Владимир Коларић: О критичарима средње класе

фотографија: Wikimedia commons/Vacant0/CC BY-SA 4.0

Свима нам је потребно много више расуђивања, одмерености и одговорности за сваку реч, став или чин, а мање самоуверености у сопствену интелектуалну или моралну супериорност. То се односи и на критичаре средње класе, посебно оне код којих изостаје моменат рефлексије

Критика средње класе има дугу историју и у много чему је утемељена. Истраживања различитих облика хибридног ратовања усмерена против држава и народа који су из неког разлога постали мета политичког Запада потврђују значајну улогу средње класе као генератора унутрашње субверзије, при чему се критици подвргава и културна хегемонија и социјална ексклузивност овог друштвеног слоја или (под)структуре.

Паралелно са својеврсном безбедносном паником због улоге припадника средње класе у државама глобалне периферије и полупериферије, као и обновљеног критичког односа према њој у земљама Запада, како од стране левице тако и деснице, говори се и о кризи или ишчезавању средње класе под притиском одавно већ актуелних друштвених, економских и технолошких трендова.

Уз сву утемељеност ове критике, како из економске, тако и из културне, социјалне, политичке и геополитичке перспективе, не треба изгубити из вида историјско искуство које радикалну критику средње класе повезује са такозваним „екстремно левим“ и „екстремно десним“ политичким покретима и системима у прошлом веку. Ово не значи да због тога свака критика средње класе престаје да буде легитимна, јер се повезује са искуством такозваних „тоталитаризама“ и „екстремизама“, али позива на опрез када су истински мотиви и циљеви критике средње класе у питању, поготово када она постаје битан, покретачки и оперативан чинилац политичке акције.

Такође, сваку критику ове врсте треба сагледати и из њеног сопственог идеолошког контекста и когнитивног и идејно-вредносног хоризонта, што њене аргументе не чини априорно и универзално прихватљивим. Сваки контекст и хоризонт било ког мишљења и деловања почива на одређеној претпоставци и свом предмету, у овом случају у одређеној дефиницији средње класе, одређеном виђењу њеног настанка и развоја и њене улоге у друштву.

Одређена партикуларна перспектива, дакле, не може да претендује на обавезност и неприкосновеност, осим ако не почива на некој врсти принуде, што је по себи не чини спознајно супериорном, па чак ни релевантном.

Народ и средња класа?

У нашем случају, критика средње класе је последњих година добила на замаху, што је резултат глобалних промена у политици и економији, односно њихове рефлексије у хуманистичким наукама, као и неким локалним приликама повезаним са међугенерацијском транзицијом знања и друштвене моћи у академској, политичкој, безбедносној, медијској и јавној сфери.

Ова критика је код нас постала посебно уверљива због све јаснијег увиђања неодрживости поретка који не само да не мари за проблем социјалне неравноправности, него је заправо генерише и на њој почива, и то поретка који није локална специфичност и аберација, него је у основи испостава глобално доминантног система регулације моћи.

Такође, критика средње класе је с разлогом постала незаобилазан сегмент отпора притисцима и различитим облицима инфилтрације и индоктринације које долазе из западњачких центара моћи. На плану културе и идентитета, критика средње класе је постала битан чинилац маркирања једног од највећих проблема нашег друштва, можда и највећег – кризе културног идентитета препуштеног различитим видовима псеудоморфозе под утицајем (и системским притиском) Запада, као и социјално-културног квази-елитизма који често завршава не само на оправдавању социјалне и економске искључивости и доминације, већ и на веома опасним формама аутошовинизма, па и ауторасизма.

Ипак, и овде треба бити веома опрезан, како се не би упало у замку идеологизације, апсолутизације па и есенцијализације појма средње класе, а самим тим и нижих социјалних класа као њеног претпостављеног антипода. Другим речима, треба се чувати опасности да ове друштвене слојеве или (под)структуре не сагледавамо као монолитне и вредносно унапред предиспониране ентитете, без обзира на контекст и резултате емпиријских истраживања и животног искуства које се не подвргава апстрактним и априорно постављеним категоријама.

У нашем случају то значи да појам народа не можемо везивати само за ниже социјалне слојеве, пошто целину народа чине и припадници те „омражене“ средње класе. Самим тим, и њени интереси и вредности морају бити узете у обзир, посебно када се има у виду да живимо у поретку који институционално и идеолошки не легитимизује одузимање било чијих колективних права или дискриминацију партикуларних интереса било које друштвене групе.

