињених нација бр. 1244 из 1999, Хелсиншки споразум из 1975, итд.

Ми смо од Вас, врло поштована госпођо Бундецканцлерин, већ једном писмено захтевали да не дате свој „благослов“ овом тешком криминалном чину и да ускратите признање Савезне Републике Немачке тој нелегитимној псеудодржави. И то не само због тога, јер Ви тиме затварате путеве који би морали да воде ка дијалогу, неопходном за преживљавање непосредно погођених на Балкану. Сложићете се, наравно, са принципом да је боље сто година разговарати и преговарати, него један једини дан пуцати једни на друге?

Ми, дакле, нисмо могли и хтели да верујемо, да Ви хоћете да настане утисак некаквог – иако само парцијалног – континуитета немачке политике између најстрашнијиг година XX века (Други светски рат) и нашег времена.

Другим речима, понавља ли се злокобна прича са Хитлеровим анектирањем западних области Чешке („Sudetenland”), као увода у Други светски рат, као што је то недавно (2008.) у Лисабону забринуто упитао председник чешког парламента др Милослав Влчек?

Каква се то (нова? стара?) Европа поново буди? Европа неколико арогантних велесила и бројних, од ових првих потпуно зависних малих држава? Нисмо ли то већ једном сви заједно доживели, односно пропатили и једва преживели?

И како би после тога требало да се покаже демократски и правни карактер односно политичка веродостојност Немачке, када потом Курди, Баскијци, Корзиканци, Северни Ирци, Фламанци, Каталонци, Тамили, итд. најаве сопствене (и одавно познате) сецесионистичке намере?

 

Поштована госпођо Бундесканцлерин,

 

Ви сте, нажалост, и шта више „у име народа“ ипак признали илегалну псеудодржаву Косово и тиме лично, свесно и вољно преступили против немачког националног и међународног права, против УН-повеље, Резолуције Уједињених нација бр. 1244 од 1999, Хелсиншког споразума из 1975, итд.

Тиме сте истовремено поступили крајње неморално, као и – историјски и политички – кратковидо и дезоријентисано.

Дозволите ми и следеће питање:

Да ли је конкретна и непревидива ревизија свих резултата светских ратова на Балкану (на српску штету) заиста „покривена“ једном новом и потајном верзијом „Лажи о Аушвицу“ (порицање Аушвица, инфлационирање, девалвирање и деградација Холокауста) на највишем политичком нивоу, за шта је „Удружење преживелих Аушвица, Немачка“ јавно оптужило већ претходну Владу Савезне Републике Немачке?

О тој конструкцији „српског геноцида над косовско-метохијским Албанцима“ изразили су се и немачки лингвистички аналитичари Heidrun Kämper (Institut für Deutsche Sprache, Manheim) i Martin Wengeler (Düsseldorf) на следећи начин:

 

„Појединци из Владе заступају сада ствари, против којих су раније протествујући излазили на улице. Тако се примењује дистанцирана реч „борбени поступци“ а не раздражујућа реч „рат“. Не усуђују се да „дете назову његовим, правим именом“ (…) Не каже се дакле рат, него се говори о циљу „стварања мирног Косова“ или нарочито авантуристички о „мисији изнуђивања мира“ (…) бирају се „меке“ речи да би се оправдало војно дејство. Када се говори о „хуманитарној интервенцији“, то је један покушај стратешког легитимисања свпјих поступака (…) а када се противник окриви за геноцид, тиме се наглашава исправност сопственог делања (…)”

 

У односу на тај „српски геноцид“ прокоментарисао је и Ноам Чомски:

 

„Разјаснимо најпре пропорције. По НАТО-подацима, до почетка бомбардовања убијено је на Косову 2.000 људи, већина њих од стране српске војске, која је реаговала на – од лета 1998. године трајуће – герилске нападе на полицијске станице и цивилна лица а изведене од из иностранства финансиране ОВК (…) Већ овде бисмо могли да поставимо питање – како би Влада САД реаговала у случају напад на полицијске станице и цивиле у Њујорку, изведене од једног герилског покрета, финансираног од стране Либије?“

 

Поштована госпођо Бундесканцлерин,

 

Недавно је Ваш министар иностраних послова Валтер Штајнмајер обзнанио: „Овим признањем Косова повучен је последњи потез, ово је крај!“ и он сада свечано „позива Србију у Европу“.

