ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Српски август 1941 – Да се не заборави!

Владимир Димитријевић

ЧЕТНИЧКО ОСЛОБАЂАЊЕ ЛОЗНИЦЕ

Крај августа 1941. године донео је прву велику победу над нацистима у окупираној Европи. И та прва победа била је – српска.

Небојша Трифуновић о томе пише:“Чудно се преплићу конци судбине. Плету се, уплићу и расплићу, а човек ни свестан није куда га воде. Судбина је хтела да Веселин Мисита, потпуковник Југословенске краљевске војске, живот почне у Буни код Мостара и да га оконча 37 година касније у буни, у Лозници. Тог лета 1941. скоро цела Европа била је под окупацијом сила Осовине. Отпора готово да нигде није било. На истоку је Црвена армија узмицала пред Вермахтом, повијала се пред том силом која је као џиновски талас од Црног мора до Финског залива надирала ка Москви. У тој недогледној серији пораза, која је почела 1. септембра 1939, у једној малој вароши на Балкану изненада је засјала је слобода. Тачно две године од немачког упада у Пољску. Та светлост потрајала је само 40 дана, али довољно да покаже да моћна Хитлерова војска није непобедива.“

Био је 31. август 1941. године, када је потпуковник Веселин Мисита немачким окупаторима у Лозници поручио:„Сви активни и резервни официри, подофицири и редови са својим свештенством, учитељима и целим српским народом траже од вас предају града, при чему вам се јемчи свака војничка част. У противном, ми ћемо град на силу отети. У том случају од нас немате шта тражити. Рок за испуњење овог захтева је 30 минута.”

Немци се нису предали, а борци Југолсовенске војске у отаџбини, јунаци пуковника Драгољуба Михаиловића, град су ослободили. Мисита је у борби за слободу дао свој живот.

Била је то круна августовског непристајања Срба на Нови европски и светски поредак Адолфа Хитлера.

Пре борбе за Лозницу, и партизанска герила је дејствовала у разним деловима Србије.

 

ПАРТИЗАНСКА БОРБА У АВГУСТУ

Наш историчар Немања Девић пише:“Од августа 1941. партизанска акција се распламсала и у варошима и градовима. У Нишу је 3. августа анонимни младић Александар Војиновић бацио бомбу на салу хотела „Парк“, у тренутку када су немачке војне старешине вечерале; усмрћена су три немачка подофицира и једна Немица која је била с њима у друштву. /…/У Крагујевцу је у атентату тешко рањен један белогардејац-агент Гестапоа, а на његовој кући месни активисти сутрадан су исписали „Тако пролазе непријатељи српског народа“. У Чачку је гимназијалац и скојевац Милош Тадић (иначе син локалног шефа полиције) на улици убио среског подначелника, а у покушају бекства ликвидирали су га немачки војници./…/Петог августа у неуспелом атентату рањен је и Светозар Вујковић, једна од кључних личности српске колаборације и скоро именовани управник Бањичког логора. /…/ Последњи сукоб у Београду током тог лета забележен је 23. августа, када је немачка војна полиција вршила легитимисање сумњивих лица у парку код студентског дома Краља Александра. Том приликом студент Радослав Маринковић и „познати комуниста“ Стеван Глеђа су им се супротставили: „Када су немачки војни жандарми затражили исправе, Маринковић је ударио једног војника шамаром, док је Глеђа извадио из џепа револвер и покушао да убије другог војника. Жандармерски наредник Титл успео је да обојицу убије на лицу места.““

Праштало је на све стране.

 

НЕМАЧКЕ ОДМАЗДЕ

Немци су били запањени. Уследила је освета.

Немања Девић подсећа:“Затим су уследиле и посебне мере застрашивања: јавна вешања окривљених у ужем градском језгру. У Београду је, насред Теразија, 17. августа обешено пет, 18. августа у Злакуси код Ужица 18, а 21. августа у Шапцу 10 особа. Потом су таоци и заробљени герилци, што групно, што појединачно, вешани и у Краљеву, Крушевцу, Алексинцу и другим градовима. Од устаничке зоне у Шумадији, па све до Бора и Бољевца, у већем броју села паљене су и куће људима који су се одметнули у шуму или отишли у партизане. У селу Бањи код Аранђеловца је због једног убијеног Немца стрељано 11 сељака, међу којима је било и малолетника.“

Треба памтити два августовска датума: 15. августа 1941. учињен је велики злочин у селу Скела код Обреновца, а 17. истог месеца обешени су побуњени Срби на Теразијама. Немци су се у Скели прославили паљењем 350 кућа и стрељањем 65 талаца. Пре стрељања су доведена 42 затвореника из концентрационог логора на Бањици и 15 сељака из Скеле. Тела стрељаних су обешена, а вест о одмазди је објављена путем радија, новина и плаката, ради застрашивања становништва.

