Владимир Димитријевић: Како сам постао Владимир Д.

Дискриминатор

Владимира Д. мора да је неко оклеветао, јер је једног дана дошао у школу у којој ради, и ту му је уручена тужба НВО „Да се зна“ пред Вишим судом у Београду, којом је оптужен за дискриминацију ЛГБТ популације. Претходно га је Повереник за заштиту равноправности, Бранкица Јанковић, тим истим поводом, прогласила за дискриминатора. И то не само на српском, него и на енглеском, кључном језику домаће меке окупације: „In the proceeding upon the complaint from a civil society organization against Vladimir Dimitrijevic, because of statements in text „In a Defense of Natural Family” which insult dignity of persons with different sexual orientation, Commissioner for Protection of Equality Brankica Jankovic issued an opinion that provisions of the Law on the Prohibition of Discrimination were violated, together with recommendations for their removal. Since Vladimir Dimitrijevic did not act upon recommendation within the legal period, even after the warning, Commissioner for Protection of Equality informs the public thereof, in accordance with the Law on Prohibition of Discrimination.”

Тако се Владимир Д, који никад, ни због чега, није излазио на суд, обрео на суду. Ствар му се учинила нелогична – зашто га туже у Београду, кад он живи у Чачку? Он је скромни професор са скромном просветном платом и децом коју издржава. Суђење пред Вишим судом у Београду би створило туженом додатне неоправдане трошкове, које не би имао уколико би се као суд опште месне надлежности – Виши суд у Чачку. Оно што је за туженог неоправдани терет већ на почетку судског поступка, за тужиоца постаје привилегија. Овако одређен месно надлежни суд угорожава право туженог на природног судију. Пошто је Д. тужен у парничном поступку, он се сетио да је, према Закону о општем парничном поступку, суд опште месне надлежности је суд на чијем подручју тужени има пребивалиште (чл. 39 ст. 1). Међутим, члан 42 Закона о забрани дискриминације, по коме су га „Да се зна“ тужили, предвиђа алтернативну месну надлежност суда опште месне надлежности и суда на чијем је подручју седиште, односно пребивалиште тужиоца.

Чињенице говоре

Онда се Д. досетио да тужба није у складу са чињеничним стањем, јер предмет критика туженог нису били хомосексуалци као грађани, већ идеологија политичког хомосексуализма. Следствено, тужени се у својим текстовима и усменим изјавама није залагао за то да хомосексуалцима као појединцима треба одузети било које право које уживају на основу Устава и закона РС, већ је са позиција традиционалног и православног погледа на свет изложио критици основне тезе идеологије политичког хомосексуализма, која је при том супротна уверењима огромне већина грађана Србије, независно од њиховог националног и верског опредељења. Пошто тужени није заговарао ускраћивање хомосексуалцима било ког личног или политичког права које према позитивном законодавству уживају у Србији, онда предмет спора између тужиоца и туженог јесте идеолошке, а не правне природе. Ипак, тужилац тражи од суда да осуди туженог због његовог погледа на свет и тиме тужиочевом погледу на свет обезбеди ексклузивни статус. То би било драстично нарушавање права на слободу говора и јавне критике.

