ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: СЗО као свемоћни нови Ватикан који има сва решења

ИСКРА на Фејсбуку

Јан Јосеф Хореманс, Унутрашњост са хирургом и његовим помоћником у посети пацијенту, око 1722. (Фото: Welcome Collection)

Култура у времену „нове нормалности“

Било је тешко у доба „корона ванредног стања“. Требало је, што пре, концептуализовати оно што се дешава, и издржати у изолацији, којом је, кажу, управљала струка. Медицинска. А онда нам је у руке дошао нови број угледног часописа „Градац“ (213–214–215), посвећен Ернесту Сабату. Читајући свакоме лакне јер претходно потонуо одједном се врати у негдашњег младог себе, неистрошеног животом у оваквој Србији и оваквом свету. Прожети силовитом речју аргентинског генија, поново се постаје онај стари књишки пубертетлија, који је веровао да, овде и сада, постоје решења. Да, значио је тај Сабато, из „Тунела“, са „Херојима и гробовима“… Проговарао је, на сав глас, о човеку и епохи, непатвореним гласом витализма Јужне Америке. У доба короне као „нове нормалности“ која нас је затварала у куће и станове, у складу са Кафкином речју Јаноуху („Ускоро ће нам бити потребна дозвола за излазак у своје двориште“), као гром из ведра неба погађају Сабатове речи о тријумфу сцијентизма у модерном свету. Наука је, јасно је рекао аргентински писац, нова идеологија, која нас смешта у Прокрустову постељу митова маскираних у „објективну истину“. И сам бивши научник, који се одрекао лабораторије да би, на трагу Достојевског, ушао у опите с људском душом, писао је (а „Градац“ преноси):

„Разум је – као покретач науке – ослободио нову, ирационалну веру за просечног човека који не може разумети немушту, моћну параду апстрактних симбола, пошто су дивљење и фетишизам нове магије заменили разумевање.“

Та нова вера је, по Сабату, прогресивизам: „Напредовање технологије довело је до настанка догме општег и бесконачног напретка, доктрине бољег и већег. Све што је било мрачно, од страха до куге, расветлиће Наука.“ Научници, а међу њима и медицинари, каже он, постали су жреци нове религије, који су, поново, само у другом контексту, нудили бесмртност – ако им се у потпуности предамо. Медицина је извор бесмрћа!

Али није, авај – није! Сабато је био немилосрдан према медицини, тврдећи да се „највећи део савремених терапија састоји из сујеверја којима су дата грчка имена“. Усвојивши ламетријевску визију човека као пуке машине, која се „направи“ од меса и костију, извесно време ради као квалитетан механизам, па се квари и оправља да би окончала на отпаду, потпуно предати материјализму као погледу на свет, медицинари се, вели писац „Тунела“, „поносе великим победама своје науке, иако су заправо само успели да пошаст великих богиња замене пошашћу канцера“. Читајући Сабата, изоловани и самоизоловани, подмлађујемо ум и остајемо на ногама.

Cerdo Quia Absurdum Est

Да не заборавимо: Сабато не пориче значај медицине као начина да се потребитом помогне; он не заборавља ни пожртвованост лекара као подвижника човештва који се о ближњем старају. Писац указује на дискурзивно-ритуалне моделе медицинске делатности, који претендују на свеопштост и незаобилазност у свету који је много сложенији него што би то било која наша претензија на коначност дефиниције могла и да сања.

Медицина је, универзализујући свој дискурс као свеспасоносан, постала нова религија. Да је остала само у домену лечења доступним средствима људске вештине, да није постала тако тоталитарно нарцисоидна, не би се дешавало да нам медији продају причу о „корона чорби“ од слепог миша с пијаце у Вухану, од које је, само седам километара, удаљена најмоћнија кинеска лабораторија за биолошко ратовање. Нити би нас убеђивали да маске (било какве – од хартије до тканине) апсолутно штите од вируса (а не штите баш, поготово ткане). Нити бисмо били приморавани да верујемо да ђачко певање на часовима музичког шири корону, а стотине весељака на сплавовима, који пуше наргиле, шире здравље.

Поверовали смо, ипак. Credo quia absurdum est.

Нестала је стара вера, појавила се нова. Невидљиви, а свудаприсутни вирус заменио је невидљивог, свудаприсутног Бога.

Откуда то?

