Владимир Умељић: ДАН ПОБЕДЕ НАД НАЦИЗМОМ

Данас је Запад организовао свечану прославу дана искрцавања Англоамериканаца у Нормандији и други Програм немачке телевизије је то прогласио „почетком краја Хитлеровог режима и ослобађања Европе“.
Русија није била позвана а и чему?
Тадашњи Совјетски Савез у борби против нацизма за опстанак претрпео не само највећа разарања у Другом светском рату, већ и највеће људске губитке, истраживања до 2009. говоре о 37.000.000 жртава (Christian Hartmann, Unternehmen Barbarossa, C.H Beck, München 2011, p. 115), немачки Историјски институт говори пак о 26.600.000, од тога око 11.400.000 војника, 8.4000 палих при ратним радњама и око 3.000.000 у немачком ратном заробљеништву. По томе, број цивилних жртава износи око 15.200.000.

Зашто би то требало да буде разлог да се Русија позове на победничко славље?
Али Володимир Зеленски је био позван на помен пораза нациста, тиме и Степана Бандере, убилачког украјинског расисте нацистичког типа и Хитлеровог сарадника, који је за велики део његових данашњих следбеника био и остао узор и „отац украјинске нације“.

Домаћин овог сусрета, француски председник Макрон, срдачно је загрлио и усрдно тетошио Зеленског, и није био сраскида да у свом следственом свечаном говору обзнани, да су тадашња борба против пошасти немачких нациста и данашњи рат „НАТО-демократија“, пардон, Украјине против „бесомучне агресије империјалне Русије“, заправо идентична „борба добра против зла“:
„Када гледамо како се рат враћа на наш континент, када гледамо људе који доводе у питање вредности за које смо се борили, када гледамо оне који желе да на силу мењају границе преписивањем историје – станимо достојанствено и гледајмо оне који су се искрцали овде. Имајмо њихову храброст”, рекао је француски председник. Истакао је да присуство украјинског лидера доказује да је неопходно да западни савезници покажу храброст.“ (Политика, 06.06.2024.).
Мада – тада само против немачких нациста?

У редовима Хитлерове солдатеске се тада борило, што Макрон наравно није поменуо, 3-4.000.000 Немаца, око 145.000 Хрвата, око 500.000 Румуна, 250.000 Италијана, 800.000 Мађара, близу 18.000 Шпанаца, преко 500.000 Финаца, 45.000 Словака и око 150.000 СС-добровољаца из свих земаља окциденталног дела Европе (највише Француза, Холанђана, Белгијанаца и Норвежана).
Да ли су овде набројане искључиво данашње чланице „НАТО-демократија“?
А да не заборавимо, са украјинске стране, ту су била два батаљона добровољаца у саставу немачког Вермахта, затим јединице националистичке организације УПА и Легија украјинских националиста Степана Бандере, која је иначе још пре Хитлеровог напада на Совјетски Савез. при само једном препаду у западноукрајинском градз Љвову 30. јуна 1941. масакрирала преко 7.000 Јевреја и комуниста.
Зеленски је данашњи главнокомандујући украјинских оружаних снага, он је претпостављени и нпр. јединице „Азов“, која отворено носи нацистичка обележја на својим униформама, но њему је место на овој прослави а Русима не?

Признајем, помало сам разочаран овим недостатком храбрости западних лидера, који ето још нису смогли снаге да обзнане, да су заправо западни савезници ослободили Аушвиц, разбили опсаду Стаљинграда и први стигли до Берлина, да су се на немачком Рајхстагу тада заправо завијориле америчке и британске заставе.
Не, останимо озбиљни, јер уз сво дужно поштовање према историјским чињеницама, једино што је идентично, то је национални састав Хитлерових главних и помоћних трупа тада и националнии састав НАТО-снага данас.

Плус, наравно, ултранационалистички део данашњих Украјинаца. Случајност?
Тја, вероватно је само бесрамно да Русија тако тврдокорно одбија да занемари чињеницу, да је још од збацивања монголског јарма у 16. веку увек изнова морала да одбија нападе и инвазије са Запада.
Да се (тако назадно, типични источњаци!) држи оног чудног правила „Историја је учитељица живота“.
То је почело са крсташима Немачког витешког реда, преко Пољака (који су у Средњем веку једном приликом заузели шта више и Москву), затим су једни за другима стизали Литванци, Швеђани, Естонци и Данци, потом Французи под Наполеоном, Британци и Французи у Кримском рату, њима су следили Немци, Аустријанци, Мађари, Чеси, Словаци, Хрвати, Словенци, босански муслимани, итд. у Првом светском рату и потом Хитлерови нацисти и сви њихови савезници.

Биће да су ти западни походи увек били ово Макроново „Борба против људи, који доводе у питање вредности за које смо се борили, када гледамо оне који желе да на силу мењају границе преписивањем историје“
Ко заправо преписује и, истовремено, фалсификује историју?
Ко су понављачи у дословном и преносном смислу речи? Шта је достојанствено, шта је храбро у томе надати се увек изнова поправном испиту и при томе хладно укалкулисати следеће и следеће стотине хиљада украјинских и руских, односно било којих туђих жртава?

Шта је људски у томе, славити победу над нечовечним нацизмом и при томе игнорисати највеће и најпожртвованије победнике, њих чак шта више изједначавати са Хитлеровом убилачком камарилом?
Но ко није довољно разуман да добровољно учи из историје, њему ће кад/тад и непитано доћи њене неумољиве поуке и, по правилу, обити му се о главу. Можда и без поправног испита.
Тја, то је усуд преписивача. И фалсификатора.