ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: КАД ДОЂУ ТЕШКА ВРЕМЕНА: ДА СЕ НЕ САБЛАЗНИМО

Владимир Димитријевић (Фото: Скриншот)

ПРИМЕР ЗЛАТОУСТА

Тешко је ( увек је и било ) гледати сукобе у Цркви, којој је Христос поручио да ће сви познати Његове ученике – по љубави. Па ипак, када се све то дешава, треба се сетити историје Цркве, и знати шта је и како је било, јесте и биће, у свету кога стално узвихоравају људске страсти, слабости и немоћи. 

Пример је Свети Јован Златоусти, патријарх цариградски из четвртог века. Омрзнут од царице Евдокије и престоничког племства, зато што је разобличавао њихову суровост према сиротињи, као и грамзивост, Златоуст је и међу свештенством имао непријатеље: од нижег клира (попут извесног Јована, кога је Хризостом казнио због немилосрђа јер је дотични тукао свог роба) до моћног патријарха Теофила Александријског (који је мрзео Златоуста јер је у заштиту узео неколико невино гоњених Теофилових монаха).

Световне и црквене власти удружиле су се против Златоуста, и лишили га епископске катедре, а затим га је царска власт послала у прогонство. Међутим, враћен је из истог, да би касније опет био изагнан. Златоуст је био омиљен у Цариграду – народ га је волео свим својим срцем, и већ су се спремали на побуну и да не прихвате новог првојерарха. Међутим, Златоуст их је молио да то не чине, да би се избегао раскол. Док су га водили у изгнанство (у коме ће и умрети), он пише ђакониси Олимпијади, блиској сарадници, тумачећи јој смисао страдања од „својих“ из Цркве и начине „борбе трпљењем“.

У тешким околностима путовања, Златоуст, иначе веома болестан, теши Олимпијаду, наводећи јој примере из историје Старог и Новог Завета. Описује како га успут дочекују верници који су за њега чули – плачу и тугују, иако га први пут виде. Упозоравао је: „Иако су узана врата и тесан пут, то је ипак пут“ (Мт. 7,13-14).

ПИСМО ОЛИМПИЈАДИ

Ниједно искушење, каже он, није страшно – осим греха. Сплетке, мржња, лукавство, лажне доставе, погрде, оптужбе, губитак имовине, прогонство, оштри мачеви, морски бездан, рат читаве васељене – све је то привремено и пролазно, и утиче само на смртно тело, али не и на бесмртну душу.

Знајући шта мучи побожног човека кад види прогоне вере, Златоуст подсећа:“Нека те, дакле, не смућује ништа од онога што се догађа. Престани да позиваш у помоћ час овога, час онога и да следиш за сенкама (јер је таква људска помоћ), него непрестано позивај Бога Којем служиш, и Он ће само једним покретом у тренутку разрешити опасност. Ако си Га призивала, а невоља се није прекратила, знај да је код Бога такав обичај. Он не удаљује несреће на почетку (понављам оно, што сам претходно већ рекао), него онда, кад оне достигну врхунац, кад се увећају, кад непријатељи излију готово сву своју злобу – тада се, најзад, све изненада преображава у стање спокојства и креће се ка неочекиваним променама. Он може да створи не само она блага која очекујемо и којима се надамо (да ћемо их добити), него и блага која су далеко већа и бесконачно скупоценија. Због тога је и Павле говорио: Ономе Који може још и неупоредиво више учинити од онога што ми иштемо или мислимо (Еф. 3,20).“

Дакле, прва ствар је смиривање под силну руку Господњу. 

ПРИМЕР ХРИСТОВ

Наравно, постоји још једно искушење: колебање саблажњених, који се питају зашто се такве ствари дешавају у Цркви. Тим поводом, Златоуст пише Олимпијади:“Рећи ћеш ми, међутим, да је много пропалих, и много саблажњених? Много тога и сличног томе већ се често догађало; међутим, касније се све поправљало на доличан начин, изузев оних што су и након промењених околности остајали неисцељени. Зашто се ти збуњујеш и узнемирујеш ако је овај удаљен са престола а онај, напротив, уздигнут на њега? Христа су распињали и тражили да буде ослобођен разбојник Варава. Изопачени народ је узвикивао да је боље да буде спасен човекоубица, него Спаситељ и Доброчинитељ. Шта мислиш, колико се њих саблазнило због тога? Колико је њих тада то погубило?

Међутим, било би боље да поведемо реч о још ранијим дешавањима.

