Желидраг Никчевић: ВИШЕГРАДСКА ЗВОНА

Кад год дођем у Андрићград и чујем звона са оближње цркве, присјетим се овог чудесног записа. Аутор је пуковник Игор Стрелков – Гиркин, вјероватно га знате. (Превод је мој.)

„Много мистичних ствари се дешава у рату. Тамо се осећају интензивније. На пример, кренули смо на борбену операцију у Босни, седели смо на отвореном, покривеном задњем делу камиона, нешто попут нашег ГАЗ-66, са клупама са стране, тако да можете седети и гледати. И тако, посматрао сам нашег добровољца Андреја Нименка, Царство му Небеско. И констатовао да свима видим очи, а његове не видим. Једноставно нисам могао да видим његове очи. Уместо њих, ту су били неки црни кругови. Никако нисам могао да се приберем, стално сам гледао и нисам могао да видим његове очи. Зашто?!

Андреј је у тој бици погинуо… То јест, већ је био обележен за смрт, а ја сам то само приметио…

У истој тој бици био је рањен и Саша Казаковски, и дуго нисам могао да га пронађем. Знао сам да има рањеника, па сам довео одред Срба да нам помогну при извлачењу, али и даље нисам могао да пронађем нашу групу у планинама. У том тренутку, у Вишеграду су зазвонила звона. Помолио сам се и одмах нашао момке у жбуњу. Буквално није прошло ни три минута. А пре тога, лутали смо око четрдесет минута, вртели се у круг, иако су они све време били ту.“