Тиме он на врло посебан начин следи линију једног од својих претходника, Клауса Кинкела, који је већ 1992. јавно обзнанио циљ своје Владе: „Ми морамо Србију бацити на колена!“

Јер Штајнмајер сад позива ту жртву, којој су при Кинкеловом бацању на колена обе ноге биле смрскане и срце из живог тела скоро сасвим истргнуто, у једну пријатну шетњу од пар стотина, можда и хиљада километара у смеру своје богате трпезе.

Оба ова господина се, међутим, варају.

Истина је, Србија се надмоћном силом може привремено оборити на плећа, али не и бацити на колена. Ово непријатно искуство су морали да направе већ и османски султанат, царства Немачке, Аустро-Угарске и Бугарске, Адолф Хитлер и Јосиф Стаљин – где су све те империје данас? Да ли Ви заиста верујете, као и сви историјски претходници НАТО-империје, да се крај историје може силом изнудити?

Да ли је могуће, да ни Ви нисте ништа научили из прошлости?

Овај свесни и тешки прекршај међународног права и свих морално-етичких постулата, којим Ви и Ваши савезници желите да Албанцима подарите другу државу у Европи, не може да се акцептира.

Виктор Иго је почетком XIX века поводом српске борбе против турских завојевача узвикнуо: „Убијају једну земљу! Где? У Србији, у сред Европе! Ко је сведок? Читав свет!“ Тај исказ је и данас актуелан.

Желите ли заиста да учествујете у том покушају убиства? Пред очима читавог света?

 

Веома поштована госпођо Бундесканцлерин,

 

Усрдно Вас молимо да повучете своју противправну и неморалну, политички кратковиду и врло забрињавајућу одлуку о признању. Забрињавајућу, јер од последица те зачуђујуће политичке неодговорности неће имати да пате само Срби – како је очигледно првобитно било планирано – или Ви заиста мислите да сте пронашли пут и начин да самовољно и без последица увек изнова отварате и затварате Пандорину кутију?

Дозволите да заједнички и никад више једни против других радимо, да бисмо једном за сва времена угасили фитиљ балканског бурета барута! Препустите Европљанима Балкана да заједно и никада више једни против других савладају авети прошлости, да договором креирају садашњост и граде будућност!

Уклоните свој грешни и погрешни катанац са капије међународног права, пустите га поново у наш један једини, недељиви свет!

Будући да једна демонстрација није место и време за навођење историјских, политичких, културних, демографских и сл. чињеница, које говоре о српском праву на Косово и Метохију, то ћу Вама и немачким медијима уз ово писмо послати један мали историјски подсетник а у нади да ће Вам помоћи при доношењу исправне одлуке.

 

С поштовањем,

 

Владимир Умељић“

 

Мали историјски подсетник

 

Да су Албанци једини аутохтони народ на овим просторима, јер би требало да потичу од Илира, то је једна тврдња за коју они никада нису понудили ниједан иоле валидан историјски доказ или барем неку веродостојну индицију.

Званична историјска наука постулира долазак Срба на (тада византијски) Балкан заједно са осталим Словенима између VI и VII века, где су затекли прилично малобројно и великим делом романизовано становништво, које би могло да је потекло од Влаха и/или Илира[2]. Албанци се у то време не помињу.