О Уставу и „ситницама“

Д. је уочио да се тужилац позива на члан 21 Устава РС, на члан 2 став 1 тачка 1, члан 12 и члан 13 тачка 6 Закона о забрани дискриминације и члан 14 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Када је у питању члан 21 Устава РС, Д. је запазио следеће: Члан 21 Устава РС о забрани дискриминације дефинише појам дискриминације у уставно-правном поретку Републике Србије, а припада групи уставних одредби које су судови и други органи дужни непосредно да примењују (члан 18 Устава РС). Устав Републике Србије дискриминацију дефинише као правну неједнакост, тиме што прокламује да су „пред Уставом и законом сви грађани једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације“ (чл. 21). Уколико се чињенице које су наведене као доказ да је Д. извршио акт дискриминације подведу под уставни појам дискриминације као правне неједнакости, јасно произилази Д. није могао да изврши дискриминацију. Објављивањем својих вредносних судова грађанин Д. није могао другом грађанину да по основу сексуалне оријентације или породичног статуса ускрати једно од Уставом загарантованих личних и политичких права или да га због наведених личних својстава доведе у неједнак положај према другима када остварује такво право, што је према чл. 21 Устава РС неопходно да би постојала дискриминација. Јер, грађанин Д. не врши јавно овлашћење, па самим тим није ни могао да дође у ситуацију да изврши дискриминацију. Уз то у јавно изнетим вредносним ставовима др Д. нема ни једног противправног елемента, који би чинио биће неког кривичног дела које може да се изврши на вербални начин. Нити је позивао на насиље, нити је пропагирао ускраћивање било ког права припадницима ЛГБТ заједнице, осим оног које им већ не припада по Устава РС – право на закључење брака (чл. 62 ст. 2).

А Европски суд?

Д. је, са својим скромним схватањем права, запазио и да узнемиравање и понижавајуће поступање као облик дискриминације из члана 12 Закона о забрани дискриминације тужилац користи као тољагу, на начин који превазилази границе Уставом одређеног појма дискриминације. Пошто у Србији не постоји контрола уставности путем ексцепције (од стране редовних судова), узнемиравање и понижавајуће поступање као облик дискриминације треба тумачити у складу са чланом 18 Устава, према коме закон не сме да утиче на суштину Уставом и међународним уговорима и општим правилима зајемчених људских права. Јер, прешироко тумачење узнемиравања и понижавајућег поступања као облика дискриминације директно утиче на суштину права из члана 43 и 46 Устава РС (слобода вероисповести и слобода мисли и јавног изражавања мишљења). Овде треба навести пресуде Европског суда за људска права које штите апсолутну слободу мисли и јавног изражавања, док код заштите слободе вероисповести треба имати у виду следећу констатацију: пресуде Европског суда за људска права које потврђују да међу државама чланицама Савета Европе не постоји јединствени појам моралности, па се појединим државама оставља да одреде садржај и мере којима се штити јавни морал (Handyside v. the United Kingdom од 07.12.1976; Müller et autres c. Suisseод 24.05.1988). Осим тога, тужилац је, као савезник му Повереник, морао да цитира оне пресуде Европског суда за људска права које потврђују да међу чланицама Савета Европе не постоји јединствени европски стандард о томе шта може да повреди религиозна осећања других, па су поједине државе сходно својим верским приликама и културолошким традицијама овлашћене да самостално одреде мере заштите религиозних осећања које се потребне ради очувања јавног реда и мира (Wingrove v. the United Kingdom од 25.11.1996; Otto-Preminger-Institut v. Austria од 1994).

Терор мањине над већином

Тек из угла овакве праксе Европског суда за људска права постало би јасно да изузетна мера ограничења слободе мисли, вероисповести и изражавања ради очувања „морала демократског друштва“, предвиђена члановима 43 и 46 Устава РС, не би могла да буде примењена против православног публицисте званог Д., који у својим текстовима изражава традиционалне верске и моралне ставове огромне већине грађана Србије православне, исламске, римокатоличке и јеврејске вероисповести. Управо супротно, драстичној мањини која пропагира идеологију политичког хомосексуализма морало би да буде ограничено право на слободу окупљања из члана 54 Устава РС, јер се на тзв. прајдовима простачким, порнографским и богохулним понашањем учесника брутално вређа јавни демократски (=већински) морал и религиозна осећања огромне већине грађана, чиме се на најдиректнији начин угрожава јавни ред и мир. Оваква пракса Европског суда за људска права важна је због тумачења ограничења слободе изражавања из члана 10 став 2 Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода.

А „говор мржње“?

