Владимир Коларић: Не потцењивати политичког противника

Владимир Коларић

Оно што би од власти свакако могли да науче њени противници је да противника не треба потцењивати и да ништа не треба узимати здраво за готово, ниједан успех, ниједан тренд који некоме иде у прилог. Такође да је политика озбиљан и захтеван свакодневни рад, а не викенд занимација и да успех не долази лепим жељама и увереношћу у сопствену супериорност и исправност, него радом на томе да се на овај или онај начин обезбеди довољна подршка у различитим друштвеним и институционалним структурама и срединама, како би се стекла и одржала власт.

Колико пута смо на медијима од стручњака разних профила чули како је ова или она одлука власти контрапродуктивна и лоша по њу саму, али власт је, ето, и даље ту. Зар свих ових деценију и по не слушамо како власт само што није пала, па опет ништа. Зар нисмо слушали како су на власти све сами глупаци, незналице и људи сумњиве менталне стабилности, али „ми“, као страшно паметни, образовани, морални и нормални, после деценије и по не успесмо да је сменимо.

Пошто наравно „ми“ и даље морамо да  останемо супериорни, а власт глупа и примитивна, онда се мора наћи уверљив аргумент за сопствене неуспехе. Један је да кривимо страни фактор, али то је опет у контрадикцији са општим уверењем да нас ова власт сваким својим чином „брука у свету“ и да издаје сопствене (потенцијалне) савезнике. Али, као што видимо, упркос „брукању“ и „неверству“, власт и даље није „пуштена низ воду“.

Друго оправдање за неуспех је позивање на менталитет, примитивизам и заосталост ширих народних слојева, мада се онда поставља питање како „ми“ тако паметни мислимо да демократским путем освојимо власт у народу у којем већина наводно не поседује довољне интелектуалне и моралне капацитете да препозна „нашу“ супериорност и ваљда „природно право“ да владамо „ми“, а не којекакви примитивци.

Реалне перспективе

Оваква тактика (наводне) борбе против власти, поред ирационалне и опсесивне фокусираности на лик и дело председника државе, у много чему је контрапродуктивна. Јер, кад су спољни односи у питању, ваљда се мора признати да би свака власт у оваквим околностима требало да води политику балансирања, пожељно успешније и доследније него ова, али на сличним општим принципима.

Ако неко мисли да ће промена власти аутоматски довести до неког за нас повољног облика међународне интеграције или да ће се међународни односи магично преформатирати према нашим потребама, у грдној је заблуди. Ако неко мисли да је „окретање Русији“ безболан чин који само зависи од наше воље, морао би да има на уму спремност народа да поднесе последице такве одлуке, које не би биле лаке.

У реду је да неко сматра да је оштар рез те врсте пожељан и неопходан, али би свакако морао да има на уму последице и потребу да се нађе начин да се са њима изађе на крај. Лепе жеље, снажне патриотске пароле и идеализација нашег („заветног“ или „простог, али мудрог“) народа неће бити од помоћи.

Такође, ако неко сматра да ће долазак неке „проевропске“ власти све само по себи довести у ред, има проблем са разумевањем тренутних глобалних околности, као и искустава наше скорије историје. Није ваљда да неко мисли да већинску подршку у Србији може да оствари неко ко и даље верује како постоји неки демократски западни свет, коме сметају само некакви „диктатори“ како би се претворио у „рај на земљи“.

Како смо ми део тог света ако се радујемо Орбановом поразу, ширимо антируску хистерију или смо забринути за права иранских жена, о чему иначе ништа не знамо, али нас не спречава да имамо своје мишљење које оправдава сваку агресију Запада. Или неко ко априорно исмева потребу за наоружавањем земље и јачањем војске, као вољу „полуделог диктатора“, а не као нужан одговор на конкретне регионалне и глобалне околности. Наравно да можемо критиковати начин на који власт спроводи те мере, али ако оспоравамо мере као такве, показујемо велику количину политичке незрелости и недораслости.

Ако неко сматра да ће долазак неке „проевропске“ власти све само по себи довести у ред, има проблем са разумевањем тренутних глобалних околности

Друго, потенцирати сопствену готово онтолошку и расну супериорност, наспрам већинске (онтолошке и расне) инфериорности великог процента грађана своје земље, не само да је етички проблематично, него и политички неинтелигентно. Јер ако неко жели да дође на власт на изборима, ваљда не сме да показује отворени презир према већини, или макар значајном проценту гласача.

