Владимир Димитријевић: Видовдански поглед на свет – размишљања у 2021. години

ИСКРА на Фејсбуку
Др Владимир Димитријевић (Фото: владимирдимитријевиц.цом)

Пише: Владимир Димитријевић

СРЖ ВИДОВДАНСКОГ ВИЂЕЊА

Хајде сад да заборавимо Видовдан као земни патриотизам, и Косово и Метохију као територију, и да се загледамо у саму срж. Шта ми, у ствари, видимо на Видовдан кад је оно најважније у питању – а то су Бог и душа?

Уосталом, суштина Косовског завета је опредељење за Бога и Царство Божије.

Суштина Косовског завета је, дакле, у вери хришћанској. Цар Лазар је сав у томе:“Умримо да свагда живи будемо!“ Јер:“Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека!“

Све остало видовданско потиче из хришћанске вере.

Сетимо се раваничког калуђера који, во времја оно, описа Лазара и његове и разлоге због којих у бој уђоше и како се жртвоваху:“А овај јуначни, Христовим исповедањем укрепивши се, и вером у Њега, и топле молитвенике Христу раније пославши, Симеона, велим, новог мироточца, и светитеља Саву, и ове као тврде јемце имајући, не убојаше се свирепости оног безумног, но тврдом надом укрепивши се, и молитвама ових оградивши се, богооца Давида реч у срцу носећи, говораху: Боже, дођоше незнабошци у достојање твоје, оскврнуше цркве свете Твоје, настојећи да њих створе као хранилиште плодова. Но, Господе, не предај нас до краја имена Твојега ради, и не разори завет Твој са нама, по молитвама преподобних и богоносних отаца наших, Симеона и светитеља Саве. И молитвама ових наоружавши се, изиђоше у сретање злочастивих оних, и светлу победу показаше. Злочастивог оног амира срушивши победише, и мрску главу његову отсекоше, и многом множаству јединомудрених њему. Но о жалосној повести која се у нас збила, авај, немогуће је подробно причати. Јер тада и благочастивог и христољубивог кнеза Лазара сујемудрени они (који лажно мудрују), и множаство благородних војника његових, у Христовом исповедању, које се успротивило вере ради хришћанске, Христу представише. Мученичким венцем, који се блистао светлије од сјаја сунчаног, Владика свих украси, учини да ликују с онима који су од века угодили Христу, Коме слава у векове, амин.“

Тако су веровали Лазар и његови хришћани.

Али има оних који одбијају да верују.

И ратују против вере.

И неће Бога и душу.

Ако ово знамо, и остало нам је јасно.

Рат против Видовдана је зато, у суштини, рат материјалиста против Бога, Кога треба протерати са људског обзорја у нигдину и невиделицу.

 

ВИДОВДАН НИЈЕ МАТЕРИЈАЛИЗАМ ЈЕР НИ МАТЕРИЈА НИЈЕ МАТЕРИЈАЛИСТИЧКА

Наравно, материјализам је одавно престао да буде озбиљан поглед на свет. Још је чувени руски философ, Алексеј Лосев, о таквом материјализму писао:“Шта је заправо материјализам? Као што сама реч показује, ту материја мора да игра неку посебну улогу. Какву? Она мора да лежи у основи сваког и свакојаког бића и на њу морају да се своде сви узроци и први узроци живота и света. Добро. Али шта је материја? Да ли је то исто што и материјалне ствари? Наравно, није то исто. Као што дрвени ормар није дрво и као што штампана књига није једноставно хартија, тако ни материјална ствар није једноставно материја. Али може бити да је материја све ствари, узете заједно?       Међутим, непознате су нам све ствари, узете заједно, а не знајући ни њихову количину нити квалитете те суме не можемо одређивати материју помоћу толико нејасних особина.                                                          Сем тога, ако једна материјална ствар није једноставно материја, онда тим пре све ствари, узете заједно (чак ако бисмо и тачно то све себи представљали) не могу да буду материја. Ако ово челично перо није једноставно челик, онда узевши сва пера на свету која постоје, која су постојала или ће постојати, добићемо такву масу противречних особина да ће одређење челика помоћу њих постати једноставно бесмислено.                                Материја нису ствари које образују спољашњи свет, јер би то било одређење једног непознатог преко другог /непознатог/. Шта је спољашњи свет? Видим испред себе дрво. Да ли је то свет или није? Јасно је да је то дрво, а не свет (допустимо да је то део света). Видим месец. Да ли је то свет? То је месец, а не свет, тј., у крајњем случају, део света а не свет. Надаље, видим сунце, брда, реке, људе, животиње итд. итд. Где је ту свет и како је заправо морам себи да представим свет? Одвојене ствари нису свет: где је онда баш сам свет? Испред мене је непрегледна количина делова света: где је пак сам свет као целина? Не видим га нити ми га материјалиста показује. Али нека чак ја уочавам свет као целину, као ограничено и одређено тело слично оном како су га видели античко-средњовековни мислиоци. Али је тада већ и детету јасно да свет као целина нипошто није једноставна сума својих делова и угледати дрво, месец, сунце, итд. не значи још и угледати свет. А сем тога, питање материје тада се већ сасвим запетљава, јер се показује да је не само о материји него чак и о материјалним стварима и чак о читавој њиховој суми недовољно говорити ако се већ поставља питање о свету као целини.                                                                Дакле, материја није

– ни материјална ствар,

– ни њихова сума, механичка или органска,

– ни спољашњи свет као целина.“

Тако каже Лосев. Тако и јесте.

Где је материја као таква?

И материјалисти су, дакле, верници.

Али једне нехришћанске вере.

Зато они не виде Видовданом.

 

ВИДОВДАН ЈЕ ВЕРА ДА ЖИВОТ НИЈЕ НАСТАО СЛУЧАЈНО

Деценијама су научници покушавали да изведу оглед настајања живог из неживог. Пуштали су мале електричне муње у ту „прасупу“, и нису добили живу ћелију. Па чак и ако научници успеју, то неће доказати ништа: јер, они су разумна бића која стварају одређене услове да би органска материја настала. А хришћани баш то и кажу: Бог је саздао услове за живот, и саздао живот сам.

Ево и примера молекуларног хемоглобина.

Он је преносилац кисеоника у телу и налази се у нашим црвеним крвним зрнцима. Хемоглобин није монодимензионалан или дводимензионалан, он има три димензије. Да бисмо га направили, треба не само да добијемо све истинске делиће, него да будемо сигурни да они одговарају једни другима у тродимензионалном распореду. Хемоглобин функционише само ако је складно спојен у целину која тешко може да настане случајно. Ако бисмо морали да измућкамо све атоме који су потребни да бисмо направили хемоглобин у флашици, никада нећемо бити у могућности да то урадимо. То је, једноставно, немогуће.

Материјалисти кажу да може, измишљајући да се ово мешање збило на субмолекуларном нову – наводно, извесни атоми су се сударали милионима година, и тако је настао хемоглобин. Тако би могло бити као када би приликом експлозије у штампарији могао да настане српско – енглески речник.

 

ВИДОВДАН ЈЕ ВЕРА ДА ЖИВОТ НЕ НАПРЕДУЈЕ БЕЗ БОГА

Као православни хришћани  верујемо да је Бог створио свет. Верујемо да су наши прародитељи били Адам и Ева и да је Христос Други Адам. Верујемо да је Бог створио човека и не верујемо да је човек еволуирао од мајмуна или из неке друге животињске врсте. Ако изучавамо како ћелије раде, или покушавамо да остваримо продоре у области медицинских наука, немамо потребе да се досађујемо еволуцијом. Што више напредујемо у науци, пре свега у областима хемије, молекуларне биологије и фармакологије, схватамо сву сложеност чак и најмање ћелије. Из тога, наравно, хришћани извлаче и моралне закључке. Живот није случајан, него смислен и вечан.

 

ВИДОВДАН ЈЕ ВЕРА У НЕПОЈАМНО

Бог је беспочетан, нема почетка, а ни краја.  По својој природи човек није у стању да замисли оно што је бескрајно и беспочетно. Уосталом, узмите обичну геометријску фигуру: круг. Он нема почетка, ни краја. Ако нам није јасно како је то могуће, а матемтика показује да је могуће, у оквиру свог система,  како да нам буде јасно откуда Богу беспочетност и бескрајност? Једоставно, то је чињеница, али чињеница која нас превазилази.