Дакле, да би се ово постигло морало би се јасно тежити потпуној промени политичког и идеолошког поретка, што је легитимно, али што има своје последице и своју цену, у коју смо се у историји више пута уверили.

Друга опасност почива у склоности критичара средње класе да поричу вредност правног поретка и моралних норми, одређујући их као производ средње класе. Разумљива и оправдана критика манипулације појмом правног поретка и правне државе, као и морализацијом политике, као оружјем у рукама западних центара моћи, не сме да прерасте у негацију потребе за правним уређењем и моралним системом као таквима.

Питање морала

Супротстављање овог наводно средњекласног морала некаквом моралу нижих социјалних слојева често води вредносном афирмисању најнижих порива и потпуног етичког релативизма, што је вишеструко проблематично. Најпре, јер се појаве моралне раслабљености и дезоријентације везују за ниже социјалне слојеве, али тако да се оне позитивно и афирмативно вреднују и представљају као некакав алтернативни морални образац.

Иза овога се крије изузетно проблематичан тренд егзотизације, а тиме и покровитељског односа према „другоме“ постављеном на позицију немоћне жртве неспособне да се сама брине о себи, па и самостално артикулише сопствене потребе и вредности. О томе да је овакво опхођење структурално у потпуности аналогно колонијалном, нема потребе ни говорити.

Укратко, већина припадника нижих социјалних слојева нипошто није предата моралној деградацији, нити законску заштиту априорно сматра непожељном. Постојање микроморала, који је производ локалних и ситуационих услова и који у понечему може одступати од „грађанског“ макроморала, не негира идентичност или макар комплементарност општеприхватљивих моралних норми. Конкретно, крађа је увек крађа, а лопов лопов, без обзира што крађа у неким специфичним условима може бити разумљива, па чак и (привремено и делимично) толерисана, али ни у једном случају неће добити статус (пожељне и обавезујуће) моралне норме.

Као што ни већина припадника средње класе нипошто нису мрзитељи свог народа и социјално нижих слојева, нити су само несвесни пиони било страних утицаја било есенцијализованих класних интереса. Негативне појаве попут социјалног и културног расизма, које су добиле забрињавајући замах, треба озбиљно и одлучно критиковати, али не и уопштавати и представљати као инхерентне особине одређене друштвене групе или нужне особине сваког њеног припадника, бар док се он не подвргне „самокритици“.

У нашем случају ово постаје посебно проблематично када се власт жели представити као заштитник нижих социјалних слојева, а њени противници као социјално и идентитетски отуђени припадници средње класе. Заступници оваквих ставова превиђају плуралитет перспектива у свакој од ових група, једнако незадовољство влашћу многих припадника нижих слојева, колико и осионе испаде према сиромашнима од стране више функционера, посланика или јавних и медијских личности које заступају позиције власти.

Да не говоримо о неспутаној промоцији материјалних и потрошачких вредности у свим сегментима друштва, укључујући и медије под контролом власти. Још теже је валидно бранити тезу о социјалној бризи ове власти за ниже слојеве, а да она није сведена на дељење сендвича, реторику, пропаганду и парцијалне бенефиције тренутно компензоване додатним издацима кроз порезе и поскупљења робе и услуга.

У наводну априорну супериорност политичке свести необразованих над образованима не верују ни они који је беспоговорно заступају

Следећа опасност, поред егзотизације и есенцијализације одређених друштвених слојева и моралне релативизације, јесте и одбацивање вредности институција и образовања, без обзира на озбиљне аргументе о злоупотреби појма и праксе институционалности, као и претварања образовних установа у независне и отуђене центре моћи или средстава инфилтрације и индоктринације.

Аргументи ове врсте код мање опрезних заступника лако се претворе у заводљив одијум против образовања и културе као таквих, као и обележавање образованих људи као априорно сумњивих, док се не докаже супротно. При томе се алтернатива садашњем систему у овим областима или не нуди или неодређено и некохерентно назначава, кад већ репресија и „чистке“ не могу да уроде плодом или их није пожељно отворено заступати.

То свакако није добро за друштвену динамику, али ни за морал и развој друштва, укључујући и онај социјално-економски. У некакву наводну априорну супериорност политичке свести необразованих над образованима не верују свакако ни они који је тако беспоговорно и инаџијски заступају.