Д. се обратио Дејану Мировићу, нашем угледном професору права, који се, између осталог, бавио и ограничавањем слободе изражавања ради тзв. „говора мржње“. Он му је указао на један случај из праксе Европског суда за људска права. У случају Јерсилд против Данске Европски суд за људска права је закључио да је члан 10 Конвенције, који штити слободу изражавања, прекршен иако је дански новинар Јерсилд (на РТВ Данске у свом програму под називом Недељни информативни магазин) позвао чланове расистичке групе „Зелени капути“, и допустио им у његовој веома гледаној емисији. Они су тада износили расистичке ставове јер „током емитованог разговора, један од припадника ове групе отворено је себе назвао расистом, објашњавајући да је добро бити расиста и да Данска треба да припадне Данцима.“ На крају прилога Јерсилд говори да овакве групе младих постоје и у другим деловима Копенхагена. Нешто касније, након емитованог интервјуа у априлу, новинар је осуђен као помагач на новчану казну од 1.000 круна… Испитујући како је емисија снимљена Градски суд је закључио да је Јерсилд самоиницијативно одлучио да направи телевизијску емисију, унапред свестан да ће изјаве дате у њој бити дискриминаторске и расистичке. Суд је мишљења да је Јерсилд подстицао тројицу младића да изразе своје расистичке ставове. Јерсилд се жалио Врховном суду на пресуду, али он је жалбу одбацио фебруара 1989. Већина судија сматрала је да у овом случају није оправдана ослобађајућа пресуда на основу претежности слободе изражавања…

Такође, дански правосудни органи су оспоравали информативну вредност емисије Јерсилда, тврдећи да је он монтирао спорни прилог тако да буде сензационалистички, а не информативни. Они су подсетила на велику моћ телевизије као медија, указавши на чињеницу да већина Данаца гледа „Недељни информативни магазин“; Без обзира на то, Јерсилд је по данским правосудним органима подстицао тројицу младића да дају расистичке изјаве јер се у емисији није успротивио њиховим тврдњама те нема чврстог основа за претпоставку да гледаоци те изјаве нису могли схватити сасвим дословно.

Европски суд за људска права је одбацио све ове наводе данских правосудних органа изневши следеће аргументе: У поступку пред Европским судом за људска права закључено је да је неоспорно да су мере предузете против подносиоца представке ометале његово право на слободу изражавања. Поставило се питање неопходности оваквих мера у демократском друштву. Зато је Суд при разматрању питања да ли је пресуда против Јерсилда била „неопходна“ и узео у обзир принципе утврђене законима настале из судске праксе, а који се односе на улогу медија: „Слобода изражавања је једно од суштинских тема демократског друштва, а гаранције које се дају штампи од посебног су значаја… она има обавезу са преноси информације и идеје од значаја за јавност, а јавност, с друге стране, има право да их прима. Без тога, штампа не би могла да игра своју важну улогу будног посматрача у јавности… Суд сматра да није ни на њему, а ни на националним судовима да медијима намећу свој став о томе каквом техником треба да се користе при извештавању и наглашава да члан 10 штити и форму у којој се информације и идеје преносе… У погледу садржаја прилога, Суд је приметио да је уводни текст наратора поменуо већ покренуту јавну расправу и новинске коментаре о расизму у Данској, сугеришући тако публици да прилог посматра у том контексту… Такође, не може се никако с објективне тачке гледишта речи да је прилог посматран у целини имао за циљ пропагирање расистичких ставова и идеја… Такође треба имати у виду да је прилог …био намењен добро обавештеној публици“.

Очигледно је да је Европски суд за људска права закључио у случају Јерсилд из 1994. године да су слобода изражавања, доступност информација о важним друштвеним питањима, посматрање целокупног контекста у коме су изјаве дате и обавештеност слушалаца и гледалаца, примарни критеријуми за оцену да ли је неко пропагирао говор мржње (или је злоупотребио слободу изражавања.)

A Д. није ширио никакав говор мржње. Само је бранио хришћанске и породичне вредности, које су утемељиле Србију.

Али, у томе и јесте ствар. У данашњој Србији се води рат против хришћанских вредности. И зато је Д. решио да се, поново, укључи у борбу за основне вредности свог народа, да не би умро као пас и да га стид не би надживео. Наравно, уздање је увек у Бога Правде, а не у своје мисли и мишице.