Учени византијски цар Константин Порфирогенит (913-959.) означава у свом капиталном делу „De administrando imperio” само Србе као државотворну нацију у овим областима, помиње и „поткавкаске Албанце“.[3]

Они се на овим просторима појављују у византијској историографији по први пут у XI веку (Алванои[4] односно Арваните[5]), као новодошли плаћеници у византијској војсци. То се може објаснити чињеницом да је поткавкаска Албанија (данас углавном територија Азербејџана) егзистирала од краја II века пре Христа па до IX тј. X века после Христа. Она је вековима била проприште борби између Византије и Арапа, и на крају се Византија повукла, преостало становништво је било исламизовано и држава је нестала.[6] Логична је претпоставка да је одређени број тада хришћанских Албанаца ступио односно остао у византијској хришћанској војсци, и у њеним редовима почео да се појављује и на Балкану. Стоји, међутим, да „они не улазе у историју као нација, већ као група племена, којима је осећај заједништва био потпуно непознат (…)“[7]

Може се поћи од тога, да је то разлог да – за разлику од Срба, који на Косову и Метохији имају преко 1.600 сакралних споменика своје миленијумске хришћанске културе (али ту су настала и писана дела, архитектура, уметност, итд.) – Албанци ништа од тога не могу да покажу као своје аутохтоно културно наслеђе.

Своју прву државу на овим просторима они добијају 1912. а једину „Велику Албанију“ им краткорочно поклањају Хитлер и Мусолини у време Другог светског рата. Ту идеју је, иначе, својевремено изродила Аустро-Угарска[8], Албанци су је наравно радо прихватили и 1878. основали „Призренску лигу“ („Призренска конгра“), која је одмах најавила територијалне претензије на Скадар, северну Албанију, области око Пећи, Приштине, Призрена, Качаника, Скопља, Битоља, Дебра, Флорина, Кребена, Јањине па све до увале Превеза.[9]

Овим и данас важећим идеолошким пројектом се, значи, угрожавају не само међународно-правно признате границе и државни суверенитет Србије, већ и Црне Горе, Македоније, Грчке и Бугарске.

 

Погледајмо још како је заправо настала демографска превага албанског становништва у српској Светој земљи Косову и Метохији.

 

  • У XVII и XVIII веку протерано је, после српских устанака, од стране турских властодржаца и њихових албанских помоћних трупа око 160.000 Срба, са њиховим патриарсима Арсенијем III Чарнојевићем и Арсенијем IV Јовановићем Шакабентом. Ово „етничко чишћење“, иначе, Албанци негирају поред осталог и са „научним“ образложењем, које је лиферовао некадашњи ректор универзитета у Приштини, Идриз Ајети, да „тада више уопште није било Срба на Косову и Метохији (…)“[10]
  • Између 1876-1912. је „кроз албанске злочине протерано преко 400.000 Срба“ са Косова и Метохије”[11], што је уз досељавање и висок природни прираштај убрзано мењало демографску слику у покрајини: 1880. је овде живело око 240.000 Албанаца, 1890. их је било 301.000, 1900. скоро 475.000 а 1931. већ 552.352. Срби су, иначе, у тој години још увек чинили 61% укупне популације Косова и Метохије.[12]
  • Када су Хитлер и Мусолини окупирали Србију, косовско-метохијски Албанци под њиховим патронатом протерали 100.000 Срба и населили исто толико својих сународника из Албаније.[13]
  • Титова комунистичка аутократија је забранила повратак прогнаним Србима и населила 1945-1948, када се он још надао да ће проширити своју диктаторску власт и на „братско-комунистичку“ Албанију, око 350.000 њених житеља на Косову и Метохији.[14]
  • Закључно, у последњих четрдесет година пре грађанских ратова и насилног распада друге Југославије, око 400.000 Срба је било приморано да напусти покрајину. Само између 1968-1988. отерано је 220.000 људи и око 700 градова и насеља је остало без и једног јединог српског становника.[15]

 

То, дакле, опет призива неприкосновени правни принцип, да из неправа не може да настане право (Ex iniuria ius non oritur). Али чак ако бисмо тај принцип за тренутак оставили по страни, етнички детерминисана већина у једној државној покрајини не може да буде било каква основа за сецесију, јер поред осталог дотична етничка група остаје мањина у читавој држави. То значи да косовско-метохијски Албанци не могу се позову ни на демократско правило већинског одлучивања.