Зар тај Распети није одмах по Свом рођењу постао избеглица и бегунац, и зар се није заједно са читавим Својим домом и будући још у пеленама, преселио у туђу земљу? Зар није био одведен у варварску земљу, одвојену од Његове отаџбине тако далеким путем? И ето, из тог разлога појавили су се потоци крви, неправедна убиства и заклање; као у ратном боју, убијано је поколење које тек што је дошло на свет. Дечица, отргнута од мајчинских груди, предата су на заклање, и док им је млеко још било у грлу, мач им је продирао кроз вратове и кроз кожу. Шта је страшније од ове трагедије? То је починио онај, који је тражио да убије (Христа), а дуготрпељиви Бог је трпео док се дрско изазивала таква трагедија, док је проливано толико крви. Трпео је, дакле, иако је могао да спречи, показујући тако велико дуготрпљење сагласно са Својом неизрецивом премудрошћу.

Када се затим (Христос) вратио из варварске земље и кад је одрастао, на Њега је са свих страна покренут рат. У почетку су Му били ненаклоњени и завидели су Му Јованови ученици, иако Му је сам Јован био одан. Они су говорили да Онај што беше с тобом преко Јордана, ено крштава и сви иду Њему (Јн.3,26). Биле су то речи разјарених људи, погођених завишћу и мучених том страшћу. Због тога се један од ученика, који су изговорили ове речи, чак препирао и свађао с неким Јудејцем по питању очишћења, поредећи крштење са крштењем, тј. крштење Јованово с крштењем ученика Христових. Тада настаде, речено је, распра међу ученицима Јовановим и неким Јудејцем око очишћења (Јн.3,35).

А колико је тек било клевета онда, кад је Христос почео да твори знамења? Једни су Га називали Самарјанином и ђавоиманим, говорећи: Ти си Самарјанин, и демон је у Теби (Јн.8,48). Други су Га називали варалицом и говорили: Овај није од Бога, него вара народ (в.Јн.7,12). Неки су Га сматрали за чаробњака и говорили да помоћу кнеза демонског изгони демоне (в. Мт. 9,34). То се стално понављало; називали су Га непријатељем Божијим, говорили да је изјелица и да угађа стомаку, да воли да пије вино и да је пријатељ порочних и искварених људи. Дошао је Син Човечији Kojи и једе и пије а ви кажете: ево човека изјелице и пијанице, друга цариницима и грешницима, речено је у Писму (Лк.7.34). Кад је беседио с блудницом, назвали су Га лажним пророком: Да је Он пророк, говорили су, знао би ко је та жена што с Њим разговара (в.Лк.7.39). Свакодневно су оштрили зубе против Њега. Нису, међутим, само Јудејци били непријатељски расположени према Њему, него ни они исти, за које се чинило да су Његова браћа, нису били искрени према Њему; и из Његове куће потекло је непријатељство према Њему. Колико су искварени били и они, видећеш из речи које је изговорио еванђелиста: Ни браћа Његова не вероваху у Њега (Јн.7,5).

 Ако ме, опет, опомињеш, да се сада многи саблажњавају и да падају у заблуду, упитаћу те, шта мислиш, колико се Његових ученика саблазнило у време крста? Један Га је издао, други су се разбежали, трећи Га се одрекао, и кад су се сви удаљили, одвели су Га самог и свезаног. Шта мислиш, колико се у то време саблазнило оних, који су Га још недавно гледали како твори знамења, васкрсава мртве, чисти губаве, изгони демоне, умножава хлебове и твори још многа чудеса? Колико се таквих саблазнило, чим су видели како Га воде свезаног, док су Га опкољавали прости војници а за Њим следили јудејски свештеници стварајући буку и пометњу, кад су видели да су Га непријатељи ухватили и да Га држе међу собом, да томе присуствује Његов издајник и да у том тренутку ликује (досл. да се размеће)? А тек кад су Га бичевали? Вероватно да је томе присуствовало небројено мноштво људи, јер је то било време славног празника који је окупљао све, док је град, који је примио ту драму безакоња, био престоница, и све се дешавало у подне?