Наше тело и све што нас окружује је само по себи чудо над чудима, али пошто смо се навикли на тело које имамо и на окружење у коме смо, нама је све то постало сасвим уобичајно. „Дато ми је тело. Шта да чиним с њим,/ Тако мојим, тако јединим?“, питао се песник Осип Мандељштам. И додавао: „За радост што живети, дисати знам,/ захвалност, реците, коме да дам?“ Понекад, можда у детињству, сви смо тако осећали. Али, кратко траје наше дивљење чудима Божјим у нама и око нас. После огугламо, заборавимо, постанемо незахвални…

 

ВИДОВДАН ЈЕ ВЕРА У ХРИСТА ИЗНАД СВИХ ПРОРОКА И МУДРАЦА

Руски философ, крштени Јеврејин Семјон Франк, позвао је људе да се замисле над само једном чињеницом – поредио је Христа са оснивачима других религија. Ево шта он каже:”Мени је довољно да се сетим, ограничивши се на најелементарније доказе, да је Мојсије, без обзира на сву величину истине Божије која му се открила, заповедао да се у име Божије убијају иноплеменици и незнабошци, а да је Христос заповедио љубав према свим непријатељима, без разлике, да би се само њега закључило да је Христос људима открио истину Божију пуније, дубље, верније него Мојсије. Довољно ми је да се сетим да се Мухамед оженио богатом удовицом, бавио се трговином, имао много жена, био освајач и лукав политичар, а да је Христос био бескућни сиромах, да није знао за друге побуде осим проповеди вере и самопожртвованог испуњавања воље Божије, при чему је суштину те вере Он открио као свеобухватну љубав Божју – да бих са пуном поверењем схватио да су личност и учење Христово неизмерно ближи Богу него личност Мухамеда, и да, упоређен са надљудским савршенством Христа, Мухамед, чак и ако у њему неко види истинског пророка Божјег, није ништа друго до несавршени и грешни смртник. И проповед Буде, који је учио људе да одрицањем од земаљских жеља достигну савршенство Нирване, по пуноти истине не може ни да се пореди са проповеђу Христа, Који је показао пут ка вечном животу и блаженству Небеског Царства преко самоодрицања и љубави према ближњем – и то тако као што се лик Буде, царевића у младости и старца који је мирно умро под дрветом, уз сву своју лепоту неупоредив са ликом Христа, бескућног дрводељиног усвојеника, чије је срце горело непрестано божанственом светлошћу љубави, и који је пошао на крсно страдање да би свет спасао од греха. Стога видим да је у Христовом лику и учењу сама истина Божја изражена пуније, јасније, истинитије него било где другде”.

Дакле, Мојсије, Мухамед, Буда, без обзира на значајне елементе моралног учења које су проповедали, сасвим су далеко од величине Христове, чак и чисто земаљски гледано.

 

ВИДОВДАН НИЈЕ ВЕРА У НИШТАВИЛО, НЕГО У ПУНОТУ ЖИВОТА

Све религије споља су сличне, али се по смислу разликују. И православни и будисти имају монаштво, али шта им је циљ? Пошто је ово озбиљно питање, показаћу вам, на примеру разлике између хришћанског и далекоисточног учења, о чему је реч. Навешћу руског религиозног философа, Николаја Трубецког, из његове књиге «Религије Индије и хришћанство»: Да ли је могућа синтеза хришћанства и индијске мистике? Може ли се хришћанство саживети са религијом Индије, како би се из тог заједничког живота добила нека нова, за обе стране прихватљива, „виша религија“? Наравно – не. Хришћанство, које непрестано указује на постојање метафизичког зла, супротстављеног и противног Богу, и религиозна мисао Индије, која никада није спознала проблеме борбе добра и зла – то су два потпуно неспојива погледа на свет. У свим епохама религиозног развоја Индије, хришћанство живо осећа дах сатане. Само површан поглед може бити заведен спољашњом сличношћу између извесних појава религиозног живота Индије и одговарајућих појава у хришћанству (умртвљивање плоти, „умна делатност“ у браманизму, свепраштање и самопожртвовање у будизму). Али при озбиљнијем посматрању показује се да су све те активности усмерене у Индији на циљеве који немају ничег заједничког са хришћанским. И сама чињеница да се ове активности, које се и код Индуса и код хришћана увек испољавају на највишим ступњевима духовног развитка, код првих користе ради постизања сатанских циљева (задобијања магијске моћи или духовног самоубиства), још више продубљује провалију између индијске религије и хришћанства и чини немогућим сваки компромис између њих. Нема компромиса или синтезе између Бога и сатане.“

Дакле, у хиндуизму има аскетизма, али је његов циљ стицање магијских моћи заснованих на људској гордости, а циљ будистичке аскезе је нирвана, достизање ништавила. Излазак из области постојања, растварање личности у океану безличне Нирване, чији је највиши посед Ништавило, јесте најузвишенији циљ будистичке праксе. Г. К. Честертон је био у праву кад је рекао да је Буди жао људских бића зато што живе, а Христу – зато што умиру. У будизму се управо непоновива људска личност мора распасти, а у хришћанству се управо личност човекова призива да наследи вечност… По увиду највећег руског будолога, Ф. И. Шчербацког, “та религија не познаје ни Бога, ни бесмртност душе, ни слободу воље. Мисао о постојању душе у нама, то јест посебне целосне духовне личности, сматра се најгором јересју и кореном свакога зла”.

Видовдан види – хришћанство је жеља за животом, која сваки привидни земни пораз претвара у победу вечне радости и вечног постојања.

 

ВИДОВДАН ВИДИ УЗРОКЕ НАШЕ ПАТЊЕ

Цар Лазар је страдао, али се Христом прославио. Сви људи страдају, али не знају сви узроке своје патње. А то је губљење заједнице са Богом, оно што се зове „прародитељски грех“.

Сви смо ми наследили последице тог греха од својих прапредака. Исто као што се неке болести, попут хемофилије, наслеђују, или као што се наслеђује, рецимо, склоност ка дијабетесу, тако смо исто наследили прародитељску немоћ, која је последица губљења заједнице са Богом у доба Адама и Еве. Нисмо лично учинили прародитељски грех, али трпимо последице: од рођења у немоћном стању, преко боловања и страдања, до умирања. Тако је, рецимо, Лудвиг ван Бетовен оглувео од наследног сифилиса, који је добио од својих родитеља: није био крив, али последице су остале. Или: мајка пуши, а беба се рађа са слабим имунитетом. Зато смо сви ми браћа по страдању, и сви морамо волети једни друге као сапатнике. Сви су људи један човек, једна природа. Кад неко чини зло, оно одјекује у читавом људском роду. Зато је Достојевски и рекао да смо сви криви за све. И зато је Владика Николај рекао да се против зла треба борити почињући од себе.

То је знао Цар Лазар, честито колено.

 

ВИДОВДАН ВИДИ УЗРОЧНИКА ГРЕХА

Видовданска вера зна за нашег метафизичког непријатеља, ђавола, који се бори против Бога и људи јер је сушта мржња. То што материјалисти у ђавола не верују не пориче његову силу и дејство. Владика Николај пише да је један отишао у Египат, и решио да се купа у Нилу. Рекли му домороци да то не ради, јер је Нил препун крокодила. Овај није веровао у постојање крокодила, ушао је да се купа – и није се више вратио. Тако бива и са онима који не верују да ђаво постоји.

Шарл Бодлер, француски песник, који се поигравао сатанизмом, на крају је признао да се највећа обмана сатане састоји у томе да нас увери како он не постоји – запамтите то: не како Бог не постоји, него како ђаво не постоји. Јер, као што рекосмо, тада за сва зла овога света може да оптужи Бога. Следбеници паганизма и пантеизма то и кажу: ако  нема зла у Божанству, како је оно могло да се појави у свету? Зато се неки од многобожаца из Индије, какви су шиваити, клањају злом аспекту Божанства – Шиви разоритељу и његовој жени Кали, која је опасана људским лобањама. И зато су Кали приносили људске жртве. Ми, православни, знамо: зла у Богу нема, него је оно последица наопаке употребе слободне воље палих анђела, који су постали ђаволи, и огреховљених људи, који су кренули ђавољим путем.