Што се вешања на Теразијама тиче, сви обешени су претходно стрељани, па онда, да би застрашили Београђане, били окачени на стубове у срцу престонице. Тада су за слободу пали ученик Милорад Покрајац ( избеглица из НДХ, оца су му убиле усташе ), кројачки радник Јован Јанковић, обућар Светислав Милин, земљорадник из околине Сопота Велимир Јовановић и борац Космајског партизанског одреда, такође земљорадник, Ратко Јевић.

Србија се није мирила са окупацијом.

 

НЕУКЛОПИВИ У НОВУ ЕУРОПУ                         

Усташки конзул у окупираном Београду од априла 1942, Анте Никшић, у својим „извијешћима“ Загребу редовно пише о Србима као лудацима који се не уклапају у Нови поредак ( а Хрвати су се, наравно, уклопилим ). Ни после годину дана од почетка устанка потомци Лазареви не пристају на ропство.

Никшић не верује „тобожњим десничарским круговима“ Београда да ће нека српска трупа бити послата против Совјета на Источни фронт јер је „још увијек србско јавно мишљење задојено неодољивом мржњом према њемачком народу“.( И заиста: српски војник, чак ни Недићев, није ратовао против Руса на Источном фронту, док су Хрвати слали и пешадију и авијацију у помоћ својим хитлеровским савезницима. ) Чим чују за поразе Немаца у Русији, Срби се радују, јер је, по Никшићу, њихова душа „немирна и авантуристичка“.То је зато што „Србину мањка смисао за опће добро, па према тому он као такав није ни кадар схватити идеалистички дух нове Еуропе“( Хитлерове и Павелићеве!). То значи да у Србији постоје „десетци  хиљада људи који су спремни сваки час силом рушити нови поредак, који им не одговара“. Зато се Никшић радовао гласинама из немачких кругова да ће Хитлер Београд, са Сремом, Банатом, Бачком и Мачвом учинити  Марком (облашћу) Принца Еугена, а да ће Срби себи морати да бирају други главни град. У разговору с немачким послаником у Турској, фон Папеном, који га је питао о понашању Срба и да ли они сада верују у победу Немачке, Никшић је рекао да „Срби још увијек рачунају, да ће бити на Балкану агнети енглезког и америчког капитала и да ће живјети од муке и рада хрватског народа на овом дијелу Еуропе, а да у побједу Њемачке не вјерује баш ниједан Србин“. Такође, по Никшићу, који с јесени 1942. опет шаље извештај у Загреб,“сигурно је да ће Срби прву прилику израбити, да ексцедирају по свом старом обичају и љубави за пустоловинама“.

„Пустолови“ су плаћали своју жељу за слободом са сто српких глава за једну немачку!

Да се не заборави.

 

ХАПШЕЊА СРПСКИХ НЕПОЋУДНИКА                            

Како је било 1941,тако је и остало.

Крајем 1942, Никшић јавља:“За столовима у каванама као и у радничким свратиштима отворено се разправља о почетој офанзиви Енглезке и Америке, као и о војничкој ликвидацији Њемачке најкасније за неколико мјесеци. Не претјерује се кад се каже: Београд је пијан!“

Иако немачка сила облепљује плакате са претњама стрељањем чак и за пасивни отпор, „грађанство се окупља пред плакатима добацујући једно другом најпогрдније шале на име окупатора и подписника самог огласа ( генерала Бадера )“. Почетком децембра 1942, Никшић јавља о масовним стрељањима побуњених Срба и да се „по Београду говори о устанку, чије се припреме врше као никад прије“.

Срби се не мире, Србија не пристаје!

Али, поред устаничке, потребна нам је још једна перспектива – логорашка.

 

ОПОМЕНА ЖАРКА ВИДОВИЋА

Највећа наша трагедија 1941. године био је грађански рат, подела на четнике и партизане. Али, Жарко Видовић нас опомиње да смо, за своје непријатеље, ми, пре свега и изнад свега, логорашка нација, и као четници и као партизани:“То ће нам, својом одлуком о Србима (1944. и 1989-1999), показати и наши ратни савезници : да смо за њих народ чију историју обележава логор (а не „устанци“ и „победнички ратови“). Зато о историји Срба треба – поред четничког, устаничког, партизанског или ратничког и побуњеничког, у сваком случају митоманског искуства и суда – треба саслушати и проучити искуство логорашко , да бисмо то искуство уградили у нашу веру, душу и виталност заједнице!  То ћемо, управо логорашким доживљајем рата, схватити и кад се будемо враћали из Немачке, из логора и заробљеништва (ко се вратио!), године 1945, у земљу тобоже „ослобођену“. А вратили смо се заправо у логор:додуше, мирнодопски, али логор! То су нам досудили Савезници, кад је Црвена Армија, њиховом одлуком и договором, предала тито-комунизму 20. октобра 1944: Србију са Београдом! Већ тада је Србија постала логор, у којем је тито-комунизам учинио cвe да нам убије душу! да не гледамо своју историју, као што – једући храну из порција у Јасеновцу – нисмо гледали или могли да издржимо поглед на браћу која су осталу с ону страну друге жице, у Јасеновцу!“

Свега овога се вреди сетити осамдесет година после устаничког августа 1941. године.

pokretzaodbranukosovaimetohije.rs
?>