Шта мислиш, колико је људи тада било присутно и саблазнило се видевши да је Он свезан, бичеван, обливен, испитиван у хегемоновој (намесниковој) судници, а да при том није било ниједног од Његових ученика? Шта се десило онда, кад је био изложен најразличитијим изругивањима, која су непрекидно следила једно за другим, кад су Га час крунисали трновим венцем, час облачили у хламиду, час у руке давали трску, кад су падали и клањали Му се, измишљајући све видове подсмеха и поруге? Шта мислиш, колико се људи саблазнило, колико их је било пометено, колико их се избезумило, кад су Га шамарали и говорили: Прореци нам, Христе, ко Те удари (Мт.26,68)? Кад су Га водили тамо – амо и читав дан потрошили на досетке и поруге, на ружења и подсмехе и то међу јудејским посматрачима. А када Га је ударао слуга првосвештеника? А кад су војници поделили Његову одећу? А кад је Он, обнажен, подигнут на крст, с траговима бичевања на леђима, и кад су Га распели? Те дивље звери чак ни тада нису смекшале, него су постале још разјареније, трагедија се појачала а изругивања се увећала.

Неки су говорили: Ти који храм разваљујеш и за три дана саграђујеш (Мт.27,40), неки: Друге спасе а Себе не може дa спасе (ст.42), а неки: Ако си Син Божији, сиђи с крста, па ћемо веровати у Тебе (ст.40,42). А кад су сунђер натопили жучи и оцтом, и принели Му? А кад су Га разбојници вређали? А шта (о томе сам и раније говорио, о оном страшном и најбезаконитијем делу) кад су говорили да је достојније да захтевају да буде ослобођен не Он, него онај разбојник, пљачкаш и виновник безбројних убистава, и кад су, добивши од судије право избора, изабрали Вараву, желећи не само да разапну Христа, него и да Његово име оскрнаве рђавом славом? Мислили су да се на основу тога може закључити да је Он, био гори од разбојника и да је био толико безаконит, да нису могли да Га спасу ни човекољубље ни достојанство празника. Они су све то чинили с намером да искваре мишљење о Њему, због чега су једно с Њим разапели и два разбојника.

Истина, међутим, није остала засењена, него је још снажније заблистала. Оптужили су Га и за присвајање царске власти, говорећи: Сваки који себе царем гради није пријатељ ћесару (Јн,19,12) – Онога, Који није имао где да приклони главу, оптужили су да жели царску власт! У свом богохуљењу износили су лажне оптужбе. Тако је првосвештеник раздерао своју одећу, говорећи: Хули на Бога! Шта нам више требају сведоци (Мт. 26,65)! А каква је била Његова смрт? Зар није умро као они, који су (због злочина) осуђени на смрт? Зар то није била смрт проклетих? Зар то није била најсрамнија смрт? Зар то није била смрт највећих безаконика, недостојних да чак и последњи дах испусте на земљи?

Зар се припремање погреба не рачуна у милосрдна дела? Неко је дошао и затражио Његово тело. На тај начин, чак ни онај који Га је сахранио није био неко од Њему блиских, од оних којима је учинио добра дела, нити пак неко од ученика који су се наслађивали спасењем, јер су сви они постали бегунци, сви су се разбежали. 

Колико је тек мноштво оних, што их је саблазнило оно рђаво мнење, које су раширили после васкрсења, рекавши да су дошли Његови ученици и украли Га (в.Мт.28,13)? Колико их се саблазнило, колико их је од тада пало у заблуду? Тој причи се тада веровало, и мада је она била лажна и потицала од поткупљивања, ипак је многима овладала, упркос запечаћеном гробу и упркос тако великој очигледности истине. Народ (досл. мноштво, гомила) није ни знао за учење о васкрсењу, тако да ни сами ученици нису у то веровали. Они тада, речено је, нису ни знали дa Он треба дa васкрсне из мртвих (Јн.20,9). Шта мислиш, колико је оних, што су се саблазнили у те дане? Међутим, дуготрпељиви Бог је подносио, све устројавајући према Својој неизрецивој премудрости.

 Затим се, након тих дана, ученици поново скривају, склањају, постају и изгнаници, живе у страху и непрестано мењају место за местом да би се прикрили. После педесет дана почели су да се показују и да творе знамења,  али ни тада нису уживали у безбедности. И тада је, опет, међу слабијима  долазило до мноштва саблазни, кад су ученике бичевали, кад се Црква тресла, кад су ученике прогонили, кад су непријатељи у многим местима били веома снажни и изазивали пометњу. И заиста, кад су ученици, благодарећи знамењима, задобили већу одважност, Стефанова смрт је опет изазвала страшне прогоне, све је развејала и бацила Цркву у пометњу. Опет је међу ученицима завладао страх, опет су уследила бекства, опет су осетили стрепњу.

