Вељко Ђурић Мишина: Хоће ли Лубурић добити споменик у Загребу?

ИСКРА на Фејсбуку

Вјекослав Лубурић

Пре непуне две деценије, као професор на предмету Историја Југославије Филозофског факултета Универзитета у Приштини смештеном у Косовској Митровици, прихватио сам молбу Горана Киковића, свог апсолвента из Берана, да за дипломски рад обради ратне године Павла Ђуришића, једног од команданата Југословенске војске у Отаџбини. Све је прошло у најбољем реду – дипломски је успешно одбрањен, касније је штампан под насловом „Војвода Павле Ђуришић“ у два издања. У међувремену, ја сам од стране тадашњег декана, иначе убеђеног комунисте, био оптужен да ширим четничку идеологију на факултету.

Данас, почетком маја 2019, читам један дипломски рад о Вјекославу Максу Лубурићу, усташком официру за време НДХ, (одбрањеног 2014. године на Одсјеку за повијест Филозофског факултета Свеучилишта у Загребу), па схватам да би требало да објасним какве везе имају ова два дипломска рада.

ЛУБУРИЋ ЗАГОВАРА СВЕХРВАТСКО ПОМИРЕЊЕ
Историјске чињенице казују да је један од поменуте двојице одлучивао о судбини другог! Наиме, када се Ђуришић одвојио од ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића негде код Добоја и кренуо ка западу, стицајем неразјашњених околности, и великог пораза на Лијевче пољу који су претрпели од усташа предвођеним генералом Вјекославом Лубурићем, доспео је до црногорских усташа, до Секуле Дрљевића, а убрзо заједно са својим најближим сарадницима 28. априла 1945. године био уморен у једном од стратишта концентрационог логора Јасеновац.

А када се спомене Јасеновац, помисли се на Вјекослава Макса Лубурића, готово цео рат заповедника система концентрационих логора међу којима је и концентрациони логор Јасеновац. Значи, помисли се на усташу од чијих су руку пострадали многи Срби.

Лубурићева поратна биографија, међутим, скривана је из сијасет разлога мада се знало како је убијен, ко га је убио и још неколико неважних података. Није спорно да је Лубурићева активност у Независној Држави Хрватској (НДХ) резултирала крвљу српских жртава. Спорна је, кад је реч о његовој поратној политици, његова идеја о хрватском националном помирењу коју је, на неки начин, остварио 90-тих година прошлог века партизански генерал и комуниста Фрањо Туђман у независној Републици Хрватској.

Када је првих дана маја 1945. године усташки врх одлучио да не брани Загреб и да се повуче ка Аустрији, Лубурић и још неколицина главара су сматрали да се борба мора наставити. У Блајбургу су се нашли припадници различитих поражених снага из Југославије и уз сарадњу са Британцима били препуштени партизанима. Онда је уследило оно што се може подвести под појам освете.

Тих дана Лубурић се одлучује за герилу. С обзиром да је прошао извесне нацистичке курсеве, лако је од једног мртвог усташе узео његову војничку књижицу и ускоро се придружио оним који су остали запамћени као крижари. Веровао је да ће ускоро започети рат Англоамериканаца и Совјета и да то треба искористити у борби за обнову усташке Хрватске.

Нема прецизних трагова о томе шта је од средине маја 1945. године Лубурић све радио. Има индиција да су га тражили саборци Рафаел Бобан, Ерих Лисак и Анте Мошков како би заједно кренули у герилу. План је пропао када је Лисак заробљен у одајама Надбискупије загребачке на Каптолу, где је неколико пута разговарао са надбискупом Алојзијем Степинцем.

У међувремену се Лубурић крио по Билогори са неколицином крижара и својих педесетак прекаљених усташа. Према извесним тврдњама, одатле је кренуо у Фрушку Гору. Према подацима ОЗН-е, до краја 1945. и добар део 1946. године боравио је на простору између Илока и Вуковара а потом се пребацио преко Славоније до, наводно, Велебита. Када је схватио да он сукоба Истока и Запада нема ништа, Лубурић и Бобан прешли су југословенско-мађарску границу и кренули пут Запада.

У ОДОРИ ФРАЊЕВЦА ЛУБУРИЋ СТИЖЕ У ШПАНИЈУ
Зна се да је био рањен и да се као Максимилијан Солдо лечио све до септембра 1948. године, потом у одори фрањевца стигао у Шпанију. Тамо је, наводно, научио шпански језик и завршио војну академију. Лубурић је покренуо новине под именом Дрина, заговарао идеју нове Хрватске, сарадњу са муслиманима… Комунизам је увек поистовећивао са Србима („србокомунизам“) и призивао Америку да предводи борбу против те идеје.

У међувремену, дошло је до разлаза Павелића и Лубурића наводно због сусрета поглавника и бившег председника владе Краљевине Југославије Милана Стојадиновића. Додуше, ни Павелићеве присталице нису остајале дужне па су за сва зла оптуживали Лубурића. Посебна мета у текстовима у Дрини били су комунисти Хрвати. У међувремену је добио шпанско име и презиме (Roberto Campos Caballer), оженио се Баскијком и с њом добио два сина (Домагој и Вјеко) и две кћери (Дрина и Марица), на венчању био у усташкој генералској униформи са свим одликовањима.

После атентата, Павелић се доселио у Шпанију где је и умро 1959. године. То је био повод за борбу у хрватској и усташкој емиграцији. Лубурић је искористио прилику али није добио много присталица. Стога је кренуо у разраду идеје свехрватског помирења, која захтева да усташе одбаце своју (U) а партизани своју идеологију (петокраку). Једном приликом (1966) хвалио је хрватски патриотизам Андрије Хебранга, кога је иначе упознао у Старој Градишци.

Вјекослав Макс Лубурић убијен је 29. априла 1969. године. Постоји више верзија о о томе ко су могући наручиоци: од породице Павелић, до југословенске УДБЕ. (Сахрањен је на локалном гробљу у близини Валенсије, а од јула 2018. локалне власти градића Carcaixenta траже правни начин да посмртне остатке зликовца преместе са тамошњег гробља.)

Како је Лубурићева идеја о свехрватском помирењу остварена под вођством Фрање Туђмана, као и да је програм министра Миле Будака и других усташких главара да ће „друмови пожељети Срба, али Срба бити неће!“, нама остаје питање: Да ли је могуће помирење и међу нама Србима тим пре што смо у сваком погледу на ивици историјске провалије из које нема повратка.

На крају остаје да сазнамо и одговор на питање да ли ће Лубурић, као осведочени и истакнути усташа из НДХ, добити споменик у Загребу? Пре тражења одговора, требало би да се подсетимо како је прошла идеја о споменику Павлу Ђуришићу у Беранама: црногорска полиција је срушила започето постоље правдајући то законима! Узгред, ако не дају у Црној Гори, требало би саградити бар копију капеле са Ловћена у Лијевче пољу, месту страдања црногорских четника од усташа и партизана!

Аутор Вељко Ђурић Мишина

Извор izmedjusnaijave.rs, 03. мај 2019.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.