ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ИСТИНА О ЧОВЕШТВУ КАО СЛОБОДИ ИЛИ ЗАШТО СЕ НЕЋЕМО ПРЕДАТИ

ИСКРА на Фејсбуку

ШТА ЈЕ ГОВОРИО ПСИХОЛОГ СКИНЕР?

Духовни син оца Серафима Роуза, свештеник Алексеј Јанг, у свом тексту о западној отпадији од Бога писао је: „Књига Б. Ф. Скинера „Изван слободе и достојанства“ (1971.) тврди да смо сви ми продукт условљености окружењем. Требало би стога да одбацимо све своје илузије о слободној вољи и да се усредсредимо на то да што боље условимо следећу генерацију. „Преживљавање је“, пише Скинер, „једина вредност на основу које је могуће судити култури“. Сведен на случајни збир молекула, човек сада поседује вредности једино у смислу биолошког трајања. То је уистину врло жалосно стање. Осврнувши се на Скинеров социолошки детерминизам и на новија поља хемијског или генетичког детерминизма и схвативши бесконачну примену компјутерске технологије, видимо да су врата већ отворена за будући свет ноћне море.“

И тај свет је већ пред нама. Његове чељусти су разјапљене да би нас прогутао.

ОРВЕЛ ЈЕ БИО У ПРАВУ

Алексеј Јанг истиче: „Џорџ Орвел, један од неколицине писаца који су проникли у саму срж сваког тоталитаризма, схватио је једну од суштинских чињеница нашег времена – да смо изгубили сваки додир са стварношћу, са оним што се налази изван нас самих и да се, када смо то учинили, нисмо суочили са одсуством стварности него са лажном стварношћу коју смо сами створили у својим главама. Више нема потребе за манипулисањем околином: довољно је контролисати ум. Он то упечатљиво илуструје у свом роману „1984.“ у коме даје свирепу слику могућег исхода света чије су апсолутности условљене хировима елите, света у коме је светиња личности, светиња живота, одбачена у корист „Партије“:

„Било је то као да те потискивала нека дивовска сила – нешто што ти је продирало у лобању, што ти је разбијало мозак, невероватно те застрашивало, скоро те убеђујући да одбациш сведочење својих чула. На крају ће Партија изјавити да 2 + 2 дају 5 и ти ћеш морати да поверујеш у то. Било је неминовно да, пре или касније, они то утврде: логика њихове позиције је то захтевала. Не само непобитност искуства, него и сама реалност спољашњег постојања била је прећутно побијена њиховом философијом. Здрав разум је био јерес над јересима. Партија ти је наредила да одбациш сведочанство својих очију и ушију. Била је то њихова последња, суштинска заповест… А он је ипак био у праву. Они су грешили… Општепознато је истинито, придржавај се тога! Камење је тврдо, вода је мокра, предмети које ништа не придржава падају према средишту земље“. Са осећањем да је поставио важан аксиом, записа: „Слобода је слобода да се каже да 2 + 2 дају 4. Ако је то дато, све остало ће за њим уследити…“

Ми живимо у таквом свету. Глобалистичка злочиначка елита већ тврди да је два плус два једнако пет. Зато се мушки робијаши у Калифорнији проглашавају за жене, и одлазе да робијају у женским затворима.

НИЈЕ НАМ ЛАКО

Живети у таквом свету нормалном човеку уопште није лако. Осећамо се као Јозеф К. у „Процесу“.

Уморан од дуготрајне одбране од оптужбе која му никада није била изречена, Јозеф К. је ушао у католичку катедралу у свом родном граду. На његово запрепашћење у полумрачној катедрали чекао га је свештеник, службеник суда који је водио против њега процес. После размене неколико кратких реченица, свештеник упита Јозефа К.:

„Како замишљаш крај?“ Јозеф К. одговори:

„Пре сам мислио да се мора добро свршити, а сад понекад и сам сумњам. Не знам како ће се завршити. Знаш ли ти?“

„Не“, рече свештеник, „али бојим се да ће се завршити рђаво. Сматрају те кривим. Твој процес неће можда ни изаћи из оквира нижег суда. Барем за сада сматрају твоју кривицу доказаном“.