Лична позиција

Као и код свих који имају претензију да јавно говоре, и за критичаре средње класе је веома важан моменат рефлексије сопствене по правилу средњекласне позиције и веома често у потпуности средњекласног стила живота. Колико год се овај аргумент некоме чинио баналан или чак непристојан, мислим да би га требало узети у обзир. Јер припадник средње класе који живи у потпуности средњекласним стилом живота, а да при томе ни у једном тренутку не рефлектује своју позицију, напросто не може бити довољно уверљив као радикални и начелни критичар овог социјалног слоја.

Неки аутори успешно и уверљиво успевају да освесте и артикулишу такву позицију, али нема се утисак да су они у већини. Такође, ни као заступник нижих слојева не може бити уверљив онај који их у најмању руку добро и „изнутра“ не познаје, јер тиме не доводи у питање само интелектуалне и сазнајне капацитете својих увида, него и сопствену етичку позицију.

Такође, оштри критичари наше културне, академске или образовне средине, која је и те како подложна критици, од којих се неки отворено залажу за њену институционалну деградацију па и деструкцију, требало би да рефлектују и сопствену позицију у тим срединама, у којима често заузимају добру позицију, или на њу претендују.

Када говоримо о рефлектовању сопствене позиције, ја бих, на пример, с обзиром на то да и поред водећих референци у својој области нисам имао приступа академским установама, имао много више разлога за незадовољство стањем у њима од многих који су у њима одлично позиционирани, док се јавно згражавају над стањем морала и стручности који у њима владају.

Као неко ко никад није био привилегован, нема утицајан друштвени положај и живи животом који би већини оштрих критичара средње класе био „испод части“ (вероватно и „егзотичан“), имао бих све разлоге да подржавам једнострану друштвену поларизацију, али упркос томе, а можда и упркос својим интересима, то не чиним. Ово не говорим како бих истакао некакву своју моралну превасходност, јер је ни у ком случају не поседујем, него као пример да је пред свима нама увек избор, за који смо у крајњој линији сами одговорни, укључујући и последице.

Овај лични и ситуациони елемент свакако не треба занемарити у анализи мотива, циљева и интереса свакога ко заступа било коју позицију. Јер зашто не бисмо помислили да неко институције, правни поредак и образовање, макар и несвесно, одбацује како би он или они које заступа могли да врше власт без икаквих ограничења и одговорности.

Као и да онај који снажно заступа правни поредак и институције у име европских интеграција, на пример, то можда чини како би он или они које заступа (и даље) могли без истинских ограничења и одговорности (осим оних захтеваних из „центра“) да врше улогу заступничких политичких елита, које управљају у име иностраних господара.

Специфична динамика

Укратко, свима нам је потребно много више расуђивања, одмерености и одговорности за сваку реч, став или чин, а мање самоуверености у сопствену интелектуалну или моралну супериорност. Тако не бисмо долазили у опасност да оправдавамо „јахање“ било кога, да криминалце и морално изопачене особе промовишемо у браниоце државе или сматрамо нормалним графите који све студенте факултета пред којим су исписане одређују као „усташе“.

Нећемо, најзад, запасти у опасност да за све наше недаће окривљујемо „једног човека“ или „примитивни народ“, нити с друге стране средњу класу изједначену са противницима власти проглашавамо јединим генератором и виновником сукоба и подела, као да они који деценију и по владају овом земљом немају никаквог удела у томе.

Свима нам је потребно много више расуђивања, одмерености и одговорности, а мање самоуверености у сопствену интелектуалну или моралну супериорност

Нити да због разумне потребе за тумачењем текућих догађаја из перспективе геополитике потпуно занемаримо наше реално и конкретно друштво са својом специфичном динамиком, као и искуства и вредности конкретних људи. Нити, коначно, да потцењујемо овај народ који ипак има превише историјског искуства да би га ико предуго правио будалом. Бар не све припаднике народа, не све време, и не само на основу једне приче и једне перспективе.

Уз мање лажи, лицемерја и (само)обмана, а више знања, храбрости, честитости и одговорности, можда бисмо и могли да допринесемо изградњи једног праведнијег друштва, државној независности и јединству народа, а то је одговорност која је на сваком од нас, без обзира на то како смо опредељени у актуелним смутњама.

Владимир Коларић је писац и теоретичар културе, аутор књига „Јавни интерес у култури“, „Култура и безбедност“, „Пламен Донбаса – есеји о Трећем светском рату“ и других.