ВЛАДИМИР КЕЦМАНОВИЋ: Српкиња Латинка

Историчарка као заробљеница сопствених идеолошких мантри

Бе­о­град­ски не­дељ­ник иден­тич­ног име­на упра­во је об­ја­вио ин­тер­вју с Ла­тин­ком Пе­ро­вић, бив­шом ви­со­ком функ­ци­о­нер­ком Са­ве­за ко­му­ни­ста Ср­би­је, ка­сни­је углед­ном исто­ри­чар­ком и не­фор­мал­ним вр­хов­ним ин­те­лек­ту­ал­ним ауто­ри­те­том гру­пе љу­ди ко­ји су се оно­мад са­мо­про­гла­си­ли „Дру­гом Ср­би­јом”, да би се да­нас про­тив тог тер­ми­на бу­ни­ли као да им га је на­мет­нуо не­ко дру­ги.

Бу­ду­ћи да го­спо­ђа Пе­ро­вић по­сло­вич­но из­бе­га­ва јав­не на­сту­пе, ко­ле­га­ма из „Не­дељ­ни­ка” ва­ља ода­ти при­зна­ње. Не­ка­да­шњој дру­га­ри­ци Пе­ро­вић, опет, ва­ља ода­ти при­зна­ње на вр­хун­ској ин­те­лек­ту­ал­ној фор­ми ко­ја је до­стој­на на­уч­ног при­сту­па до­га­ђа­ји­ма на ком ин­си­сти­ра и ко­ја је за­и­ста сме­шта ви­со­ко из­над ве­ћи­не ње­них след­бе­ни­ка.

Не­во­ља је, ме­ђу­тим, у то­ме што фор­ма објек­тив­не ана­ли­зе ни­по­што ни­је у скла­ду са су­бјек­тив­ним са­др­жа­јем ко­ји на ви­ше ме­ста у ин­тер­вјуу про­би­ја ве­што скр­пље­ну облан­ду, а исто­ри­чар­ку де­нун­ци­ра као за­ро­бље­ни­цу вла­сти­тих иде­о­ло­шких ман­три.

На­ве­шћу са­мо три нај­ек­стрем­ни­ја при­ме­ра.

„Ни­ке­зић је сма­трао да Ср­би­ја не тре­ба да има не­ку вр­сту по­ли­тич­ког про­тек­то­ра­та над Ср­би­ма ван Ср­би­је”, ис­ти­че го­спо­ђа Пе­ро­вић, „и да је, ако се иде у де­мо­крат­ско дру­штво, би­ло ло­гич­но да ће се у свим ре­пу­бли­ка­ма шти­ти­ти и пра­ва Ср­ба. То мо­же не­ко­ме де­ло­ва­ти на­ив­но по­ли­тич­ки, али, на­жа­лост, ис­ку­ство је то по­твр­ди­ло.”

По­ста­вља се пи­та­ње шта је ис­ку­ство по­твр­ди­ло. То да је фор­мал­но де­мо­крат­ски иза­бран ре­жим Фра­ње Туђ­ма­на, јед­ног од ма­спо­ко­ва­ца с ко­ји­ма је та­да­шње срп­ско ру­ко­вод­ство ком је при­па­да­ла дру­га­ри­ца Пе­ро­вић би­ло у сјај­ним од­но­си­ма, што не до­во­ди у пи­та­ње ни у нај­но­ви­јем ин­тер­вјуу – исте те Ср­бе из­ба­ци­ло из Уста­ва и по­га­зи­ло њи­хо­во нај­о­снов­ни­је пра­во?

Уме­сто да „на­ив­ност” ко­ри­сти као је­ди­ни мо­гу­ћи ар­гу­мент ко­јим би мо­гла да бра­ни гре­шку сво­је еки­пе, што би јој се још и мо­гло опро­сти­ти, Пе­ро­ви­ће­ва вр­ши за­ме­ну те­за ко­ју озби­љан исто­ри­чар се­би не би смео да до­зво­ли.

Дру­ги при­мер: Пе­ро­ви­ће­ва не до­во­ди у пи­та­ње чи­ње­ни­цу да је про­цес про­тив Дра­же Ми­ха­и­ло­ви­ћа 1946. био по­ли­тич­ки, што је став за по­хва­лу. Ни­је, ме­ђу­тим, за по­хва­лу то што тај по­ли­тич­ки про­цес до­жи­вља­ва као не­спор­ну чи­ње­ни­цу, док да­на­шњи про­цес, ко­јим су те­ко­ви­не јед­ног по­ли­тич­ког на­си­ља над пра­во­су­ђем ба­рем де­ли­мич­но ко­ри­го­ва­не, не са­мо да про­гла­ша­ва та­ко­ђе по­ли­тич­ким, не­го га, иако је по ње­ном, као што ни­је, екви­ва­лен­тан про­це­су ко­ји му је прет­хо­дио, ту­ма­чи као крај­ње спо­ран.

