Владимир Табашевић: Шта је значила реч „ћаци”?

Филозофи, лингвисти, социолингвисти, писци и други посвећеници језика – дошло је и наших пет минута за одавање почасти златној материји речи!

Када је пре непуних две године на зидовима Гимназије ”Јован Јовановић Змај” у Новом Саду осванула заповедна парола: Ћаци у школу, нико ни слутити није могао какву друштвену буру може изазвати једна наизглед узгредна графемска омашка.

Архимандрит фрушкогорског манастира Шишатовац, Лукијан Мушицки, 1817. године Вуку Стефановићу Караџићу даје нацрт слова ”Ђ” који (нацрт) Вук прихвата и ставља у свој ”Српски рјечник”; већ постојећа фонолошка разлика добила је свој писани знак, ново писмено: слово Ђ.

Више од две стотине година касније, ноћни паролаш из редова бивше власти, исписао је индикативан графит на зидовима једне гимназије оглушујући се о Лукијанове духовне напоре у обликовању новог слова. Побуњени гимназијски свет, који се из солидарности према жртвама пада Надстрешнице, протестно окупља да ода поштовање – графитом је требало подсетити на њихова посла. Смисао неписмене пароле био је: не бавите се стварима за које смо ми надлежни него идите у ту вашу школу ако сте се већ наивно определили за тај (гимназијски) узалудан пут.

На крају беше реч

Паролаш није могао знати да његовом неписменошћу управља дубља промисао. Створио је из нехата појам Ћаци након чега се друштвена реалност јасно поделила на људе блиске власти и на све друге, нас, оличене у студентима и ђацима, који тражимо одговорне за деценијска корупционашка непочинства те власти; непочинства којих је круна била страдање невиних под новосадском Надстрешницом.

Филозофи језика тврде већ читав век да богатство и рафинисаност нашег језика одређују начин на који доживљавамо свет уопште.

Стварањем појма ”ћаци” – постало је могуће кратко и јасно именовати све оне који сматрају да је пут образовања узалудан, да је љуби-брат ”патриотизам” и ушемљеност са локалним функционером спас за душу и државу; оне који оснажени кокаетиленом у крви ”враћају” Косово и Метохију сваког викенда, ушушкани по становима Београда на води и облацима.

Наратив власти који нам се сервирао непрестано, деценију и кусур, био је баналан али делотворан; потребно је било односе у друштву тенденциозно свести на односе у култури, односе у култури представити као односе моћи у којима на једној страни имамо привилеговане који се иживљавају над потлаченим светом; у таквом свођењу, политичаре на власти, апсурдно, представљало се као оне који се боре за интересе потлачених јер себе, лукаво, не сврставају у ред ”самозване, културне елите”.

У генези и подупирању таквог наратива своје су учешће имали бројни јавни интелектуалци, који су увек, живо и радо, сведочили главом и брадом о опасности која долази од неке снобовске, ”прдопудерашке” елите; они су се здушно залагали за право ”крезубих” на крезубост – уместо за појачање социјалне и здравствене заштите угроженог света.

Механизам је, дакле, био да се друштвени односи, регулисани правним оквиром, преместе у сферу моралних препуцавања о лепотама нечијих душа, како би разна недела и нелегалне радње постала питање морала, а не надлежних државних органа. Таквим натезањима, сразмерно својим когнитивним капацитетима, покушали су да допринесу и воук-филозофи блиски бившој власти који су једни друге нападно снажили у једноумном уверењу да је сва (унутрашња) политика једне земље сводива на њене односе у култури; тиме се дошло до нове, агресивне, ”филозофске” патронизације уистину потлаченог света, патронизације која је наводно бранила достојанство потлачених, а у суштини настојала да легитимише механизам корумпиране власти који такву, драматичну потлаченост и производи.

Воук-филозофи су сматрали да је њихова једина умна дужност јавни, јефтини морализам над нечијом употребом појма ”ћаци”, агресивно сагласно тврдећи да наше друштво више угрожава некаква реторичка дехуманизација него фактичка пљачка и криминализација сваког аспекта друштвености. У самом финишу властодржачке воук-маније, ствар је отерана до незамисливог максимума. па се настојало појам ћаци прогласити за већу увреду од појма усташа.

Заступници права на туђу крезубост лако су изумели најгору инвективу против сопственог народа и од отвореног позива на физичко насиље, у којем би учествовали са вечито безбедне дистанце – делило их је неколико реторичких нијанси.

Вожња непостојећим метроом

Врхунац ироније представљао је ”дискурс” бившег председника, Александра Вучића. Готово сва своја јавна обраћања је адресирао имагинарном пензионеру, свом гласачу, према којем је популистички подешавао и патетичан тон и евентуалне поенте својих говора. Припадно таквом обраћању, ишле су помпезне, бесмислене продаје возних карата за непостојећи метро, најаве летећих аутомобила и друге премије из имагинаријума који смо били осуђени да слушамо и у њему живимо.

Речи су постепено губиле сваки смисао а изречено никог није ни на шта обавезивало, јер смо сви морали да знамо бар толико: да се лаже на сваком кораку и да стварна моћ речи није у јавном говору, већ у закулисним договорима оних на власти и људи блиских њима. Законитост у лагању сезала је дотле да су људи у неверици општих збивања настојали да препознају правилност по којој ће готово увек бити супротно ономе што се јавно тврди да ће бити; ”Не дам Газиводе”, као исказ, одликовни је пример те инверзије. Чак и изузимање из наметнутог света друштвених илузија изискивало је знатан душевни и умни напор.

Речи су постепено губиле сваки смисао а изречено никог није ни на шта обавезивало… ’Не дам Газиводе’, као исказ, одликовни је пример те инверзије

Дубоко политизовани односи у друштву ускратили су могућност за било каквим друштвеним односом који не би имплицитно или експлицитно – ишао у прилог владајућој гарнитури.

Означитељ ”ћаци” управо је реферисао на све оне који убрзавају нашу колективну вожњу у непостојећем метроу и обавезују нас на уживање у њој, оптужујући нас за усташлук уколико се усудимо да посумњамо у извесност таквог напретка.

Стивен Сигал, Џони Деп, Џеки Чен, Жан-Клод ван Дам и други незамисливи актери, позивани су да својим глумачким кредибилитетом посведоче о реалности нашег путовања метроом који не постоји док у реалности на коју смо заиста осуђени и која једина постоји, власник печењаре ”Фантазија”, из Обреновца, изазива колапс производње у ТЕНТ-у чиме, према наводима из кривичне пријаве, наноси штету економији у износу од пола милијарде евра.

Илустрације ради: погинулих осам рудара рудника ”Соко” морало би да ради више од две хиљаде година непрекидно, дању и ноћу, да би надокнадило губитак који је својом ангажованошћу скривио један печењар-фантаста, за једну грејну сезону.

Означитељ ”ћаци” циљао је управо и на такве појединце, носиоце незамисливе количине моћи; људе који су својом несмотреношћу, јавашлуком и грамзивошћу угрожавали хиљаде туђих живота, из чисте ароганције типичне за незналице.

Због свих ових и многих других непочинстава, једно ”Ђ” Лукијана Мушицког било нам је толико важно скоро две године.

Оно нам је било важно не јер смо глупи и надмени па не схватамо како нечија писменост није одраз духа нити квалитета нечије личности, или јер смо наивно поносни што разазнајемо словне ознаке, него јер поуздано знамо да је једина стварна дехуманизација била наше заточеништво у фантазијама разних на власти, који су, извесно, више марили за цифре на својим рачунима него за наша писмена.

Владимир Табашевић је књижевник. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: depositphotos