Весна Капор: Дан када је Свети Василије разгрнуо кишу и маглу

ИСКРА на Фејсбуку

фото: Твитер

Благослови данас и у веке векова, Господе. Децембра 21., више летњег него зимског, велика магла, ветар и кише, овијају Херцеговину и Црну Гору. Затворене су границе и тешко је стићи до Никшића. Мутно и тешко небо – на званичним ТВ каналима никавих (или су крајње штуре) вести нема; човек не може да поверује да је у време великог протока информација (што акцентују непрестано, теоретичари неоколонијализма), стављен катанац на улазак у један град.Заустављене дуге колоне аутобуса и приватних аутомобила у магловитом кишном дану, на политичким границама и на прилазу граду, делују изванвремено. Нека – каже један домаћи свештеник – овако је и боље. Да се сами са собом изнесемо на мегдану духа.

Човеку није дато сваки пут да учини подвиг, али судбина свакоме одреди место и не пита –  записао је Црњански, бележећи како је њему судбина доделила пеглање фрака за Видовдански бал у Бечу, док је Гаврило подизао пиштољ. Много је нас који бисмо волели да смо били уз мошти Светог Василија Острошког на данашњи дан. Неке је спречила црногорска власт, друге слабости овог света.

Кад смо били деца, у титовско време, наша најдубља заклетва у херцеговачко-црногорским крајевима, била је – Василија ми Острошког! Није било ни даље ни више. И у свести нас мајушних, није се гасила луч. Ни тад нас нису границе пречиле.

Киша и ветар целу ноћ не дају мира. Пошли су и пешице, многи ( не могу да им се не дивим). Осећам њихова срца. И у грлу дрхте гласнице.

Србија ћути. Београд се одваја,  надувава се идејама регионализма и  либерализма и, као хелијумски балон, прети да нестане високо изван српског хоризонта. Једном давно, када су херцеговачки устаници били принуђени да заставу, под којом су побеђивали и гинули, предају Аустро-Угарима, велики су протести потресали Београд.  Краков у „Животу човека на Балкану” бележи како је Бранислав Нушић, јашући Теразијама на белом коњу, предводио протесте. Студенти и интелигенција, тражили су да се помогне браћи.  Политика потчињавања, победила је и тад.

Данас, Београд ћути. Тек неколико гласова, на порталима изван режимске контроле, одржава пламен. Добро је – каже један пријатељ. Добро је, само да се не утули ватра. Време је трпљења.

Митрополит Амфилохије каже: „Браћо, наши полицајци су добили наређење да не пуштају намернике, али они не мисле тако.” Свеједно, тужно је. Или можда и исцелујуће. Недремано Око прожима све. И добро је, можда, што је дан овакав. Да се сунце ужарило, можда би и наше страсти  узавреле, овако, слава Светом, све је стишано, молитвено.

Кишобрани и мир испред Храма у Никшићу, у дослуху су васељеном, са онима што су овијени маглом и кишом, на путевима Горе Црне, на границама, са собом.

Ситуација  у српским земљама призива анегдоту из Милошевог времена – Шта ради народ, буни ли се? Буни. Стежи! Шта ради народ? Шути. Попуштај! Да није ово шутање, ова тешка тишина, и једноумље, без обзира на раслабљено крештање идеолога новог века, спасоносно?

Имена су наша написана на небесима, литургијске речи сливају се у уши. Да се благодат излије на наше немоћи, да нас одвоји од напасти, Господе. Док траје литургија, свакојаке мисли гоне човека. Није ваљда једина препрека на неоколонијалном путу крупног капитала, и великих сила – православље? Сливена у светлост која се пробија кроз сив дан, која овија силом благодати сваку мисао, разумем –  има нас, ипак, много који одолевамо пошасти, ланцима слободе, у новом веку. И плави ме радост на рубу суза и осећам немерљиву љубав према онима у Храму и онима на политичким, овоземним, границама.

Црква је брод на коме се воздижемо, и пловимо у бескрај, и свако за своју душу одговара.  И ови људи које власт Црне Горе враћа са граница, као опасност по државу, данас, у мрачни а светли дан, децембра, казују нашу савест; кратку као и овај дан, најкраћи на глобусу.

Народ  је збуњен, тек што се подигла једна чизма са душе православља, тек што се почело враћати и учити понешто о себи, стиже нова пошаст у облику  демократско- либералних окова.  Народ је збуњен, али  Свети Василије, није – све једнако окупља и греје.

Слава ти Боже што си истину објавио безлобнима. Такви данас стоје пред ћивотом. И износе наше бреме у висину. А ветар је оштар, киша хладна.

Лаких времена никад није било. Читајући српску историју видимо како се увек исто, тешко и страшно, губио идентитетски компас, али како нас је нешто чувало, високо и надахнуто, да не посустанемо. Једног тренутка у комунизму (кад су стеге мало попустиле) чуло се у грађанско-интелектуалним круговима: верујем у нешто, не знам у шта, неку силу, нешто постоји… и томе слично. То “нешто” била је одстрањена предачка вера и требало је дуго да се појединци суоче са својим идентитетом, и са својим прецима.

Песимизам који се, упркос мноштву светлих обећања, шири српским земљама, није нов. Непосредно после Анексије, “наш народ, нарочито наша омладина око године 1900, живе у мрачним мислима и суморним осећањима”, забележио је Божидар Ковачевић пишући предоговор за одабрану књигу песама Симе Пандуревића. Обнова увек мора ићи из духа, из књижевности, из тог срца света.

И без обзира што четири регионална јахача данас табанају Албанијом, и нашу двојицу ни бригеша није за народ верни, за јединство и цркву – нашу вековну кућу – треба имати на уму да су, без обзира на овлаштења и моћи које им дају велике силе, што би рекао Црњански, “само пролазне сени” на нашем путу. И не разумеју да Литургија надилази и простор и време. Не могу они ни наслутити снагу нашег сабрања.

Из песимизма, из расула, увек се пројављују снага и вера и живот буја. После поменутог периода клонулости певали су Дучић,Шантић, Ракић, Пандуревић, Бојић, Дис…Чак и онда кад су певали кроз очај и критички, будили су снагу. Зато на овај дан, децембарски, тмаст и тежак, на дан када је Свети Василије разгрнуо облаке, и засветлео у нашим душама, намеће се питање: Где су данас они који би тако волели свој национ, и тако певали? Због чега су невидљиви?

У овај кратки, најкраћи дан, зимски, магловит надати се да су наша рвања са идентитетом само дим; само трен у бури историје; кратко, најкраће лутање од одрицања до потврђивања себе. И како је народни певач пратио небеска збивања повезујући их са догађајима, надати се светлости разумевања и праштања. Мада, плаше страшно, ове целодневне небеске сузе…

Децембар, 21. лета господњег 2019. у Невесињу

(Блог Весне Капор, 21. 12. 2019)

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.