Ваљ­да и са­ма све­сна ка­ко је упа­ла у ло­гич­ку зам­ку, као коц­кар ко­ји, по­ку­ша­ва­ју­ћи да се ва­ди, то­не у ви­ше­стру­ко ве­ћу не­во­љу, Пе­ро­ви­ће­ва пр­во по­ре­ди Дра­жу Ми­ха­и­ло­ви­ћа, ко­ји је, на са­мо су­штин­ски, не­го и зва­нич­но, био при­пад­ник ан­ти­хи­тле­ров­ске ко­а­ли­ци­је и но­си­лац ви­ше са­ве­знич­ких од­ли­ко­ва­ња, с не­спор­ним не­при­ја­те­љи­ма са­ве­зни­ка на­ци­стом Кви­слин­гом и Хи­тле­ро­вим ко­ла­бо­ра­ци­о­ни­стом Пе­те­ном.

А он­да, на пи­та­ње но­ви­на­ра Вељ­ка Ми­ла­ди­но­ви­ћа: „Да ли су вас – као исто­ри­ча­ра – из­не­на­ди­ли по­да­ци о ли­кви­да­ци­ја­ма де­се­ти­на хи­ља­да иде­о­ло­шких не­при­ја­те­ља по­сле 1945?” – хлад­но од­го­ва­ра:

„Та исто­ри­ја је сло­же­на. То је крај ра­та, би­ло је си­гур­но тих ег­зе­ку­ци­ја без су­да, би­ло је ре­ван­ши­зма, пу­но осве­та… Оправ­да­ва­ње зло­чи­на јед­них зло­чи­ни­ма дру­гих, то је увод у кул­ту­ру зло­чи­на.”

А ко је оправ­да­вао зло­чи­не јед­них зло­чи­ни­ма дру­гих? Па упра­во они ко­ји су 1944. по Бе­о­гра­ду и остат­ку Ср­би­је уби­ја­ли не­ду­жне љу­де јер су, је ли, чет­ни­ци, про­тив ко­јих се ти не­срећ­ни­ци ни­су бо­ри­ли, уби­ја­ли њи­хо­ве дру­го­ве, баш као што су њи­хо­ви дру­го­ви уби­ја­ли исте те чет­ни­ке?

Нај­ве­ћи нон­сенс ко­ји на ову те­му са­оп­шта­ва Ла­тин­ка Пе­ро­вић, ме­ђу­тим, је­сте оце­на да се по­ни­шта­ва­њем и по њој са­мој по­ли­тич­ки мо­ти­ви­са­не пре­су­де Ми­ха­и­ло­ви­ћу спре­ча­ва на­ци­о­нал­но по­ми­ре­ње „јер ни­ко ни­је во­дио ра­чу­на о ствар­ним жр­тва­ма, а оне има­ју на­след­ни­ке, ко­ји ка­да то ко­мен­та­ри­шу, ка­жу да су ту пре­су­ду до­жи­ве­ли као но­ви зло­чин”!?

По­ста­вља се пи­та­ње да ли они ко­је су кра­јем ра­та ни кри­ве ни ду­жне по­би­ле пар­ти­зан­ске је­ди­ни­це ни­су би­ли ствар­ни љу­ди. Или, мо­жда, они не­ма­ју на­след­ни­ке, па њи­хо­ве жр­тве ни­су ва­жне!?

Го­спо­ђа Пе­ро­вић на­ци­о­нал­но по­ми­ре­ње не до­жи­вља­ва као исто­ри­чар, не­го она­ко ка­ко би га до­жи­вља­вао де­ле­гат на кон­гре­су Ан­ти­фа­ши­стич­ке омла­ди­не у вре­ме Пр­ве пе­то­лет­ке.

И на кра­ју – шлаг на тор­ти!

Ана­ли­зу­ју­ћи до­бре и ло­ше стра­не по­ли­ти­ке Алек­сан­дра Ву­чи­ћа, дру­га­ри­ца Пе­ро­вић као је­дан од ква­ли­те­та ње­го­ве по­ли­ти­ке ис­ти­че не­ме­ша­ње у „је­дин­ство” Бо­сне и Хер­це­го­ви­не!?

На стра­ну пи­та­ње да ли се Ву­чић ме­ша у од­но­се уну­тар Бо­сне и Хер­це­го­ви­не и да ли евен­ту­ал­но ме­ша­ње или не­ме­ша­ње, и ка­кво ме­ша­ње и ка­кво не­ме­ша­ње, пред­ста­вља ма­ну или вр­ли­ну – сам тер­мин „је­дин­ство”, ка­да је реч о си­ту­а­ци­ји у да­на­шњој Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни, пред­ста­вља ла­кр­ди­ју без пре­се­да­на.

Да је ин­си­сти­ра­ла на „те­ри­то­ри­јал­ном ин­те­гри­те­ту” те су­штин­ски не­по­сто­је­ће др­жа­ве – то би би­ло про­бле­ма­тич­но, али не би би­ло сме­шно. Ко­ри­сти­ти тер­мин „је­дин­ство” за про­стор у ком се де­ве­де­сет де­вет од­сто ста­нов­ни­штва иде­ји је­дин­ства ру­га на раз­ли­чи­те на­чи­не – је­сте тра­ги­ко­мич­но.

Го­спо­ђи Пе­ро­вић при­пи­су­ју из­ја­ву да Ср­би по­се­ду­ју ге­нет­ску не­спо­соб­ност ло­гич­ног про­ми­шља­ња по­ли­ти­ке и исто­ри­је.

Ако је та­ко, бив­ша дру­га­ри­ца, а да­на­шња го­спо­ђа Пе­ро­вић је, ван сва­ке сум­ње, Срп­ки­ња пар екс­е­ланс.

Тагови: Владимир Кецмановић