Зато се Лазар клањао Христу, Истинском Виду човека и света.

 

ВИДОВДАН ВИДИ И РАЈ, АЛИ И ПАКАО

Сетимо се шта каже Достојевског старац Зосима: „А шта је пакао? „Бичеви у паклу су бичеви божанске љубави“, говорио је Свети Исаак Сиријски. О томе је сведочио и Достојевског старац Зосима:“Оци и учитељи, ја мислим: “Шта је пакао?” Судим овако: “Пакао, то је патња и терет кад више не можеш да волиш”. Једаред, у бесконачном битисању, које се не може измерити ни временом, ни простором, дана је била неком духовном бићу, кад се појавило на земљи, способност да каже само себи: “Ја јесам и ја волим”. Једаред, само једаред, дат му беше тренутак љубави делатне и живе, и уз то земаљски живот, а са њим и времена и рокови. Па шта се десило? то срећно биће одбаци тај неоцењиви дар, не оцени га, не заволи га, погледа га подругљиво и остаде без осећања! И кад је такав отишао са земље, видео је крило Авраамово, и беседио са Авраамом, као што нам је у причи о богаташу и о Лазару казано; рај је посматрао, и ка Господу могао да иде; али се баш тиме и мучио што до Господа оде без љубави, и дође у додир са онима који су волели, а он њихову љубав није прихватио. Тада јасно виде, и сам себи рече: “Сад знање имам, али ма како жудно да волим, у љубави мојој не може бити никаквог подвига, нити каквог пожртвовања, јер је довршен живот земаљски; и неће доћи Авраам да макар капљицом живе воде (то јест, поновним даром земаљског живота, пређашњег и делатног) расхлади пламен моје жудње за љубављу, којом сад горим, а презрео сам је и одбацивао на земљи; нема више живота, нити ће више бити времена! Премда бих сад готов био и живот свој дати за друге, сад већ није могућно, јер је прошао онај живот који се могао у љубави на жртву принети, и сад је бездан међу оним животом и овим бићем”.                                                           Говори се о материјалном пакленом пламену: не испитујем тајну ову, бојим се, али мислим: кад би и постојао пламен материјални, њему би се збиља обрадовати могли, јер, тако мислим, у мучењу материјалном би макар на један тренутак могли заборавити још страшнију муку духовну. А одузети муку духовну, немогућно је, јер мучење то није спољашње, него је унутрашње. А кад би се и могло одузети, мислим да би мучени постали још несрећнији. Јер, ако би праведници из раја, гледајући муке њихове, опростили им и дозвали их к себи, волећи их неизмерно, тиме би им још повећали муке, јер би још јаче пробудили у њима пламен жудње за предусретљивом делатном и благородном љубави, која је сад за њих већ немогућна У бојазни срца свога мислим ја међутим да би им баш свесност те немогућности напослетку послужила као олакшање; јер, примивши љубав праведних а не могући одазвати се на њу, они би, у покорности тој, и у дејству смирености те, нашли напоследак као неки образац оне делатне љубави коју су занемариш били на земљи, и као неко дејство њој слично…

Сажаљевам, браћо и другови моји, што не умем да кажем, ово јасно. Али тешко онима који сами себе уништише на земљи, тешко самоубицама! Мислим да од тих нико не може бити несрећнији. Грех је, рећи ће нам се, за такве се Богу молити; и црква њих наизглед одбацује; али ја мислим у тајности душе моје: да би требало, и да се могло помолити Богу и за њих! Та неће се Христос на љубав разљутити! За такве сам се ја у себи целог мог живота молио, а и сад се сваког дана молим.

О, има их који и у паклу остају горди и свирепи, крај свег неоспорног знања и посматрања неотклоњиве и неизбежне истине; има их страшних, који су се сасвим здружили са сатаном и са гордим духом његовим. За њих је пакао нешто добровољно и ненасито; то су добровољни мученици. Јер они су сами себе проклели, проклевши Бога и живот. Злобном се гордошћу својом хране, као кад би гладан у пустињи своју сопствену крв из тела сисати почео. Али, вековечито ненасити, они и опроштење одбацују; Бога који их зове, проклињу, Бога живог без мржње гледати не могу, и захтевају да не буде Бога живота, да Бог уништи Себе и све створење Своје. Они ће горети у огњу гњева свога вечно, жудећи за смрћу и небићем. Али неће добити смрти…“

Пакао се састоји у томе што Бог вечно воли оне који Га вечно мрзе. Или, како би рекао Свети Исак Сиријски, „бичеви у паклу су бичеви божанске љубави“. Владика будимски Данило је причао да је један усташа зарежао: „Ако је у рају Србин Свети Сава, за мене је то пакао“-такво је стање оних који су за живота ишли путем зла и мржње, засноване на гордости.

Пут у пакао су људске страсти, греси који су постали навике и без којих човек не може, иако су штетне и разорне. Свети Теофан Затвореник мучење, које страсти изазивају после смрти, кад човек више нема тела којим би могао да их задовољи, пореди са стањем утманиченика кога су мучитељи нахранили сланом рибом, а не дају му да пије воде. Јер, телесним страстима (преједање, пијанство, блуд, итд.) се удовољава телом, али њихов извор је у души. Душа ће, кад јој тело оде у земљу, хтети да се преједа, препија, блудничи, али неће имати чиме, и гореће жеђу коју ништа не може да утажи…

Зато су рани хришћани увек, кад се сретну, говорили један другом: СЕЋАЈ СЕ СМРТИ! Ако се сећаш смрти, не можеш сагрешити. Том сећању на смрт стреми, како би отац Јустин рекао, макар сузом и уздахом, свака побожна душа.

Цар Лазар се сећао смрти и знао за вечне последице људских дела, и зато се одрекао земног да стекне небеско.

 

КРОТКИ ВИДОВДАН ВИДИ И ТАЈНУ ГОРДОСТИ

Бити хришћанин значи бити кротак. Лазар је био оличење кростости и смерности, и народ га је запамтио у песми као таквог – јер је себи задужбину Раваницу градио „без суза, без сиротињскијех“.

Бити кротак значи бити христолик јер се Бог, поставши Човек, смирио до смрти на крсту да би нам свима даровао васкрсење.

А гордост, која је против православних Срба увек покретала империјалне освајаче, јесте главни непријатељ свих слободних бића.

То је много лепше од мене објаснио владика будимски Данило:“Како у Тројици свако воли другу Двојицу, тако смо ми тек онда нормални, када волимо друге поред себе, а не саме себе. Себичност није од Бога, него ју је измислио први револуционар међу ангелима, Луцифер, архангел лучоноша, који је завидео Светој Тројици, говорећи: А ја хоћу да буде света четворица. А кад он то није могао да буде, рекао је: Ја ћу онда бити сам, и тако је он први учинио самоубиство и постао непокајив. Њега нико није натерао да то учини, него је он по својој слободи, као највећем дару од Бога, то учинио. А када говоримо о тајни слободе, то се тешко може објаснити. Ту се дође до руба памети, како је рекао један свети отац. Али, замислите овако. Бог је стопроцентно добар, Он не може грешити. Он је нас, људе и ангеле, створио Њему сличнима, деведесет девет процената добрим, са једним процентом могућности зла. Замислите један реденик, идеш на војне вежбе, и официр ти дао реденик са деведесет девет ћорака, обојених зелено, и један црвени метак, прави, и каже: Можеш све ове пуцати, само немој овај прави. И архангел Луцифер, лучоноша, је узео тај метак и пуцао у себе. А шта има горе за оца, него ако би син узео пред њим револвер и рекао: Ти мене ниси питао да ли ја хоћу да се родим, и убије се пред оцем. То је учино тај Луцифер. Бог је стопроцентно добар, а Луцифер, и ови који су пошли за њим су постали стопроцентно зли, покварени, непокајиви. А Адам и Ева, пошто су интелектуално били нижи од архангела, у њима је остало педесет посто добра, а ушло је педесет процената зла. И зато су они, а и ми данас, као њихови наследници, увек раздељени, расцепљени, у нама је увек нека мучна затегнутост између добра и зла.“

Лазар је своју битку решио у корист добра.