Хришћанске основе права

Темељне погледе на однос Цркве и световног права можемо наћи, прегледно изложене, у „Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве“. Из православне хришћанске перспективе, човек је биће које је отпало од заједнице са Богом, и које обитава у греху (реч „грех“ потиче од старосрбског „огрех“, што значи „промашај циља“; а циљ и смисао људског живота је васпостављање заједнице са Извором Живота). Упркос првобитном паду, човек има слободну вољу, и њоме се може определити за добро или за зло, за живот или за смрт. Бог му јасно говори о том опредељењу (Пета Мојсијева, 30,15-18), при чему је Он Љубав, Која жели да се сви људи спасу и дођу у познање Истине, па не плаћа одмах за грех,него чека човеково покајање.

Основа државних закона је морални закон записан у људском срцу (Рим.2,15): „Након грехопада, који представља човеково нарушавање закона Божијег, право постаје граница чији прелазак означава како пропаст човекове личности, тако и пропаст људске заједнице“, пише у „Основама социјалне концепције“, при чему је „право посебна сфера, која се разликује од њој блиске етичке сфере: оно не одређује унутрашња стања човековог срца јер је Срцевидац једино Бог“.

У односу на закон Божји, сваки људски закон је несавршен и плод историјског развоја. Господ Исус Христос вели Јеврејима да им је Мојсије допустио развод због окорелости њиховог срца, а да је, по изворном благослову Божјем, брак нераскидив(Мт.19,3-6). Иако јуридички поглед на свет стоји далеко од хришћанског савршенства, „право у себи садржи неки минимум моралних норми које су обавезне за све чланове друштва. Задатак световног закона не састоји се у томе да свет, који лежи у злу, претвори у Царство Божије, него да се он не претвори у пакао“, пише у већ поменутим „Основама“.

Право је, до скора, увек и свагда било утемељено на религиозним начелима (довољно је читати студију Фистела де Куланжа о античком граду). Што је друштво религиозније, у њему је дубље укорењена свест о томе да је сваки човек јединита личност, која стоји пред Богом и Богу одговара (зато никог не треба да осуђујемо, јер је једини праведни Судија Творац свих људи), али и да је цело друштво један организам, где од понашања једног човека као уда тог организма зависи стање заједнице као тела. У Светом Писму пише да се „благословима праведних људи подиже град, а са уста безбожничких раскопава се“ (Приче Соломонове, 11,11). Свети Василије Велики је говорио:“Због неколицине недаће долазе на читав народ, а због безакоња једнога његове плодове окушају многи.“

„Основама учења Руске Православне Цркве о слободи, достојанству и правима личности“ с тим у вези стоји: „У складу с православном традицијом, очување Богом датог достојанства и узрастања у њему условљено је животом у складу са моралним нормама, јер ове норме изражавају првостворену, а значи и истинску природу човека која није помрачена грехом. Због тога, између људског достојанства и моралности постоји директна веза. Још више од тога, признање достојанства личности означава потврду њене моралне одговорности. /…/Признајући вредност слободе избора, Црква тврди да она неизбежно ишчезава када се избор чини у корист зла. Зло и слобода су неспојиви. /…/Слабост институције људских права је у томе што она, штитећи слободу избора (αὐτεξουσίον), све мање и мање узима у обзир моралну димензију живота и слободу од греха (ἐλευθερία). Друштвено уређење треба да се оријентише на обе слободе, хармонизујући њихово остварење у јавној сфери. Не може се штитити једна слобода, а да се превиђа друга. Слободно стајање у добру и истини немогуће је без слободе избора. Исто тако, и слободни избор губи своју вредност и смисао, уколико се окреће злу./…/ Људска права не могу да буду изнад вредности духовног света. /…/Развој и примену концепције људских права потребно је усагласити са моралним нормама, с моралним законом кога је Бог положио у људску природу, а који се препознаје у гласу савести. /…/Људска права не треба да противрече љубави према Отаџбини и ближњима./…/Реализација људских права не треба да води деградацији животне средине и исцрпљивању природних ресурса. /…/С тачке гледишта Православне цркве, политичко-правна институција људских права може бити у служби позитивним циљевима заштите људског достојанства и може доприносити духовно-моралном развоју личности. Због тога остварење људских права не треба да се налази у противречности с богоустановљеним моралним нормама и на њему заснованом традиционалном моралу. Појединачна права човека не могу се супротстављати вредностима и интересима Отаџбине, друштва и породице. Остварење људских права не треба да буде оправдање за напад на религијске светиње, културне вредности и особености народа. Људска права не могу бити повод за наношење непоправљиве штете природним добрима/…/ Јединство и узајамна повезаност грађанских и политичких, економских и социјалних, индивидуалних и колективних права човека може да допринесе хармоничном уређењу друштвеног живота, како на националном, тако и на међународном нивоу. Друштвена вредност и успех целокупног система људских права зависи од тога колико он ствара услове за узрастање личности у Богом датом достојанству и колико је у складу са одговорношћу човека за сопствене поступке пред Богом и ближњима“.

