ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ: Границе реализма и будућа алтернатива

ИСКРА на Фејсбуку

Председник Србије Александар Вучић и чланови српске делегације на састанку са специјалним изаслаником председника САД Доналда Трампа за дијалог Београда и Приштине Ричардом Гренелом, директором америчке Међународне развојне финансијске корпорације (ДФЦ) Адамом Болером и осталим члановима америчке делегације, Београд, 22. септембар 2020. (Фото: Председништво/Димитрије Голл)

Постоји ли пламен који може распалити раштркане националне адуте и ујединити их у изградњу једне лепше будућности, а да не буде национално и социјално рушилачки?

Већ назирући пораз нацистичке Немачке и ослобођење своје домовине, Де Гол у ратним мемоарима наводи како тада Француска није стајала само пред питањем истеривања непријатеља из земље, већ пре свега пред питањем њене будућности као нације и државе. „Остане ли до краја на коленима“, написао је, „свршено је са њеном вером у саму себе а самим тим и са независношћу“, чиме ће из тишине окупацијског понижења „неосетно прећи у потпуну обамрлост“, а конкретно из ропства у „потчињеност савезницима“. Док, напротив, „врати ли се, изнова сједињена у борби, ништа није изгубљено. Будућност и сада може бити спасена уколико на крају драме Француска зарати и окупи се око једне јединствене власти“.

Али око које власти, пита се даље Де Гол, и одговара да то свакако не може бити Вишијевски режим – не толико због сарадње са омраженим непријатељем, колико због тога  што он „оличава прихватање пораза“. „Ма каквим се околностима могла објашњавати његова грешка“, пише будући председник Француске, „она је таквих размера да ће га демон очаја гонити да у њој истраје“. Чак и када би се неки његов фукционер или војни заповедник одрекао Вишија и у завршници прешао „на праву страну“,  „у том позном кајању нико не би видео ништа друго до опортунистичку рачуницу“, и он свакако не би могао да оличава неопходно јединство нације које би је надахнуло на изградњу једне нове државе. Не може се, сматрао је Де Гол, ослонити ни на колаборационисте, колико се год позивали на очување живота, ни на притајене представнике поразом делигитимисаног предратног поретка, као ни на добро организовану и мотивисану комунистичку герилу која би у Француској увела диктатуру совјетског типа.

ОНО ШТО ГРЕЈЕ СРЦЕ
Овде није битно на који начин је Де Гол одговорио на овај изазов, колико увиђање важности надахнућа, енергије, заноса, полета неопходног за сваку промену, или макар за нови, перспективан почетак после наглих резова. Суочен са тешко остварљивим, Де Гол није промовисао дефетизам, немоћ, пуку прагматику; поред неспорно реалистичног погледа на ствари, свом народу је понудио и нешто што му греје срца. Понудио му је национално јединство које не пориче ни прошлост ни институције, које нуди националну сувереност пред свима, па и „савезницима“, али и друштво које брине о својим грађанима, па и оним маргинализованим.

Колико се тај идеал оваплотио у стварности послератне Француске друго је питање, али Де Гол није ни обећавао потпуну трасформацију света и стварање „новог човека“ већ нешто у основи реалистично, у складу са временом, тренутним односом снага и политичком и културном традицијом његове земље. За њега реализам, дакле, није био синоним за цинизам голог интереса и пристајања на понижења „у име народа“, док у међувремену малобројна „елита“ завлачи руке у џепове у истог тог народа у чије се име наводно понижава.

Статус у ком се налази данашња Србија можда се не може се именовати као окупација, али ни као сувереност, чак и у данашњем „меком“ смислу тог појма. Такође, не заборавимо да ова недоумица не важи на целој територији Србије; свакако не на Косову и Метохији, које јесте окупирано. Али без обзира на то, знамо и осећамо да је позиција у којој се налазимо дугорочно неиздржива. Колико је неизбежна и колико ово што се сада чини од стране државних власти или ширих друштвених елемената представља пут ка решењу, такође је посебно питање – заправо питање свих питања. А то је питање које захтева активан одговор, а не безинтересну контемплацију.

Уз сву пропаганду, заиста је потребна изузетна врста поверења у владајуће структуре наше државе и њихове институционалне репрезенте да би се као несумњив узимао став о њиховој стратегијској посвећености националном интересу, где су компромиси и чести заокрети тек неопходна тактика. Ако за власт већи од свих других проблема представљају енергија националног буђења, испољена у „литијама“, или поједини представници српских владајућих структура који би желели да на озбиљне и стратешке основе поставе националну политику и идеологију државе Србије и српског народа, шта је онда њихово истинско становиште, и шта је алтернатива коју нуде на плану националне политике, а за коју очекују бланко подршку свих национално освешћених снага?