 

ВИДОВДАН ВИДИ ТАЈНУ СЛОБОДЕ ЉУДСКЕ

А зашто нас Бог није створио да будемо апсолутно добри, и да не можемо грешити? Опет каже владика Данило:“Не можемо ми тражити од Бога да створи нестворено савршенство као што је Он сам. Зато је Он нас створио најближе могуће сличним себи, а оставио је свакоме на слободу како ће ко да барата са оним правим метком. А архангели Михаило и Гаврило и остали, који су били колеге са Луцифером, сатаном, они су узели тај црвени метак, одшарафили га, просули барут, и направили сто ћорака, и тако су постали стопроцентно добри, као Бог. А ми људи, сада, смо на испиту, рођени у троуглу слободе, овако, вертикално: Бог на Небесима, ван космоса, сатана на облацима, и ми, на Земљи. Сад ми долазимо, поколење за поколењем, да полажемо исти испит, као Адам и Ева и као мој чукундеда, да гласамо за Бога, за љубав, или за ђавола, за мржњу. Ми, православни, смо оптимисти да већина гласа за Бога, макар на смртном часу, јер наши ангели су најбржи мисионари, и стигну и тамо где ми попови не стижемо, па нас наводе на покајање.“

Крајњи циљ наше православне вере је да пређемо из овог пролазног живота у живот вечни – Царство Небеско, а циљ у овом пролазном животу наше вере је задобијање Божије благодати, да још на земљи осетимо предукус вечног живота. У задобијеној благодати је и наше достојанство.

 

ВИДОВДАН ЈЕ ВИДОВИТ ВЕРОМ У ВЕЧНОСТ

Има их који верују и који не верују, а ми, хришћани, баш верујемо у вечни живот.  А они који не верују су наша браћа, и разговори које водимо личе на разговор оне браће близанаца у мајчином стомаку.                                                                                        Ево како би тај разговор могао изгледати. Близанци у стомаку своје мајке причају:

– Да ли верујеш у живот после рођења?

– Наравно, сигурно постоји нешто након рођења… Можда смо овде баш зато да се припремимо на живот после рођења.

– То је глупост. Нема живота после рођења. Како би тај живот уопште изгледао?

– Не знам тачно, али уверен сам да ће бити више светла и да ћемо моћи ходати и јести својим устима.

– То је потпуна глупост. Знаш да је немогуће ходати и јести својим устима, па зато имамо пупчану врпцу. Кажем ти, после рођења нема живота. Пупчана врпца је прекратка. И ако бисмо напустили плодову воду у којој смо, одмах бисмо угинули.

– Уверен сам да постоји нешто после рођења. Нешто сасвим другачије него ово што живимо сада…

– Али нико се није вратио с друге стране рођења. Живот се после рођења завршава. Осим тога, живот није ништа друго него постојање у уској и мрачној утроби. Рекох ти: без плодове воде смо мртви.

– Па не знам баш тачно како изгледа живот после рођења, али ћемо у сваком случају срести нашу маму. Она ће бринути о нама.

– Мама?!? Ти верујеш у маму? Где би, по твоме, та мама била? Мислим, где је сада?

– Свуда око нас, наравно. Захваљујући њој смо живи, без ње не бисмо уопште постојали. Ми се налазимо у својој мами, брате.

– Ти, бре, ниси нормалан! Маму нисам никада видео, зато је јасно да не постоји. Не верујем ни у какву маму.

– Да, али понекад, када смо потпуно мирни, можемо је чути како пева и милује наш свет. Знаш, уверен сам да живот после рођења заправо тек започиње….                                        Као што је живот на земљи незамислив за бебу у стомаку, тако је и будући живот који очекује праведнике у вечном животу незамислив живима на земљи. Али постоји. И као пажљива беба из стомака можемо чути Бога што нас чека. И Он чује нас.

 

ВИДОВДАН НУДИ ВИЂЕЊЕ И НАМА ДАНАС

Зашто сви не виде Видовданом? Зато што је данашњи човек скрхан животом у бесмисленој машинерији. Ево како је његову судбину видео покојни српски поета, Новица Тадић, који, на питање зашто се данас поезија тако мало чита, одговара (“Вечерње новости”, 17. 2. 2007.): “Савремени узнемирени човек нема времена ни за молитву и добре помисли, а како би тек имао за поезију. Он, јутром, прелази улицу, жури, трчи на посао и са посла, хука га носи и испуњава. Брзина и бука – само то, по цео дан. А код куће га, навече, чека змајевита жена, сваке злобе барјактар. Жена или празнина. А сутрадан, опет исто. Нема починка веселнику, јер жури у Европу. Жури у Европу, у Европу, а већ га је стигла Америка. Још му треба поезија, па да пресвисне”.    И у таквом, непесничком свету, свету без Смисла, може се и мора живети. Живети у Живоме Богу, Који је постао Живи Човек, наш брат, и дао нам Цркву као Своје Тело и Крв, да постанемо његова браћа и сестре по благодатном усвојењу. Живот у Цркви је живот подвига – кретања напред и увис; живот здравља, радости, сведочења којим показује да „ко се из човека не пење у Бога силази у звер“ (Љубомир Симовић). Наше подвижништво је радосно самонадилажење ка Небеском Јерусалиму. Човек је биће које надилази само себе – његов крај је Бескрај: на путевима правоживља то се и опитује.

Зато се ми боримо против греха: све што човек чини, чини себи и својима – казна Божја настаје кад Отац од Кога смо се одрекли пусти да жањемо што смо са ђаволом сејали. Бог Се више повлачи и препушта нас себи него што кажњава – бити без Оца већ је казна, страшнија од свих. Живот по заповестима Господњим је једини природан, јер Онај Који нас је саздао, кад заповеда, не чини то као сурови наредбодавац, него као Онај Који, по Светом Макарију Великом, пролива „Богу својствене сузе“ кад види како људи себе трују и упропашћују. То је Бог Достојевског, о коме Јуриј Ајхенвалд каже:“Сви су заузети, сви журе, али у свету постоји Биће које има времена и пажње за сваког, којем свака православна сељанка и сваки надничар на земљи може да повери своју невољу, своје сузе и бриге и све да исприча. Постоји неко ко увек слуша, и већ само за то Њему припада благослов човечанства.”

Њега је и наш Лазар благосиљао.

 

ВИДОВДАН ВИДИ ДАЉЕ ОД НАШЕ ЧАМОТИЊЕ

Француски хришћански мислилац Жак Елил описује свет у коме живимо: “Човек је саздан да ради мишићима, и тако обавља своје дневне дужности, али погледајмо га сада – као зунзара залепљена на траку за ловљење мува, он по осам сати седи за столом и не миче се. Петнаест минута гимнастике не може да замени осам сати одсутности. Људско биће је саздано да би удисало здрав, природан ваздух, али сада удише маглуштину која се састоји од издувних гасова. Створен је да живи живом окружењу, али станује у свету камена, цемента, асфалта, стакла, гвожђа и челика који подсећа на пределе месеца. Дрвеће вене између стерилних и слепих фасада. Мачке и пси полако нестају из градова, као што су коњи већ нестали. Само пацови и људи настањују мртви свет”.

Живот у такво доба води ка депресији. Свети Оци су је знали као чамотињу, тугомору, униније. Ево Светог Нила Синајског:“Туга се рађа од онога што не волимо (жалости, невоља, тегоба); од туге настаје мрачно расположење душе (униније), а од њих заједно настаје бесмислено бунтовање (роптање на све). Уколико желиш да угушиш у себи тугу са мрачним расположењем духа, пригрли срцем љубав и обуци се у незлобиву радост.“ Радост Христова је светлост сваког ума и душе.

Румунски мисионар Георгије Фечору даје низ слика доба у коме живимо, помажући нам да схватимо његову ненормалност. Нормалан човек је онај који стоји под правим углом у односу на тле, незгрбљен и непропузао, па и у доба када господари лажи покушавају да му главу пригну ка земљи, да не гледа у своју небеску отаџбину и да не тражи вечну очевину. Фечору нас, пре свега, подсећа на убрзање времена:“Научници су чак почели да мере убрзање времена. Иако није лако измерити оно што служи као мера свега постојећег. Јер нема таквог стања или покрета у којем време не би постојало као осећај пролазности који тишти. И дошли су до закључка, не зна се којим прорачунима, да данас 24 часа пролази исто тако брзо као што је раније пролазило свега 16. Односно, већ смо изгубили трећину времена свог живота или половину оног времена у току којег се налазимо у активном стању. Али, не указују само научници на то – оци, који се подвизавају у пустињама Свете Горе, отшелници наших дана, кажу исто: данас време тече много брже него раније, а њих је врло тешко оптужити за психолошку субјективност изазвану социјалним околностима…“

Морамо да „прикочимо“, и да погледамо у небо ако желимо да наследимо вечност. И Лазар, честито колено, гледао је у небо са висине земнога престола.