Чак и ако не желите да дођете на власт на изборима, него да пад власти узрокујете притиском широког спектра, опет морате имати макар и прећутну подршку већине становништва. Ово може бити разумно само ако рачунате да ћете на власт доћи неком врстом пуча, а касније завести систем који се не обазире на вољу и интересе великих слојева становништва. Или ако рачунате на страну окупацију, у којој ћете ви вршити функцију „гаулајтера“. А надајмо се да тако нешто нико заиста не жели.

Умишљена супериорност

Док власт, паралелно са мотивацијом сопственог бирачког тела, медијским таргетирањем неподобних и унутрашњом деструкцијом противника, ипак ради на томе да против себе не окрене неутралне, било одсуством ригоризма који све и свакога принуђује да је активно подржавају, било стварањем сопствених играча под маском „неутралних“, противници власти имају склоност према остракизму оних који их апсолутно не подржавају, исмевању и обезвређивању не само присталица власти, него и неутралних, па чак оних из својих кругова који им се из неког разлога не допадају или нису „њихов ниво“.

Оваква искључивост опет иде у прилог власти, јер јој омогућава да своје противнике представи као искључиве, агресивне, отуђене од већине народа, некомпетентне и неодговорне, зависне од отуђених центара моћи у земљи или субјеката из иностранства.

Генерално, велики проблем противника власти је управо њихово уверење у сопствену супериорност и подразумевано доминанту позицију у друштву, док се подршка власти по правилу сагледава као последица уцене, страха, пропаганде или менталитетских ограничења великог процента становништва.

Њихов успех би био много већи када би успели да у потпуности сагледају све узроке подршке грађана овој или ранијој Милошевићевој власти, као и сопствена системска, па и менталитетска и идентитетска ограничења која њихову позицију и њихове поруке чине непривлачним приличном броју бирача, при чему имам на уму противнике власти и из такозваног националног и из такозваног либералног табора.

Доминантно фокусирање на лик и дело председника републике, који се, како један пријатељ рече, представља истовремено као „зли геније“ и потпуна будала, уз надмено исмевање његових присталица и сарадника, само скреће пажњу са многобројних реалних проблема нашег друштва и лоших потеза власти, због којих је она одавно требало да буде ствар прошлости, али није.

Што није само резултат њене вештине или безобзирности, већ и реалне неспособности њених противника, упркос свим оправдањима, од спољњег фактора, преко менталитета, до наводно свемоћне „удбе“ или некакве фантомске „дубоке државе“ која управља апсолутно свим и сваким у овом друштву.

Јер најзад, на противницима власти није само да убеде гласаче да је ова власт лоша, што ваљда и не би требало да буде тешко, већ да ће они бити бољи, односно да ће очувати досегнут ниво спољашње и унутрашње стабилности, као и да ће осигурати какву-такву независност и суверенитет државе.

Велики проблем противника власти је управо њихово уверење у сопствену супериорност

Пароле о томе како свака власт после ове мора бити боља, како од ове горе не може, како ће се све само од себе средити кад на позиције дођу образованији, мање примитивни и бар за почетак мање корумпирани, очито нису довољне. Као ни јефтин „урбани“  и већ архаичан хумор са Твитера и из мимова, или жал за светом каквим смо га видели деведесетих, када нам се чинило да је демократски „рај на земљи“ ствар тренутка и како је он напросто историјска нужност, на коју имамо право.

Али не, нико нема право на оно што није успео да освоји и да стекне, и што својим делом није успео да оправда. А то захтева много знања и труда, али и свести шта јесте политика, у којој беле рукавице служе само томе да сакрију жуљеве, прљавштину, па некад чак и крв. Илузијама о сопственој супериорности или праву на то да се живи на начин који неком наводно припада, ту једноставно нема места.

Владимир Коларић је писац и теоретичар културе, аутор књига „Јавни интерес у култури“, „Култура и безбедност“, „Пламен Донбаса – есеји о Трећем светском рату“ и других.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Председништво Србије/Димитрије Голл