ВЕСНА КАПОР: Какав је одиста споменик, или шта зна човек, роб својих страсти

ИСКРА на Фејсбуку

фото: Sputnik / Александар Милачић

Из звучника се чује: Следећа станица Савски трг. Сви окрећемо главе ка прозору, и пре него аутобус скрене. Кад коначно избијемо на Трг, сви гледамо. И ћутимо, замаскирани. Чудан осећај, нико не проговара. Тишина у контрасту са буком на друштвеним мрежама, прија; оставља сваког под својом маском. Главе нам остају помало искошене, и кад Споменик више није у видокругу. Леп је, кажем својој цветној маски-марами. Какав је заиста, питаће неко ко није видео? Онакав, какви смо и сами. Она прича о човеку који долазећи у неки град, пита какви су људи у том граду, а сапутник му одговара питањем: какви су били у месту из кога долазите, у ширем контексту могла би се пренети и на буку око Споменика. Крст или мач? Мање постоље, фигура виша? Шлем или жир? Самовар? Светац или владар? Монах или владар? Рушити! Славити! Ето, такав је споменик. Од свих наших киптећих страсти, јер није више реч о споменику, него о нама; ко је паметнији,  доследнији, образованији. Традиционалиста-верник или демократа-либерал? Од толико гласова, тресе се земља под нама. Одиста, делује као да је нека убога пустош добила раскошан поклон. Поклон који у сваком случају не оставља никог равнодушним.

Ко га је градио (каква му је савест и и какве су му намере), колико новца је утрошио, ко сад полемише (ко га нагрђује или слави) све ће то развејати време. Остаће само светац-велики жупан, уметник и небо изнад. На концу, тако је и праведно. Пирамиде надмашују пустињу, онолико. И шта рећи у вези са париском пирамидом, рецимо? Многи споменици поред којих се фотографишемо по свету, монументални су. И немамо никаве замерке што су то симболи царстава, моћи, тираније, не сметају нам обележја, величина, положај. Важно је да закитимо фотку, као значку, да се мало размећемо, интелектуално,  нехајно-гордљиво на друштвеним мрежама. Можда да се тако понашамо и према овом споменику?

Весна Капор

Леп је, неземаљски, ниче ми мисао. Уметник је извукао ону црту мекоте која дотиче облаке, и на  подлози неба изазива осећај дотицања светова. Из различитих углова гледан, мења величину. Ствар перспективе. У једном трену сравњен је са околним зградама, у другом их надвисује. Кад се спуштате од цркве Светог Марка, ако сте случајно ишли у посету цару Душану, Стефан Немања је тек тачка у даљини. Приближавањем се повећава фигура, и његова монументалност, истина је, привлачи, усисава, ништи. Неке распамећује и беси, неке доводи до усхићења. Долазећи, с другог краја, његовом, Немањином улицом, чека нас сам, и негордљив.

Такав је случај и са Стефаном Немањом, Мироточивим Симеоном, у кратком Житију, сведочењу које је оставио монах Сава: велики и духован.

Одиста, Стефан Немања, свакако, дође нам као поклон: раскош духа за коју слабо маримо. Нисам мислила да додајем ни кап уља на ватру љутих расправа о споменику у српској престоници, о споменику свих Срба; свако говори о себи и кроз себе.

Ипак, негде у потиљку зазвоне речи М. Павловића, да уметник ствара своје дело на трусном подручју сопствене личности. Има нешто од бескраја, торженствено, што измиче коначности, ту, испод ногу Стефана Немање. Без обзира на замерке и похвале, једно је сигурно: не може се остати равнодушан у сусрету са великим жупаном. Уметност је оно што измиче, судара се са нашим погледима на свет, нашим мерилима и егом; ту је због страсти које изазива. У том смислу по броју реакција, уметник може бити задовољан.

Споменик одише далеком историјом, долази из дубине времена; и, негде, на платну неба са којим се додирује фигура, бруји и промиче, нама невидљиви свет.

Тек, какав је, одиста споменик? Шта човек зна? Он је роб својих страсти. Суди по својој горчини, или радости. По свом новчанику, и сили. Да ли је новац могао бити утрошен другачије? Могао. Али за сиротињу не би дотекло, сасвим сигурно, ништа од те суме. У претрпаном аутобусу, прекривени маскма, умртвљени до тачке посрнућа, дишемо споро, тренирамо стрпљење; тренирају на нама покорност, толико векова; па ништа, увек изнова овде клија некакав нејасни осећај да вечност постоји, и да крај сигурно није ту, у блату. Буке је превише, око свега. А бука, је зна се, проверени рецепт закулисних радњи. Овај трен сусрета, са руским пространствима (нисам то поменула?) кроз фигуру великог жупана, отвара оне рубне, границе простора и времена, кад се дотичу далеке ствари.  Гледано из једног подневног магленог часа, док се неко закашљава на платформи препуног аутобуса, онако баш као да ће се гадно разболети, живот је наш само трен. Све друго је вечност.

 

vesnakapor.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.