Рат против хришћанских темеља Европе

Овакав поглед на право и правни поредак, међутим, у данашњем друштву потпуно је ишчезао. У „Основама социјалне концепције РПЦ“ пише: „У савременом схватању права, доминирају погледи који су апологетски у односу на позитивно, активно право. У складу са њима, право представља човечији изум, конструкцију коју друштво ствара ради сопствене користи и за решавање задатака које оно само одређује. Према томе, законита је свака измена права уколико је друштво прихвата. Иза писаног кодекса не постоји апсолутно никаква правна основа. За дато гледиште, законита је свака револуција која на силу одбацује законе „старога света“; законито је и потпуно одрицање од моралне норме, уколико друштво одобрава такво одрицање. Према томе, уколико савремено друштво не сматра да је абортус убиство, оно се ни јуридички не појављује као такво“.

Али, како Руска Црква сведочи даље, „у оним случајевима када људски закон у потпуности одбацује апсолутну божаствену норму и замени је оном која јој је супротна, он престаје да буде закон и претвара се у безакоње, без обзира на то у какве правне одежде је обучен.“ То, између осталог, значи да хришћанство бива сурово гоњено у савременом свету, и да је данашњи хришћанин „дужан да на законит начини иступи против безусловног нарушавања устава и закона Божјих од стране друштва и државе; ако ја пак такво законито иступање онемогућено или неефикасно, дужан је да заузме позицију грађанске непослушности“ (уосталом, додајемо, и сама грађанска непослушност настаје са хришћанима, који одбијају да се римском цару клањају као богу, и због тога бивају сурово гоњени).

Шта је то политички хомосексуализам?

Угледна руска историчарка, Наталија Нарочницка, у интервјуу који је дала почетком 2014. сведочи докле је дошла Европа са својим ратом против хришћанских вредности[1], говорећи о појави тзв. „политичког хомосексуализма“, којим се глобалистичке елите служе за разарање традиционалних заједница, од породице до државе: „Интересовање за ту тему је, у ствари, само врх леденог брега, будући да се пре свега ради о нечувеној офанзиви на хришћанство, на традиционалне вредности које је изнедрила хришћанска слика света, хришћанске представе о греху и честитости, о лепоти и изопачености… Велика европска култура била је, наравно, хришћанска. И ако је, као што сада говоре, све релативно, онда, због чега је Шекспирова обешчашћена Лукреција извршила самоубиство, чему монолози Хамлета и Магбета ако нема границе између добра и зла, греха и честитости, ради чега патње Раскољникова?… Данашња европска етапа – није само победнички ход греха, то је већ ново својство, почетак периода када грех претендује да буде проглашен једнаким врлини. Јер, као што је познато, човек је одувек имао грехове, још су у Старом Завету набројани сви данашњи грехови. Међутим, никада још грех није претендовао на то да буде проглашен истоветним са врлином./…/ Дакле, закључили смо да треба некако одредити саму идеологију. Ради се о томе да у свој тој кампањи за истополне бракове уопште тон не дају сами хомосексуалци чијој већини уопште није потребно правно изједначавање њихових заједница са породицом и браком. Њима су потребне само неке правне норме које регулишу имовинске односе између њих и питања наследства. Такви закони већ одавно постоје у европским земљама. Зато се ни најмање не ради о њиховим правима. Ради се о ратоборној постмодернистичкој идеологији савремене либертаријанске елите Западне Европе и Америке у оквиру које се проглашава потпуна ослобођеност појединца од сваког традиционалног поретка ствари, било да је то верски, национални, државни, историјски, а сада већ и биолошки, односно Богом дате природе. Како они пропагирају, човек је слободан да остварује сваку побуду своје плоти и гордости. То је ужасан изазов људској цивилизацији и зато смо ми то назвали „политички хомосексуализам“. Покретачи те кампање ни у ком случају нису обични представници мањина, већ људи који проповедају апсолутно револуционарну идеологију ратоборног егалитарзма – односно, изједначавања греха и врлине, свега и свачега. Пред њим наивно и незавршено изгледа, чак и егалитаризам и уравниловка совјетског комунизма, који се остваривао углавном у материјалном смислу, у области повезаној са сном о праведној расподели материјалних добара“.