 

ВИДОВДАН И СМИСАО СТРАДАЊА

Колико је нашег народа страдало кроз векове! Колико је патње било!

Писао ми је Србин, човек, из наше трагичне Босне и Херцеговине. Писао, па каже:“Реците ми, шта је српски народ толико Богу згријешио да Бог на њега пусти пет стољећа страдања под проклетницима са мјесецом и звијездом, затим прву издају од стране Бугара, рат против А-У несретника, у којем су нам на звјерски начин побили више од милион двјеста хиљада невиних људи, потом деценије под проклетником Александром Карађорђевићем, издајником који је хрватским змијама дао и више но што су хтјели, без обзира на убиства и звјерства која су они над нама радили током Првог рата, затим страдање у Другом рату, о којем не морам ни рећи ништа, јер све се види, потом деценије под црвеним ђаволом оличеним у лику Тита и његових хијена, рат деведесетих и сав овај муљ и олош који управља нама?

Претрпјели смо радне логоре за дјецу, жене, такозване кампове за екстерминацију, политичке прогоне, демонизовање народа, сатанизовање свега нам светога, уништавање наших кућа, домова, храмова, гробова, природе наше.

Какав смо ми то гријех починили да смо заслужили да нас Бог части са преко три милиона на најчудовишније начине убијене српске дјеце, српских мајки, очева, ђедова, бака, да нам да краља издајника, да нам да све ове несретне проклетнике да владају над нама и да нас уништавају како стигну?

Јесмо ли ми којим случајем Сина Божјег убили? Да ли то ми окајавамо туђе гријехе и због њих трпимо? Јесмо ли ми Јов праведни, коме је Бог узео све, само да би му материјално вратио за његову вјерност, а да се нико не запита како је Јову у души што изгуби седморо дјеце?

Волио бих да видим Ваш одговор, иако вјерујем да нећу, јер ја у свему овоме не видим Бога правде, него Бога осветника, Бога коме је стало само до његовог личног величања, који само слабе тлачи, а великима и јакима даје више и боље. Ја не видим никакву разлику између његове освете и свих дјела ђаволових која су над нама учињена. Видим Бога који своју моћ показује кроз рушитељску силу; зашто преко нас Срба православних не покаже истину вјере, љепоту православља, него допушта његово затирање, гушење, уништавање?

Нећу Вама ја повијест износити, познајете ју Ви далеко боље него ли ја. Само желим да са моралног становишта приупитам, чиме је мој народ себи задужио Јасеновац, Јастребарско, Јадовно, Сајмиште, Крагујевац, Стару Градишку, Добој, Маглај и осталих шездесетак логора? О покољима и геноциду у насељима и градовима не треба ни да трошим ријечи, познато је какви су били и у Великом, и у Другом свјетском и у посљедњем рату.

Ако је Бог тако велик, силан и добар, зашто није заштитио те људе? Ако већ није заштитио мушкарце, зашто није поштедио остале? Ако је допустио убијања мушкараца, жена и свих стараца, зашто се није смиловао на дјецу? Шта су Њему српска дјеца крива? Јесу ли поганија од туђе дјеце? Јесу ли ђаволски изроди? Гдје је ту милост Божја о којој наша Црква толико говори? Гдје су чудеса Божја тада била? И не, немојте ми говорити о томе да је Божје чудо то што Срба уопште и има, јер проклетници нису имали довољно времена да све побију, зато што их је сломила безбожничка Црвена армија.                                           Гдје је Бог кад треба да подијели правду за наше настрадале људе, војнике, силоване жене? Још је допустио додатно демонизовање, сатанизовање и проклињање мога народа на вијеке вјекова. Та мрља коју су нам наши непријатељи нанијели никада неће бити сапрана. Док је свијета и вијека, на нас ће се гледати као на олош који је срушио мир, јер тако свијет то хоће да гледа, без обзира на то шта је истина. Гдје је Бог кад треба да се одбрани истина? Зар га то не чини истим са Дажбогом и осталима, који исто тако нису ништа добро донијели српском народу, него су дозволили да их прогутају германске хорде? Или неке друге несреће.“

Страшна питања.

Нарочито страшна кад су деца наша пред нама.

 

ВИДОВДАН ВИДИ ЗАШТО И ДЕЦА СТРАДАЈУ

Руски свештеник Валерије Духањин каже:„Ако скупимо све страдање света на једно место, оно неће моћи да се пореди са страдањем барем једног невиног детета. Тим пре, оно неће моћи да се пореди са тугом родитеља, који су изгубили најмилије. Ниједан човек не може надокнадити овај губитак. Речи су шупље, а дела недовољна. Можемо снова изградити изгорелу кућу, обновити разрушену школу, поново саставити срушени авион, али не можемо породици вратити настрадало дете. И ако наше сузе створе океан који ће прекрити читав свет, чак ни тада нећемо моћи да утешимо мајке и очеве, који су лишени своје деце. Погинули при терористичким нападима, у авионским несрећама, нестали у пожарима и поплавама – они су оличење наше беспомоћности и наших грехова, а и оличење несавршености и суровости овога света.

Зашто то допушташ, Господе? Зашто злодела, несрећни случајеви, неизлечиве болести отимају од нас оно што нам је најдраже – нашу децу, сламајући нам срце и чинећи наше животе пустим без трунке радости?

Страдање невине деце чува тајну. Њен је покров непрозиран. Ни љубопитљиво око, ни потресено срце неће пронићи ту баријеру. То може једино онај који смирено корача ка Тајни Крста Невинога, онај који ту тајну достиже чистим, скрушеним срцем.                                          Свето Писмо придиже завесу тајне кроз једноставна, али зачуђујуће јасна сведочанства. Каква је била прва смрт у историји човечанства? Шта нам говори Стари Завет? Испоставља се да се са својим телом нису први растали Адам и Ева, нити њихов старији син, злобни Каин, већ невини Авељ, кротког и чистог срца. Убиство невиног човека – ето како је смрт ушла у свет људи ван капије Едема! Можемо себи представити сав ужас наших прародитеља – створених бесмртним у Рају, позваних у вечност – да би на крају изгубили рајска блага, а сада виде свог беживотног сина. Обраћају се Авељу, а он не одговара – тресу свог љубљеног сина, покушавају да га подигну, али он је мртав.                                Отворимо Нови Завет, каква је овде прва смрт? Беспоштедно убијање невине деце. Муке мајки које се не могу описати речима. Одојче истргнуто из твог наручја, убијено пред твојим очима – незамислива, неописива, неутешна туга. Тиме нам Свето Писмо непосредно поручује да је страдање невиних очигледан и неизбежан део нашег живота.             Страдање невине деце је највиши облик неправде и крајњи степен пројављивања зла не земљи. Али размислимо: зар зло може бити праведним? Зло и јесте потирање свега што је најсветије и најдрагоценије, потирање благих жеља, разумног смисла – потпуна супротност љубави и правди. Зло увек са собом носи неправду. Они су нераздвојни, као шкорпија и њена отровна жаока. А зло се пробило у свет путем људског греха.

Ако сам принесеш пламен стогу сена, нећеш се ваљда чудити зато што је изгорео? Ако си сам пружио руку змији отровници, зар ћеш се зачудити када те уједе и када те обори њен отров? Смрт невиних у свету открива сав ужас грехопада, неправедности и проклетства зла које је немилице постало део нашег живота.