И поред тога, Црква се непрестано увећавала и процветала кроз знамења, заблистала је услед таквих почетака. Један је био спуштен кроз прозор, и тако је избегао руке (старешина); друге су изводили ангели, и тако их ослобађали окова. Неке, што су их прогонили силници, прихватали су и услуживали трговци и занатлије, жене које су трговале пурпуром, они што су израђивали шаторе и кожари, они што су живели на ивицама града, уз саму морску обалу. Често се догађало да ученици Христови не смеју ни да се покажу у самим градовима; ако би се они сами и одважили на то, нису се усуђивали они, који су им указали гостопримство.

Тако су се пројављивала дела, у искушењима а не у спокојству и они, који су раније били саблажњени, сада су се поправљали, а заблудели су поново излазили на пут. Оно, што је било до темеља срушено, изграђено је да буде још веће. И због тога, када је св. Павле молио да се проповед шири само у тишини (тј. само у спокојна времена), свемудри Бог, Који све прекрасно устројава није услишио ученика, нити је учинио оно, за шта Га је молио много пута, него је рекао: Доста ти је благодат Моја, јер се сила Моја у немоћи показује (2. Кор. 12,9).“

Кад хришћанин види шта је било са Христом, све му је више него јасно. 

ТУГОВАТИ, АЛИ СА МЕРОМ

Човек, по Златоусту, не може да не тугује гледајући невоље у Цркви – неки падају, неки се колебају; негде уместо пастира управља вук, негде кормилари пират уместо крманоша, негде епископ џелат уместо лекара. Али, туговање не сме прећи доличне границе. Јер, на Суду Божјем нико неће одговарати за туђе, него за своје сопствене грехе. Зато се човек не сме „убијати прекомерном жалошћу“, гледајући како је „неко помахнитао, а неко пао низ стрмину“.

Тако је, ваистину, и данас!

Никаква „туча над понором“ није добра, и добру не води. Али, трпети се мора, не заоборављајући искуство Цркве кроз векове. Ако је, како рече Свети Игњатије (Брјанчанинов), отпадија Богом допуштена, и ако је не можемо зауставити својом немоћном руком, ипак имамо задатак да сами останемо на ногама, у вери једном преданој светима (Јуд.3). 

Наравно, то није једини случај!

ИЗ ИСТОРИЈЕ ИСКУШЕЊА

Светог Филипа, митрополита московског, који се супротставио политици опричничког терора цара Ивана Грозног, руски владар уклања „легално“: архијерески сабор га лишава чина, а цар га шаље у заточење (у коме ће га, по Житију  Светог, удавити џелат Грозног, опричник Маљута Скуратов). Цар Алексеј Михајлович, други владар из дома Романових, пре но што мошти Филипове пренесе у Москву, наређује да се пред њима чита писмо, којим Алексеј приноси покајање пред Св. Филипа у име свог претшасника на престолу, Ивана Грозног.

Царица Катарина Велика одузима манастирима имовину, спроводећи своје „просветитељске“ реформе. Од епископа, супротставља јој се само митрополит Арсеније (Мацијевич). Архијерејски Сабор, под притиском царице, лишава га чина, а власт га баца у тамницу, у којој ће овај исповедник правде Божје провести преко две деценије – и умрети. На зиду је, нечим оштрим, урезао псаламске речи: „Благо мени јер си ме смирио, Господе!“ Руска Црква је канонизовала овог витеза вере.

Ко не зна шта су браћа епископи радили Светом Нектарију Егинском? Од када је, због неправедне мржње „власт имајућих“, протеран из Јерусалимске патријаршије до смрти, Свети Нектарије је био непрастано гоњен. На крају су га оптуживали за блуд са монахињама и убијање незаконито рођене деце! А сада?

Свети Нектарије Чудотворац се призива широм света као исцелитељ, нарочито од рака и других тешких болести.

А Свети Јован Шангајски?

Изсвестан број његових неразумних верника, наговорен од групе епископа „јованомрзаца“, тужио га је америчком државном суду тобож због „проневере“ државног новца приликом изградње храма Мајке Божје „Свих Тужних Радост“ у Сан Франциску. Свети Јован Шангајски је, по древном монашком обичају, на суду ћутао. Ослобођен је – невин и чист као суза! Годину дана касније, после претрпљене туге и муке које су му задали најближи, умро је. Његово нетрулежно и чудотворно тело данас почива у храму Мајке Божје у Сан Франциску…

Кад видимо искушења и саблазни, не губимо веру у Бога. То је једина вера која нас неће, никада, постидети.