Да ли грађење споменика или конструисање заједничког „свесрпског“ празника може да замени, или да ли може да буде уверљиво у околностима оркестриране и систематске хајке на конкретне и живе пројаве националне енергије и посвећених настојања да енергија добије одговарајућу и одрживу форму? Због тога никога не би требало да чуде сумње у намере власти, за коју изгледа да највише енергије улаже у замагљивање и релативизовање границе између истине и привида, представе и реалности, при чему ће неко у споменику или новом празнику видети тек представу за реалност срамних уступака, а други сву ту дефетистичку реторику и репресивну праксу као представу за лукаву политику која ниједног тренутка не заборавља на дугорочне интересе државе и народа.

Колико можемо веровати оживљеном наративу о „Великој Србији“, згодно активираном после Вашингтонског споразума, у пакету са конструкцијама о незваничном партнерству са Трампом у борби против некадашњих заједничких непријатеља?

Због тога, и без обзира на конкретне мотиве и начине испољавања, не треба да чуди када поступци водећих представника српске власти бивају виђени као поступци у интересу мале групе корумпираних и можда уцењених појединаца који раде што у сопственом, што у интересу оних који су им ту моћ дали (при чему немамо у виду глсаче који су их изабрали на оваквим или онаквим изборима). Грађанима се продају велике националне, па и социјалне приче, лишене уверљивости и онога што, како рекосмо, греје срца. Да ли чиновничко-тајкунска олигархија може да понуди ишта осим нешто бржег или споријег утапања у блато капитулације, макар и под „узвишеним именом“ политичког реализма и националних интереса? Ишта осим поменуте опортунистичке рачунице и „демона очаја“?

ИСТИНСКА АЛТЕРНАТИВА
С друге стране, ми немамо организовану друштвену алтернативу која би понудила другачије решење и имала снагу да га у догледно време спроведе у дело. Имамо Цркву, имамо један број патриотских интелектуалаца способних за стратешко мишљење али и реторику која греје срце, и неспорно имамо нешто патриотски настројених поједница у институцијама – од образовних, преко политичких до безбедносних. Јер, ипак, имамо државу, каква год она била, и какви год били њени представници, а њу не треба одбацивати тек тако. Имамо, што је можда најважније, паметних и мотивисаних младих људи који нису лишени националне свести и одговорности, више него деценијама уназад. Који је то пламен који може распалити све те раштркане адуте и ујединити их у изградњу једне лепше будућности, а да тај пламен не буде национално и социјално рушилачки, још једно је од питања на које бих волео да имам одговор.

Једини адут садашњих српских власти остаје у вери широких слојева друштва и патриотски оријентисаних носилаца одређених полуга моћи да они „знају шта раде“, а да су бедни испади којима свакодневно присуствујемо само представа за „странце“. И, не мање битно, да би они који би дошли после и уместо њих могли бити још погубнији за националне интересе, што – наравно – није без основа.

А главна, унутрашња снага ове власти је успех у томе да обезбеде подршку оних слојева становништва који себе виде као обесправљене у вишедеценијском процесу агресивне модернизације – у основи позападњачења – који тек сада показује своје право лице, односно колико је дубоко засекла друштвено ткиво народа. Слојева који су навикли да га са презиром гледају они који себе сматрају прогресивнијим и толико супериорнијим да то добија готово расистичке конотације, па га искључују делећи колач у свом уском и затвореном, наследним правима стеченом кругу.

Уосталом, сукоб између „крезубих“ и „свезубих“ није само наша специфичност; нешто слично је приметила и Хилари Клинтон, етикетирајући слојеве америчког друштва који су подржали њеног конкурента у трци за председника. Ради се о социјалном и истовремено културно-цивилизацијском сукобу без преседана у досадашњој историји Запада. Били ми Запад или не, у овом историјском тренутку неминовно делимо његове проблеме, расколе и лутања.

Било која политичка снага која не буде имала у виду ове „губитнике“ неће бити легитимна власт у Србији, него колонијално намесништво. То би они који би желели да буду истинска алтернатива, а не тек „калиф уместо калифа“ морали да имају на уму, макар били називани популистима, националистима, социјалистима, како год; ни једне етикете се не треба стидети ако радите за добро народа. А то је, бојим се, тешко могуће без озбиљних не само идеолошких и економско-политичких, него и геополитичких заокрета.

Њих би могла да изнесе једино она елита која, чекајући да сазри „прави тренутак“, неће само седети скрштених руку или завлачити руке у туђе џепове, него ће се озбиљно припремати, градећи мостове ка будућем циљу и ка свима који би могли да допринесу његовом остварењу, без обзира на неминовне разлике и још неминовнија ограничења. А нарочито на текуће рововске ратове између оних који себе виде као српске патриоте, а којима се могу радовати само наши (заједнички!) непријатељи.

 

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Насловна фотографија: Радомир Јовановић/Нови Стандард

 

Извор Нови Стандард

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.