Дакле, по Нарочницкој, долази поредак гори од комунизма.

И у том поретку човек може да се нађе на удару глобалистичког неопаганизма, маскираног у причу о „забрани дискриминације“ и „људским правима“.

И случај Владимира Д. настао је управо на тим основама.

Најличније

Иначе, објективно гледано, реч је о процесу тзв. „кувања жабе“, о коме је Владислав Ђорђевић писао: „Процес „унормаљивања” хомосексуалности такође је био дуг. Ту је такође велику улогу одиграла поп-култура. Много је замајац том процесу дала серија „Вили и Грејс”. Хомосексуалност је са маргина поп-културе постепено постала главни ток поп-културе. Сада готово да нема дела поп-културе – посебно филма – у коме нема неког „геј лика”, по правилу позитивца. Овом тенду „унормаљивања” девијантости дали су допринос и интелектулци својим „округлим столовима” и ученим расправама. Они су о хомосексулности најпре говорили хладно, објективно и научнички. Тиме су припремили терен за њену социјалну прихваћеност. По њима, та појава је универзална, постоји у свим културама и многи истакнути људи били су „гејеви”. Само биготи и игнорани су против „гејства” („gayness”). Просвећени и учени то прихватају. Посебнан замајац је томе дала „психоанализа”. Она је „доказала” да смо сви ми „бисексуалаци”. Шта ћете бити зависи од вас. На то се надовезала „родна теорија”, која тврди да је свакао сексуално понашења само „социјални конструкт” и један „дискурс”. Стога децу треба васпитати тако да „имају више могућности”. На крају су дошли законодавци, правници и адвокати који су најпре хомосексуалност декриминализовали, а потом и легализовали. Они су је „унормалили” и прогласили „људским правом”. Штавише, почели су да је намећу под кринком борбе против „дискриминације” и „насиља”. Штавише, сада се прогоне критичари „хомосексуалне агенде”, као што су: Бранислав Ристивојевић, Владимир Димитријевић, Милан Брдар, Миша Ђурковић и други. Настало је време „диктатуре толеранције”. Ја сам само „упозоран” да не ширим „родне стереотипе” и то само зато што сам одржао једно предавање о разликама међу половима, тј. о елементарним научним чињеницама. Сваки помен полних разлика је „сумњив”. Полне разлике не постоје. И полне разлике су само „социјални конструкт”.“[2]

Хвала свима који су, схватајући ситуацију у којој смо се обрели, упутили јавну подршку – не само мени, него, пре свега, права на слободу мишљења и изражавања. Мени та подршка много значи, а видим да значи и свим оним људима који се у Србији не мире са постојећим прогоном инакомислећих. Борба за слободу се наставља.

Или, како би рекао Шекспиров Фортинбрас: „Go softly on!“

Опрема: Стање ствари