Медицина уместо хришћанства

Откад се социологија појавила као научна дисциплина, њени утемељивачи су наглашавали да ће се модернизација окончати секуларизацијом. Веровање у „смрт Бога“ као sine qua non услова за друштвени напредак преовладава у последњих сто година и имало је исход у популаризацији тезе о секуларизацији. И заиста, успело им је: више не верујемо у Бога који је постао човек да би синове и кћери људске учинио децом Божјом и не верујемо у васкрсење као победу над смрћу. Међутим, религија није у потпуности нестала: само се преобразила. Уместо хришћанства добили смо медицину. Уместо у Творца неба и земље верујемо у вирусе и вакцине. Модерна медицина одражава религиозно наслеђе западне културе: њену идеологију, симболе, веровања, ритуале, праксе, наде и страхове. Штавише, она је форма секуларне религије.

Уосталом, здравље је битна вредност духовног погледа на свет и све верске заједнице су активне у одређивању природе здравља и болести. Пошто су и једно и друго некад имали само метафизичка тумачења, јасно је да и савремена медицина потиче од религије и магије: шамани су, знамо то, били први лекари, а медицинске сестре су се, на римокатоличком Западу, појавиле као часне сестре. Православна црква је прва изградила болнице (Свети Василије Велики, у 4. веку), бринући се за болесне, али и за оне на самрти. Свака религија, и данас, организује духовно лечење, групе које нуде терапију и подршку, као и финансијску, медицинску, психолошку и духовну помоћ за потребите, инвалиде, зависнике, старије људе итд.

То је саставни део наше културе, схваћене у најширем смислу те речи.

Каква је медицина религија?

Пољски социолог Јан Домарацки објавио је 2013. године есеј „Extra Medicinam Nulla Salus“, у коме је истакао да иако медицина себе представља као научну, објективну и неутралну делатност, она функционише типично религијски. Прати човека, кога доживљава као пацијента (трпиоца болести, јер „пацијент“ значи управо то – трпилац) од колевке до гроба, лечи га од истих страхова и брига као некад хришћанство, нуди му вечно здравље, младост и лепоту уместо традиционалног појма спасења. Вируси и бактерије су заменили демоне, а Светска здравствена организација има улогу Ватикана.

Према медицинској сурогат-догматици, човек је, вели Домарацки, слабо биће које је од рођења под злим утицајем вируса, микроба и бактерија. Нови жреци – медицинари – спасавају од пошасти кроз иницијатичке ритуале, какво је вакцинисање. Домарацки истиче:

„Вакцина је замена за крштење и уводи новорођенче у заједницу медицинске цркве, чиме га штити од праисконског зла – заразе. Пошто медицина човека прати до краја живота, она код њега изазива осећање зависности слично оном религијском.“

Мантил као мантија

Лекари су модерно свештенство. То свештенство носи своје мантиле – мантије. Они су својеврсни пророци, које следе „апостоли“: медицинске сестре и браћа, дијететичари, апотекари итд. Обични лаици, као и некад, немају пун увид у знања свештеника, који пишу на мистериозном, медицинском латинском. Као нови судија, моралиста и етичар, лекар се удружује са државом и пошто је позван да дефинише и лечи друштвене девијације, он тиме легитимише државну контролу над заједницом, јер баш та држава, наводно, све девијације спречава. Тако медицина постаје најважније средство за упражњавање државне моћи, али прикривене, под маском чистог човекољубља. Највећи део грађана медицину доживљава једино као оруђе „брижне власти“ која се стара о свачијој добробити, а не као потенцијалну претњу својој слободи. Средњовековни „папски диктат“ постаје медицински „софт-тоталитаризам“, сматра Домарацки.

Култ и култура

Култ медицине створио је својеврсну културу тела као врховног смисла и циља постојања: од фитнеса и боди-билдинга до вегетаријанства и веганства. То је култура прожета духом новог, сурогатног аскетизма, у којој је верски пост замењен дијетом, а дизање тегова и џогинг су нова врста метанија. Јога са медитацијом је, у суштини, замена за молитву.

И, наравно, уместо обожења благодатним енергијама Господњим на делу је самообоготворење, чији је коначни циљ нова еугеника, трансхуманизам.

Све је кренуло од схоластичког изједначавања лика Божјег у нама са разумом. Онда је дошао Декарт, и рекао да мислити значи постојати.

Па Ламетр који је рекао да је човек машина. Па Норберт Винер који нам је дао кибернетику као средство да се „управља машинама и људима“. Наука, у чију су хеуристичност полагане толике наде, сурвала се у понор технике као моћи.