Ето цене веровања ђаволу да ће људи «постати као богови» – затирање обичне људске среће и беспомоћност у односу на нама најближе и највољеније. Изгубивши Бога, не губимо само Рај – губимо све оно што нам је даровао Бог како бисмо могли да живимо нашим једноставним људским животима.                                                                                                          Али и усред тог ада, Ти нас, Господе, ниси оставио. Зато што нас Ти волиш више, него што ми то себи можемо да представимо. Ми смо сломили капије Раја, како бисмо се насладили лажном слободом на пучини страсти, како бисмо у потпуности уништили свој живот, али Ти нас, Боже, не остављаш и обнављаш оно што нам се чинилио заувек срушеним. Ти си окренуо отров змије против ње саме, а страдање људи окренуо на њихово спасење, као што се огњем чисти злато. Ни Авељ, ни витлејемска чеда – нико из невино убијених није постао плен смрти. Зато што су са Тобом, једином нашом Утехом и Радошћу. Ми се овде бринемо и мучимо, а они су у Твојој власти, Ти си их одабрао јер су слични Теби у свом невином страдању.

Пре неког времена био је на самрти високопозиционирани чиновник у руском државном тужилаштву. Био је убеђени комуниста и некада давно је учествовао у прогону, па чак и стрељању људи, који су исповедали веру у Бога. Пред смрт, док га је мучила тешка болест, неочекивано се обратио својој породици: «Позовите свештеника». «Па, ти си комуниста. Шта се то догодило?» – упитали су га с неверицом. Он им је испричао да је на прагу смрти угледао људе, које је прогонио, на Небу и како су они били испуњени рајским благом и сажаљиво се молили за његово спасење. Тек у том тренутку је схватио да су његове жртве биле срећније него он и да је сва његова борба против вере била ужасна грешка. Живот без Бога се показао као жалосна опсена, а најстрашнија смрт као одлазак на онај свет без окајаних грехова и уз противљење Богу. Позвали су свештеника и бивши комуниста је успео да се исповеди и причести Светим Тајнама Христовим. Пракса духовног живота нам показује да су судбине пострадалих знатно узвишеније од усуда њихових мучитеља. Судбине оних који стрпљиво носе свој крст узвишене су јер ти људи иду путем Самога Христа.

Ако сакупимо богатство читаве Васељене, лепоту удаљених звезда и сва налазишта злата, они неће моћи да надокнаде један изгубљени осмех детета. Али ниједан осмех, нити једна суза нису заборављене код Бога.

Кажу да је највиши степен љубави – узети на себе судбину вољене особе, стати уз онога који страда и поделити његов бол. Зарад свих који страдају дошао је Онај Који Сам по Својој Божанској природи не треба да страда. И да би за нас пострадао, Он је постао онакав какви смо ми – човек. Мукама и смрћу предао се ради нас Најневинији и у Њему се оправдавају смрт и страдање свих невиних. Он није само поделио наш бол, Он је узео на Себе сав бол свих људи да нас заувек ослободи од бола у вечности.

Да би нам поклонио живот, Христос је пошао у смрт. Да би нам дао рајска блага, Он је искусио адске муке. И врхунац мука на крсту био је усклик Спаситеља као човека: «Боже мој! Боже мој! Зашто си ме оставио? (Мк. 15, 34)». Он је искусио муку богоостављености како би нас једном за свагда спасио од ње.

Ако се растајеш са вољеним привремено, а потом га проналазиш заувек, онда је то утеха и сада док траје овај ограничени растанак. Свет растајања и губитака ће нас повређивати и даље, али постоји Онај Који је виши од тога света, Победник над грехом и смрћу и стога ћемо у Њему наћи истинску слободу. Зато смрти нема, постоји само привремени растанак.

Ко може разумети тугу мајке која је изгубила дете? Онај који је и сам доживео тај губитак. Тим пре ће разумети Божија Матер, која је стајала уз Крст Свог Сина, умирућег у мукама. Неправедни губитак невине деце зближава страдале са Богородицом, али се и Она Сама приближава људима који су то претрпели.

У Отачнику се приповеда како је ава Исак једном случајно видео Преподобног Пимена Великог у молитвеном созерцању, а после га упитао где је овај био за то време. Принуђен да објави своју тајну, прозборио је: «Мој ум је био покрај Крста Спаситеља, када је тамо стајала Богоматер Марија и плакала». Нико од нас неће моћи да осети и разуме јаде Богоматери, а понајмање да схвати смисао Њеног кротког плача и истих таквих речи на Голготи: «Ево слушкиње Господње; нека ми буде по речи твојој. И анђео отиде од ње (Лк. 1, 38)». Верност Богу, скрушеност и љубав чак и тада када наступа врхунац неправде и страдања невиних – то је духовна тајна која преображава и из корена мења, која одваја човека од грешног света и приближава га Самоме Богу. И ето зашто је Преподобни Пимен завршио своје слово о созерцању плача Богоматери кротким признањем: «Желео бих свагда тако да плачем».

Упркос привидној безизлазности овоземаљске жалости од Бога нам стиже утеха, јер туга је пролазна, а Бог вечан и Он нам дарује вечни блажени живот. Иза ноћне таме долази зора, после жала Голготе – светлост Васкрсења, иза смрти невине деце – бесмртност и живот, уподобљен анђелима. И сваку ће сузу обрисати Бог. У наручје вечне Љубави свој пут налази свака невина жртва.“

Бог нас више воли него ми сами себе. И у томе је тајна Његовог промисла.

 

ВИДОВДАН ВИДИ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ

После Другог светског рата, Свети Николај Жички је решио да трајно овековечи спомен српских жртава пострадалих у Ендехазији, чудовишној творевини кроатокатолицизма. Написао је службу за појање у храмовима, под насловом “Ђердан од мерџана” (корала, нап. В. Д.) / Служба новомученицима српским / Седамсто Тисућа на број пострадалих за веру православну и српско име од усташа у Другом светском рату.” Први пут је у целини објављена у Сабраним делима Владике Николаја (књига XI), у Дизелдорфу 1978. Послужила је као основа за Службу српским новомученицима која се налази у Србљаку, и поје се, у измењеном виду, на Видовдан сваке године, уз службу Светом кнезу Лазару. Ми ћемо читати оригиналну верзију.

На вечерњој служби, после појања првог псалма (“Блажен муж који не иде на веће безбожничко, и на путу грешничком не стоји”), певају се и стихови вечерњег псалма (“Нека се уздигне молитва моја као кâд пред Тобом“), а затим Свети Николај Жички призива Господа да би појци могли да Га прослављају што је Србе удостојио да му принесу жртве – не као старозаветне, него “седамсто тисућа хришћанских жртава, / светосавске деце, православних глава”. Између стихира које се певају Свети Николај умеће цитате из Св. Писма Старог и Новог Завета који страдање Срба архетипски ситуирају у свештену историју спасења (“Доћи ће време кад ће свак који вас убије мислити да Богу службу врши, глагола Господ /…/ Господе, убијају нас за Тебе сваки дан, поступају с нама као са овцама кланицама /…/ Појте Господу – казујте дела Његова јер Он свети крв, памти је, и не заборавља јауке праведника”, итд.)

Свети Николај нас подсећа да су на Христа и Његову Цркву у прошлости мач дизали цареви Ирод, Нерон, Трајан и Диоклецијан, а да су њихови наследници, “ћесари са крстом”, наставили да убијају православне. Тиме нам он јасно ставља до знања да је римски папа непосредни наследник Ирода и Диоклецијана, утолико страшнији уколико се крије иза крста, којим “дође радост целом свету”, како каже једна православна молитва. Јасно је да Велимировић у том смислу само наставља мисао Достојевског, исказану у роману “Идиот”: римокатолицизам је гори од атеизма јер проповеда унакажени, великоинквизиторски лик Христов.

Такође, Николај подсећа на покоље које су папини следбеници чинили у прошлости над људима који другачије мисле: магдебуршки, сицилијски, масакр над чешким хусистима и Вартоломејску ноћ у Француској. Све је то био само “закуска пред гала вечеру / спремљену од Срба закланих за веру.”

Господ је прорекао Својим следбеницима да ће их клати мислећи да Богу служе. Основна особина истините Цркве је ГОЊЕНОСТ. Али, начин на који су усташе свирепствовале, превазилази све од памтивека. И сама небеса су се грозила гледајући “шта на земљи човек од човека ради” – вадећи везаном робљу очи да би их однео свом поглавнику. Небеска Србија, ужаснута овим злочинима, у исти мах била је и радосна – јер Мученици су јасно сведочили Христа и Његово Царство, због чега ће бити скупа са својим светим прецима у Вишњем Јерусалиму. Дунав, Сава, Драва, Купа, Неретва и Врбас били су прекривени сплавовима лешева – “мртвих тела српских мученика / што су сада Цркви и украс и дика”. У Дрину су скакале девојке српске да би спасиле своју част не од Турака, већ од “папских крижара”. Свети Николај о њима каже:

Устраши се река, устави таласе,

Дубине раскрили да гробница буде,

Над зеленом Дрином блеснуше голуби.