 

Следеће (вишеделно) питање за Вас, госпођо Бундесканцлерин,  сигурно је занимљиво, наиме, како би Немачка реаговала у једној хипотетичкој ситуацији,

 

  • када би се сви Турци, који живе у Немачкој (око 3.000.000, половина њих са немачким пасошем), преселили у Берлин и одмах постали већина у тој савезној покрајини;
  • временом на разне начине потиснули домаће становништво и још више увећали своју демографску превагу;
  • потом се позвали на своје право на самоопредељење, прогласили сецесију своје „Берлинли Републике“ и наговестили намеру уједињења са матичном државом на Босфору;
  • уз то свечано обећали да ће пазити на хришћанске цркве и читаво културно наслеђе, које је ионако одувек припадало аутохтоним Берлинли-Турцима;
  • истовремено гарантовали да ће поштовати сва права немачке мањине у „Берлинли Републици“, уз реципрочне гаранције немачке Владе у односу на Турке у другим деловима Немачке;
  • али, наравно, уз истовремено решавање само правичног питања немачке одштете због заиста предугог периода обесправљивања, дискриминације, угњетавања и експлоатације Берлинли-Турака;
  • закључно, понудили Немачкој преговоре са циљем постизања коначног „компромисног решења“, али само у смислу међусобног признања;
  • а све то под наравно неутралним покровитељством Турске и уједињеног блока свих исламских земаља, под именом НАТО (Natürliche Allianz „Totaler Orient“[16])?“

 

Желим још да Вам скренем пажњу на енормни значај Косовске битке 1389. за српски национални идентитет, иако сам свестан да свако ко се усуди да то овде помене, одмах бива жигосан као „заробљеник прошлости“, „митоман“, шта више као „мазохистички заљубљеник у историјске поразе“.

Мој одговор на такве дисквалификације и исмевања увек је била једна исправка и једно питање. Исправка гласи, да не постоји никакав српски „косовски мит“, већ један косовски етос, који налаже да се сваком нападачу (на Косову Османско царство) и независно од односа снага мора стати на пут! А следствено питање је – да ли би се дотични усудио да исто тако дисквалификује и исмева Јевреје ради њиховог живог сећања и сталног подсећања на – исто тако изгубљену – битку у Масади и исто тако против много надмоћнијег туђинског агресора (Римско царство)?

Можда ће Вам нешто значити и сазнање, да је косовски етос инспирисао српске народне песнике за неке од најлепших бисера народне поезије у историји светске културе? Мој „крунски сведок“ у корист ове констатације је један од сигурно највећих немачких културних посленика свих времена, „принц немачке поезије“ Јохан Волфганг фон Гете.

Он је између 1823-1827. више пута исказао најдубље поштовање за њих, тако нпр. у свом делу „Српске песме“ од 1825.[17], у коме их квалификује као „чудесно лепе“, „песме бескрајне лепоте“, „могу се упоредити са „Песмом над песмама“.

Када човек познаје Гетеово одушевљење Соломоновом „Песмом над песмама“, коју је он лично препевао на немачки, онда његовим следећим речима није потребан никакав коментар: „Песме су изванредне! Међу њима се налазе неке, које се могу ставити на исти степен са „Песмом над песмама“ а то заиста нешто значи!“[18]

 

Да ли су они, који су испевали те песме заиста били само „заробљеници прошлости“, „митомани“ и шта више „мазохистички заљубљеници у историјске поразе“?

 

Поштована госпођо Бундесканцлерин,

 

Желим закључно да Вам ставим до знања још једно отворено писмо, које сам 1999. послао Вашем претходнику, тадашњем Савезном канцелару Герхарду Шредеру а по истом питању. Он је, наиме у једном интервјуу дословце изјавио: „Ова актуелна акција немачке савезне армије Бундесвера на Косову је погодна у том смислу, да учини да немачка историјска кривица на Балкану избледи“.[19]

Ја сам га на то у једном отвореном писму суочио са доле наведеним (и основним) историјским аспектима те његове интерпретације „немачке историјске кривице на Балкану“ и замолио да објасни свој став:[20]