Кривица нас, обичних људи, састоји се у томе што смо живи, а светом владају зомбији канцер – капитализма. Они желе „златну милијарду“.

Чекамо да нас одведу у каменолом и тамо нас докрајче.

Али, ипак…Не бисмо се предали тако лако.

Нећемо пристати на смрт у име „великог ресета“.

Човек се не предаје. Док је човек.

Док га не претворе у мртву душу.

НЕМА ЖИВОТА БЕЗ ОПАСНОСТИ

Наш књижевник Душко Јевтовић, у својим „Хвалоспевима смислу“, истиче: „Заиста, у глобалистичком свету пожељне су само мртве душе! Хвала Гогољу који је то предсказао још пре 170 година!

Иначе, блудни син, повратком оцу потврђује смисао слободе као највеће благодати, остварује је у души прожимајући је Светим Духом и оснажен њом враћа се у вечни живот.

Бог је, како нас уче Свети Оци, могао створити свет у коме нема зла, али то би био свет пуких марионета, без слободе.

Сент Егзипери је у књизи „Земља људи” описао газеле које су расле безбедне, ограђене бодљикавом жицом у неком афричком резервату. Живеле су у идеалним условима јер су могле да трче и по неколико километара у природној средини док не би дошле до жице. Нису се плашиле лавова јер они нису могли да их растргну пошто их у ограђеном простору није било. Али газелама као да је нешто недостајало, долазиле су до ограде, покушавале да провуку њушкице. Тужним очима гледале су неомеђену ширину. Лишене опасности, никад нису брзо потрчале, никад им срце није снажније закуцало, преплашено од лава који их јури. Гледајући их, Сент Егзипери је докучио суштину живота: опасност је његов саставни део. Само захваљујући лаву газеле могу трчати као да их носе крила, прескакати провалије, стреловито јурити усхићене. Само лав их може натерати да проструји кроз њих сила живота док се бежећи спасавају и да се, побегавши, радују поскакујући по тлу. Осуђене на безбедно животарење неће осетити спасоносно струјање ветра у грудима и неће испунити сврху због које су рођене.

Тако је и са људима. Одричући се слободе ради програмираног проласка кроз живот, подјармљују душу, умртвљују је навикама. Затварају се у уски круг преживања у коме им купљена уживања понекад приуште срамно задовољство. Пошто су збацили терет одговорности, утеху и заборав траже у “забавама ниским што руже човека” како је мудро закључио Милан Ракић.

У лавиринту технолошке цивилизације нећемо осетити спасоносно струјање љубави. Али, отрежњени леденим призраком напуштености, почињемо да тражимо излаз. Схватамо да је изван лавиринта наше имање – живот који смо напустили обманути лажним сјајем ходника. Изашавши из лавиринта, враћамо се Оцу, који нас чека раширених руку.            Одрекавши се лажи, освојили смо највећу благодат, слободу. Наша вера добила је нови квалитет: чврстину уверења.“

Немачки песник Хелдерлин је казивао да, где је опасност, расте и оно спасоносно. Зато се ни данас не смемо мирити са злом које тврди да је свемоћно. Док смо живи, боримо се; не предајемо се; не верујемо у свемоћ зла.

ЈЕДИНА НАДА СВИХ ЉУДИ

„Господине, можете побити све професоре математике, али два плус два ће увек бити четири“, рекао је један румунски свештеномученик свом мучитељу из страшне румунске УДБЕ, зване Секуритатеа. И рекао је још: „Капетане, кад сам постао свештеник, знао сам да је у току историје Цркве на хиљаде њих било убијено због своје вере. И кад год сам улазио у олтар обучен у прекрасну богослужбену одежду, окружен љубављу и поштовањем пастве, обећавао сам Богу да ћу, ако икад будем морао да страдам, ако икад будем носио робијашко одело, и даље волети Христа“.

То нека нам заувек буде на уму: волети Христа је једина нада човекова.

ifamnews.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.