Девојачке душе! Небо их пољуби.

Крижари су драли српске свештенике, ране њихове посипали сољу, чупали им браде, пљували их у лице, премлаћивали старе владике моткама пре но што су их убили.

Српске мајке одсечених груди, деца распорена ножевима, витезови убијени маљем, жртве које су усташе живе сахраниле прошли су кроз узвишено друго крштење – крштење крвљу – и тако достигли пуно очишћење. Праведна крв спира све грехе и чини да свет прогледа, угледавши Христову истину.

У стихири приликом изношења петохлебнице, Свети Николај описује величину српског хришћанског праштања аустроугарским злочинцима из Првог светског рата, који су скинули ознаке својих “Вражјих дивизија” и у нову државу ушли као “браћа”, да би своја, још крвавија, злочинства наставили у Другом светском рату:

“Господ свевидећи и небесне силе,

Гледаше са гневом шта нељуди чине;

У првоме рату поднесмо страхоте

Што хришћанско име мраче и срамоте:

покоље латинске у дивном Подрињу,

Злочин и поругу на српску светињу,

Искрижане људе, обешене жене,

И гомиле живих ватром сажежене.

Ка’но скамењени духом се згрозисмо,

Ал’ рекосмо “браћа!” и све опростисмо.

Но то беше само предговор грозоти

Што с’ у Другом рату јави у полноти.

Ај, страдалци српски из обадва рата:

Рајска вам се широм отворише врата.”

Крв праведника остала је да вапије са земље Богу, док је небо примило њихове душе, милујући их. Њихов бол ни громови не могу да раскрију – јер је превелики; ни столећа не могу песмом да их довољно прославе. Али, они нису први који су тако пострадали – календар је пун њихових предака. Они су само нова војска хероја Господњих.

Свети Николај Жички опомиње да је боље да се нису ни родили зликовци који су лили невину крв, а себе звали хришћанима.

На православне Србе насрнули су “жустри јеретици”, пуни мржње према истинитој Цркви Христовој. Убијајући невине, они су убијали сопствене душе.

Мученичка смрт је ослобођење од тела,. Земљи је враћено оно што земљи припада, а сада су страдалници “духови бесмртни у бесмртном царству”. Свети Николај Жички кличе:

Сродници вам чине помене и даће,

Ал сва српска редом поколења знаће,

Знаће ваше муке, славиће вам име,

Кад год зовну Бога, зваће и вас с Њиме.

Праведничка судба је таква: они не примају плату на земљи, али их иста чека на небесима. Њихов је живот, по апостолској речи, скривен са Христом у Богу. А кад се јави Христос, живот њихов, онда ће се и они с њим јавити у непролазној слави.

На јутарњој служби пева се о мученицима одевеним у порфиру сопствене крви, које анђели сабирају, јер су њихове душе скупље од злата, сребра и корала. Телеса српских страдалника слажу се једно на друго, нова на стара, док главосече сатана хвата и стеже у свој обруч.

Подсећајући на реч Христову: “Пустите децу да приђу к Мени, такових је царство Божије”, Свети Николај пореди српску дечицу поклану од усташа са оном децом коју је побио Ирод да би убио Богомладенца у Витлејему. Мученици се крштавају двојако: водом и крвљу, задобијајући тако двоструку славу Царства Божијег.

Истина је непобедива: мачеви се ломе о њена ребра. “Безумни крижари”, ватиканске слуге, то нису схватили; зато ће их у сновима заувек гонити душе њихових жртава.

Какав је, дакле, смисао страдања? Ево шта каже Свети Николај:

Нема лепше смрти од смрти за правду,

Ни љубави веће од смрти за ближње,

Мучеништва српска и стара и нова

У Књизи Живота црвена су слова.

Мучеништво је царски пут ка Христу. Наше мучеништво је, каже Владика Николај, уздарје српско васкрслом Сину Богородичином. Тих “седамсто тисућа” који су живот дали за Христа придружили су се српским витезовима из претходних бојева, бранитељима правде и истине.

Убијање браће је каиновски жиг на челу историје: Ирод је клао децу у Витлејему да би уклонио Христа, мислећи да ће му Христос отети престо; султани су убијали рођену браћу да би сачували престо… Кршћани Хрвати клали си Хришћане Србе да би могли да благују без њих и без своје савести. У томе их је подржао сатана, чија је највеће весеље “кад брат коље брата”.

Двадесети век је био век борбе против Истине. Од тога је свет потонуо у најцрњу поноћ. Али, у дан Страшног суда, свака лаж ће бити разобличена, и правда ће заувек победити.

Знајући да је, после таквих злочина, тешко избећи освету злочинцима, Свети Николај се моли Богомајци да помогне Србима да се исцеле од горчина и не траже освету, јер “освета је Божја, није наше дело, / помози нам бити Христови свецело”; и још јој каже: “Прослави умрле и утеши живе, / Благослови праве а покарај криве”.

Православна Црква је мајка у црнини која се моли Богу за покој душе своје деце, и подсећа да је Каин због једног убиства остао проклет. Због убијања седамсто хиљада Авеља, њиховим убицама кућа ће остати заувек проклета (они су добили најстрашнију казну: немогућност покајања.)

Док је Христос, оснивач хришћанства, рекао да је душа вреднија од целога света, римокатолици – усташе спустили су јој вредност испод блата. Но, свако ће примити плату по делима својим: на Суду Христовом поделиће се, на леву и десну страну, проклети и благословени – први ради вечне муке, други ради вечнога живота.

У 5. песми јутарњег канона Свети Николај Жички јасно разликује православну веру од римокатолицизма – по делима. Православна вера је “тешка као савест” и ником не обећава лак улазак у рај. Без суза, крви и страдања – нема светости. Римокатолицизам је “шарен” и “гладак”; у њему се тешки греси лако опраштају. Прођеш “троја врата” на поклоничком путу у Рим или прочиташ пет “розарија” (бројаница) – и већ ти је опроштено. Свети српски новомученици су се нашли усред сукоба праве и лажне вере и понели трнов венац да би добили венац славе. Као што су некад Свети Ђорђе Кратовац и Свети ђакон Авакум мученички пострадали да би доказали да је права вера Христова јача од ислама, тако су новомученици од усташке руке победили латинску јерес, па им Свети Николај Жички кличе:

Ој, страдалци нови под хумкама влажним,

победа је ваша над Хришћанством лажним!

Несрећа праведника Христом постаје срећа у вечности, а срећа безбожника претвара се у вечне муке. “Презирући људске сплетке и мучења”, српски страдалници стигли су у вечност, на рајску гозбу, не задоцнивши нимало.

У 7. песми на јутрењу Николај наводи примере за ову своју тврдњу: цар Ахав је убијао пророке, и постао поданик цара пакла; фарисеји су пљували Христу у лице, и занавек остали попљувани; Кајафа се служио лажју и преваром, и остао вечно проклињан; Ирод се ругао окованом Христу, да би био од анђела посечен за ручак црвима; Пилат је осудио Христа на смрт, и тиме је римско царство себе осудило на пропаст; Јуда је продао Христа, па се обесио…

С друге стране је крв мученика, од које беже демони; она је и крст освештала, учинивши га часним. Муке српске сведочиће сва природа и сви предмети злочина: крвави ножеви којима су деци вађене очи биће сведоци, као и гвожђе, и дрво, и стена. Сведочиће Дрина, Босна, Херцеговина, сремски манастири, поља Славоније, Бока, Далмација, Тромеђа, Банија, Лика, деца без родитеља, гробља мученичка…

На крају осме песме на јутрењу, Свети Николај Жички даје сажетак свог сведочења о српском страдању од руке “браће” Хрвата – усташа верних Ватикану:

Свети новомученици, молте Бога за нас!

Под туђим окриљем кретоше усташе,

Од главе до пете оружани тешко,

Те одојчад српску и бабе поклаше,

И то дело своје назваше витешко!

Свети новомученици, молте Бога за нас!

Послодавац њихов из пакла се смије,

Такових слугара још имао није.