  1. Немачка војска је у Првом светском рату (у оквиру једног војног савеза) напала Србију и дошло је до дугогодишње окупације српске државне територије. Албанци су тада и под заштитом тог војног савеза сво време вршили погроме над аутохтоним српским становништвом Косова и Метохије.
  2. Немачка војска је у Другом светском рату (у оквиру једног војног савеза) напала Србију (тада Југославију) и дошло је до дугогодишње окупације српске државне територије. Албанци су тада и под заштитом тог војног савеза сво време вршили погроме над аутохтоним српским становништвом Косова и Метохије. Албанци су тада чак регрутовали међу собом једну читаву СС-дивизију („Скендербег“) и ставили је нацистичкој Немачкој на располагање.
  3. Немачка војска је и у овом НАТО-рату (у оквиру једног војног савеза) напала Србију (и Црну Гору) и дошло је до дугогодишње окупације српске државне територије. Албанци су од тада и под заштитом тог војног савеза сво време вршили погроме над аутохтоним српским становништвом Косова и Метохије.
  4. Ако пођемо од тога, да сте Ви, господине Председниче, сасвим правилно уочили констелацију снага и односа у Првом и Другом светском рату, и на основу тога препознали и признали немачку историјску кривицу на Балкану, што је наравно за свако поштовање, молим Вас за једно појашњење: Како је, наиме, могуће да сте Ви при овом последњем нападу немачке војске на суверену српску државу (трећем у XX веку) а уз исту констелацију снага и односа (немачка војска у оквиру једног војног савеза и локални Албанци против Срба) могли да уочите „погодност компензовања немачке историјске кривице“ из два светска рата?

Реакција Вашег претходника никада није уследила. Изостанак одговора је међутим увек један одговор. Врло ме, наравно, интересује коју од ове две могућности ћете Ви изабрати.

 

[1] Природна Алијанса „Тотални Оријент“

[2] Kristo. Frasheri: The History of Albania. A brief survey. Tirana, 1964. Georg Stadtmüller: Forschungen zur albanischen Frühgeschichte. Wiesbaden, 1966.

[3] Antun S. Dabinovic: Kotor u drugom Skadarskom ratu (1419-1423). Rad Jugoslavenske Akademije znanosti i umjetnosti 1939 (ili 1935)

[4] Georg Stadtmüller, ibid.

[5] ibid.

[6] Heinz Fähnrich: Geschichte Georgiens von den Anfängen bis zur Mongolenherrschaft, S. 103 ff. Shaker, Aachen 1993.

[7] Milan Sufflay: Biologie des albanischen Volksstammes. Österreichische Rundschau für historische und soziale Wissenschaften, Jahrgang V, Heft 17, Wien, 1916.

[8] A. M. Seliscev: Slavenskoe naselenie v Albanii. Sofia, 1931.

[9] Wassa Effendi: Albanien und die Albanesen. Berlin, 1879

[10] Milos Misevic: Grehovi i gresnici. NIN, br. 1660, 24.10.1982.

[11] Jovan M. Jovanovic: Juzna Srbija od kraja XIII veka do oslobodjenja. Beograd.

[12] Ali Hadri: Kosovo i Metohija u Kraljevini Jugoslaviji. Istorijski glasnik, 1-2, Beograd, 1967

[13] Weltkongress der Serben: Kosovo&Metohija. Das serbische Jerusalem und die Angriffsgelüste der „NATO-Demokratien“. Aschaffenburg, 1998.

[14] ibid.

[15] ibid

[16] Природна Алијанса „Тотални Оријент“

[17] Goethes Werke, Weimarer Ausgabe, II. Abt. Bd. 41, S.136-153.

[18] Gespräche mit Goethe von Johann Peter Eckermann, I, 137 ff.

[19] Frankfurter Rundschau Nr. 169/29, Frankfurt, 24. VII 1999.

[20] V. Umeljić. Offener Brief an Herrn Bundeskanzler Gerhard Schröder, Aschaffenburg, 26. VII 1999.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.