Пол Вирилио, у књизи „Информатичка бомба“, јасно каже:

„Од сада се, захваљујући повезивању биолошких и информатичких наука, назире стварање кибернетског еугенизма који ништа не дугује политици појединачних нација – као што је то био случај у лабораторијама концентрационих логора – већ апсолутно све дугује економској технонауци од које јединствено тржиште захтева комерцијализацију целине живота, приватизацију генетичке баштине човечанства.“

Вирилио додаје и ово:

„Мање везана за истину него некада, интересујући се само за тренутну ефикасност, наука се данас ближи свом крају, својој грађанској декаденцији… Као панични феномен прикривен достигнућем ракета и оруђа, савремена наука се губи у самој прекомерности свог тобожњег напретка.“

Да поновимо Сабата: жреци нове религије, медицине, поносни су због тога што је пошаст великих богиња замењена пошастима канцера. И иду даље у запоседању човека и његове слободе, све у име здравља – до еугенике, до трансхуманизма (човек је застарео, треба га превазићи, спајајући га, коначно, са метамашином, машином свих машина – с рачунаром).

Нарцисоидна, са олигархијском глобократијом удружена, струка без савести – то је суштина културне декаденције којој присуствујемо. Уместо стваралаштва и слободе, нуде нам страх. Између осталог, и од невидљивог, а свемоћног вируса.

Где је страх, ту је и страховлада.

Култура у доба короне

Култура је памћење поколења. Она је и стваралачко трагање за будућим, али и сушта традиција. А традиција је, по Честертону, демократија покојника – ако су у старој Атини слободни грађани гласали каменчићима, наши преци, вели енглески мудрац, гласају својим надгробним камењем. Баш због своје битијне основе, свака култура извире из култа: религиозна или квазирелигиозна метафизика уобличавају оно што читамо, слушамо, гледамо. Снажна и непатворена религиозност рађа темељну, смислотворну културу. У доба инстант спиритуалности, или, још горе, у бездуховно доба, какво је наше, култура се изрођава. Данас, кад смо од ликова – икона Божјих постали закрабуљени, пуке личине, све тоне у ријалити шоу. Долази „време смрти и разоноде“ – док се све руши, ми певамо: „Пиће за младиће, банку за игранку, а свет нек пропадне, није нека штета.“

На све то, изненада, пада и сенка пандемије, загонетни вирус корона, за који се још не зна сасвим шта је, али је, јер је СЗО свемоћни нови Ватикан који има сва решења, већ спремна вакцина, при чему су руске и кинеске вакцине, у империјалном поретку НАТО света, унапред одбачене, а оне које нуде СЗО и Бил Гејтс нису, јер потичу од нарочито иницираних (кажу да ће их и Србија набавити, сасвим у складу са својим западним оријентацијама).

Због короне, очито, страда „класична“ култура: нема књижевних вечери, концерата, позоришта; путовања као поклоништва музејима и споменицима древности ишчезавају; остаје јутјуб и покушај да се дводимензионалност интернета некако преведе у „трећу димензију“. Нека врста увода у трансхуманизам, кад ће се мозак спојити са светском Мрежом.
С друге стране, наш живот, коме класична култура треба да служи, претвара се у панично чекање на респиратор, са обавезним маскирањем пре тога. Кога је, у овај час, брига за стваралачку имагинацију?

Осим ону кошмарну, инсталирану у разним државама света, са циљем да нас подсећа на „Процес“ и „Замак“ Франца Кафке, са мноштвом арбитрарних правила чије кршење, у било ком тренутку, може бити сурово кажњено.

Ипак, и у такво време вреди мислити, и мишљу бранити културу, као што у Бредберијевом роману „Фаренхајт 451“ вреди памтити битне књиге, од Хомера до Достојевског, иако их држава спаљује.

„У рату овом који сећање брише, научите пјесан, то је избављење“, каже Миодраг Павловић.

Јер култура је памћење.

Светска здравствена организација као Нови Ватикан

Што се СЗО тиче, она је, као и Римокатоличка црква, високо хијерархизована и бирократизована структура, којој недостаје „транспарентност“ деловања, истиче пољски социолог Јан Домарацки. Обе су централизоване, имају испоставе у целом свету, и често организују скупове и сусрете да би очувале интегритет и проповеднички наметнуле своју догматику. И СЗО и Ватикан поседују сопствена правила и законе, а, као папство у Европи пре Лутера, медицинска религија данас не дозвољава лаицима да се баве лечењем самих себе – само „рукоположени“ то могу.

Домарацки истиче још једну сличност: „Монополишући здравље, болест и људско тело, медицина жели да надзире све елементе свакодневног живота.“

Она може и мора сваког да спасе, чак и на силу: зато СЗО организује „крсташке походе“ у неразвијеним земљама са циљем масовне вакцинације и истребљења заразних болести. Њен поглед на свет се проповеда путем свих доступних медијских средстава, она обраћа људе, забрањује „ненаучне праксе“, кажњава непослушне. Зато, каже Домарацки, она није „само систем здравствене заштите него и политичко средство доминације, надзора и друштвеног искључивања“.

Стање ствари, Печат

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.