А за ревност у злу, већ познату свима,

Похвале добише из пакла и Рима.

Свети новомученици молте Бога за нас!

Дан ће да објави што ноћ црна крије,

никад грех у мраку без сведока није.

А на Суду Страшном, кад васкрсну мртви,

Седамсто Тисућа сведочиће жртви.

Пресвјетаја Богородице, спаси нас!

Крвљу Твога Сина свак се освећује

Ко се са љубављу њоме причешћује.

Причешћени Срби и своју крв даше,

Отаџбину своју двојно освешташе.

Нек синови знају, и унуци чују,

Земљу своју свету ка’ светињу штују.

Одржи им памет, да се не обрне,

И Србије свету грехом не оскврне.

О Богородице, наша мила Мати,

Под Твоје окриље потомке прихвати.

У деветој песми, уз припев “Свети новомученици, молте Бога за нас”, Николај се обраћа својој напаћеној браћи која су доживела оно што свет није видео од Неронових дана. У блиставој есхатолошкој визији претварања све српске земље у светињу, нови Златоуст сведочи да ће ускоро пшеница бујати из костију новомученика, и да ће је потомци сматрати за свето кољиво; да ће брат брату говорити да не сече дрво, јер је на њему њихов отац посечен за веру; да ће и стене бити свете, јер су на њима мајке српске бешчашћене и убијане; на хумкама ће се молити свештеници, јер су хумкама стотине живих погребених… Од српских цркава, свештеника и народа често су остајале само гомиле белог пепела. То је свети пепео. И вода и снег бејаху румени од мученичке крви – само образи џелата нису на себи имали румени…

На крају, Свети Николај све позива на велико славословље:

Нек хвале Господа анђели и људи,

Претци и потомци, живи и усопши.

Нека хвале Бога поља и ливаде,

Валовите реке и пећине мрачне,

И зелене горе и долине тучне,

Што невином крвљу заливене бише,

Рујном, здравом крвљу српских мученика,

Вредних домаћина и храбрих војника,

Младића и деце и девица милих.

Нека хвале Бога и немуште твари

Господа што целим светом господари

Служба се обраћа и Мајци Божјој:

Наднеси се лицем над постељу болних,

Стави благу руку на чело невољних,

Лице Твоје – светлост у тами страдања,

Рука Твоја – мелем у час умирања –

Најсветлијег лица, најнежније руке,

Мајко над мајкама, ублажи нам муке.

У молитви српским новомученицима, Владика Николај сведочи да су они избегли фараонски прогон својих мучитеља прошавши кроз море страдања у Обећану земљу вечности; побили су их одступници од истинитог Христа, којима је било допуштено да умуче њихова тела, али не и душе.

Обогативши земаљску Цркву славом, а небеску бројем, они се сада могу молити за спасење своје земаљске браће.

По Светом Предању, које Владика Николај истиче у молитви, мученици имају непосредан приступ Богу и Његовом престолу, власт над људским болестима – да их лече, и власт над злим дусима – да их одгоне. Зато их жички Златоуст преклиње да приступе Богу скупа са Светим Савом и да се моле: да се у Србима занавек одржи сећање на њихово страдање Христа ради; да то сећање Србе учвршћује у вери и поштењу, с колена на колено, до краја историје; да поштују сваку стопу земље где су проливени њихова крв и сузе, где су се чули њихови јауци и вапаји Богу, где су делови њихових тела разбацани и пепео развејан, како не би на себе навукли гнев Божји и Његових угодника.

Обраћајући се Богу, Николај Га моли да Србима отвори духовни вид како би свагда могли да Га гледају пред собом и живе по Његовим заповестима, удостојивши се вечног Царства. Последње речи Николајеве у молитви су вапај који и данас потреса сваког ко га чита:

„Господе Боже, дуготрпељиви и многомилостиви, чуј и услиши глас нас грешних. Знамо да је мучеништво твој дар онима који најпре спасаваш и у дворе своје уводиш. Даровао си мучеништво српском народу у обилној мери, ради славе праведних, ради лека грешних, и ради спасења свих. Да разумемо и благодаримо, помози нам, Боже.

Призри же, Господе, на немоћ нашу и не допусти да страдамо преко мере, и да дугим и тешким мучењима не ослаби наша вера и нада у тебе. Људи те прослављају или плачем или песмом. Заустави нам плач и отвори песму, о Христе победоносни. Дуга је ноћ нашег плача, заповеди зори да сване. Сабери нас из туђине одасвуда на свето огњиште наше, да би се, огрејани и обрадовани, распевали у славу Твоју. И ако још имамо грехова неопраних крвљу и сузама, очисти их Ти милошћу Твојом. Помилуј нас и спаси нас, не по заслугама нас грешних него по молитви Пречисте матере Твоје и свих новомученика српских. Амин, Амин и Амин.»

Тако се види Видовданом.

 

ВИДОВДАН ВИДИ ЗАШТО СЕ РАТУЈЕ

Неко ће питати – зашто Свемоћни Бог не спречи ратове после којих почињу покољи и страдања?

То су питали и Светог Николаја Охридског и Жичког. И он је, Богом надахнут, одговарао:“Ово питање слично је питању: зашто лекар у једном граду не спречи болест. Ето, лекар прописује предохрану од болести, а када болест завлада, лекар прописује лек. Он прописује предохрану и лек, написане рецепте лекар даје људима на употребу. Тиме је лекар учинио са своје стране све да се спречи болест. Но ако људи приме рецепт од лекара па га баце, и од своје стране ништа не учине да се болест спречи и излечи, ко је онда крив: лекар или грађани онога града. Несумњиво, лекар није крив. Није ни Бог крив за рат. Бог је прописао опширан рецепт против рата. Тај рецепт налази се записан у Старом и Новом завету, но људи су примили тај рецепт Божји против рата, примили и одбацили. Ко је онда крив за рат? Свакако Бог није. Када људи замене Божји закон својим законом, и Божју вољу својом вољом, и Божји разум својим разумом, онда мора доћи до рата.Бог би несумњиво могао својом силом спречити сваки рат, као, рецимо, што возач закочи мотор и кола се зауставе. Али Бог неће да поступа са људима као са мртвим и неразумним машинама. Бог неће да нагони људе силом на добар пут“.

Дакле, опет „проклето питање“, питање људске слободе, тог вртоглавог понора у који падамо кад год заборавимо ко смо, одакле смо и куда идемо. Бог може да закочи људе као машине, али људи нису машине; Бог може да кроти људе као животиње, али људи нису животиње; Бог може…Али, људи би онда престали да буду Његови синови и кћери, и постали би роботи.

И то видимо Видовданом.

 

ВИДОВДАН ВИДИ КОНАЧНО

И знамо шта је потоњи Суд, на коме ће невини страдалци бити прослављени, а злочинци и убице занавек посрамљени.  Суд се назива Страшним зато што ће бити коначан. Овде на земљи, док живимо, увек нам је отворено покајање, као врата која изводе на слободу из мрачне тамнице греха. Умрлима до Страшног Суда могу да помогну молитве Цркве и ближњих. Али је Страшни Суд коначан, после њега неће бити другог суда. На страшном Суду ће се догодити коначно одвајање добра и зла, светлости и таме.

За праведне ће наступити вечни живот – вечно уподобљење Христу Спаситељу, вечно блистање и обасјавање Божанском светлошћу. У том животу сваки тренутак ће доносити стално нову и нову, све већу срећу, све већу радост, све већу светлост, све веће блаженство.

А то и јесте смисао Видовдана.

Зато и певамо нашем Вожду Видовданском, цару Лазару, речима дивног раваничког монаха:

Не сачека смрти природне

но како жељаше добио јеси,

свекрасно твоје живљење мучењем улепшао јеси

и прешао јеси у вечне обитељи,

где гледаш лепоту неизрециву

и као мученик имајући слободу узвикујеш:

Благословен Бог отаца наших.

Пред пуком богосабраним сијајући као звезда

богозарна

и њега у светла насеља привео јеси путем

страдалачким

и зборовима мученика приброја их са собом,

јер крепко за благочашће крв своју пролисте

узвикујући:

Благословите сва дела Господња Господа,

појте и преузносите на све векове.

Амин, амин и амин!

 

Опрема: Покрет за одбрану Косова и Метохије

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.