ТРАГОВИМА НАЦИСТИЧКИХ РАТНИХ ЗЛОЧИНА: ИНТЕРВЈУ СА ВИКТОРОМ БЕЈАТОВИЋЕМ

Виктор Бејатовић, рођен у Београду 1977, антрополог и стручњак за форензичку анализу ПИ, аутор књиге „Лепеза смрти“, о злочину „просвећене Европе“, маскиране у нацисте, године 1941, 21. октобра у Крагујевцу, као и других научних радова о злочинима у Јадру, Ужицу, Краљеву. Бави се научно-истраживачким радом из области физичке антропологије, војне историје и пољима психолингвистичких форензичких метода и њиховом применом на пољу решавања проблематике ратних злочина. У свом раду,  наглашава важност умрежавања методологија различитих струка, које својом праксом покривају и основна научно-истраживачка поља, и форензичке углове посматрања. Озбиљан и темељан истраживач, чији су резултати осветлили многа поља, дао нам је на увид низ драгоцених и нових сазнања о овом и другим злочинима који нас, по својој крволочној рационалности, и данас страше и упозоравају. Разговор с њим је драгоцено сведочење да је, и после осам деценија, могуће доћи до потпуне истине о неделима која су, упркос досадашњим истраживањима, још увек била недовољно изучена. 

Повод за овај наш разговор је научни скуп  у Ужицу одржан 28.11.2024. у организацији Института за савремену историју и Историјског Архива из Ужица. Повод су били ратни злочини Вермахта у области Ужица у доба Другог светског рата. Свакако треба поменути и конференцију од 27.4. 2025. у организацији  Институа за проучавање Јасеновца (Jasenovac Research Institute) из Њујорка. 

(доступно на https://www.youtube.com/watch?v=HSSA_Opk9zk )

О СКУПУ У УЖИЦУ 

Какав скуп је одржан у Ужицу?

Научни скуп у Ужицу са суштинским темама је одржан крајем 2024. године у организацији Института за савремену историју и Историјског архива из Ужица као један од важних догађаја везаних за град културе те године. На њему су учествовали историчари Института за савремену историју и ја као антрополог и стручњак за форензичку анализу писаних изјава. Обрађен је велики број тема ратних околности са новим перспективама и детаљима из периода Другог светског рата. Ту је део радова који су се тицали злочина извршених у ужичком крају током ратних и послератних тренутака. 

Чиме сте се Ви конкретно бавили? 

Мој рад под називом „РАТНИ ЗЛОЧИН У ЗОНИ ДРЕЖНИЧКЕ ГРАДИНЕ 18. АВГУСТА 1941. СА ФОРЕНЗИЧКОМ АНАЛИЗОМ ИЗВЕШТАЈА И СТРУКТУРОМ 1. БАТАЉОНА 724. ПУКА 704. ПЕШАДИЈСКЕ ДИВИЗИЈЕ“  је приказао један сасвим нов, и прилично користан начин обраде злочина, око кога је било одређених недоумица. Оне се тичу како борбених формација и борбених околности тако и оног најважнијег–броја жртава, поступака са њима, али и материјалне и имовинске штете коју је становништво имало. Кад је штета у питању, углавном је реч о породицама стрељаних и вешаних људи. 

Оно што повезује овај злочин из августа 1941. са злочином у Крагујевцу из октобра исте године, је војна формација са незнатним променама у људству, која је извршила ове злочине. У питању је 1. батаљон 724, 704.  пешадијске дивизије који је од краја маја те године био стациониран са штабом у Ужицу. После потере и борбе са једним делом ужичког партизанског одреда „Радоје Марић“ и погибије припадника немачких јуришних група овог батаљона са деловима жандармерије из Ужица и албанске жандармерије из Косовске Митровице (погинуо је један Албанац), ухапшено је, стрељано и обешено 25 мештана из села Злакуса, Поточане, Крвавци и Узићи. Стрељали су их Немци. Њихов командант био је мајор Паул Кениг, који је касније руководио и злочином у Крагујевцу. То је особа за коју се осам деценија ништа није знало осим имена и презимена. 

ПОТРАГА ЗА КЕНИГОМ

Шта сада знамо? Докле сте допрли у својим истраживањима? 

Због потребе ових и прошлих радова морали смо да установимо његова ратна и послератна кретања, као и за многе друге. Иако је касније постао и потпуковник и пуковник, и ратовао на територији градова Житомира и Ровна, он се крајем 1944. вратио у своје место боравка Цвикау и нестао из војне евиденције, да би се после маја 1945. појавио на свом радном месту у државној гимназији у којој је и пре рата радио као studienrat. Иначе је био члан Национал – социјалистичке радничке партије Немачке од 1. маја 1933. Он је само један од ратних злочинаца који је био одговоран за бројне злочине извршене у Србији тих година, а за којим је изостала подразумевана и неопходна судска пракса извођења пред надлежно судско веће са опсежним истражним радњама. У оквиру домаћих судова, наравно. Како је, иако не задуго, био доступан за судске власти, било је довољно времена да се то спроведе у послератном периоду. Ипак, није му суђено. О њему је сад углавном све познато јер је већ годинама приказано у мојим досадашњим радовима, осим што ће у последњем раду који ће ускоро изаћи, бити и разјашњено и шта се са њим догодило на крају.

Шта је специфично за овај рад и праксу коју сте применили?

За овај рад је специфично то што је током обраде поменутог злочина примењена најсавременија форензичка метода на његовом материјалу, и то психолингвистичког профила која је дала изванредне резултате. То се нарочито односи на прекопотребно утврђивање свих могућих чињеница, а нарочито оних које се тичу тешких кривичних дела убистава или броја жртава. Упоређивањем и анализом података различитих врста извора долази се до најпрецизнијих могућих детаља. Анализа је показала да постоји могућност већег броја жртава од установљеног и пријављеног у званичним извештајима, што је анализа са упоређивањем података и констатовала. Самим тим се и доказује неопходност неколико различитих методолошких поступака који један другог допуњују. 

Са друге стране ми је драго да је код нас на овом примеру примењена форензичка пракса психолингвистичког типа на пољу обраде ратног злочина из Другог светског рата. За сада ми није познато да је до сада, било где у свету, то урађено. То све не би било могуће без невероватног инвентивног рада на новим научним методама једног од наших најеминентнијих стручњака на пољу форензике, др Драгана Мијовића, бившег начелника НКТЦ-а, без кога не само на овом пољу, већ и на многим другим пољима форензике, наши стручњаци не би имали могућност достизања високог нивоа и приступа софистицираним методама. Остваривши изузетну сарадњу, и одлуком о примени ових метода на садржаје који су везани за ратне злочине из овог периода, показано је да је утврђивање резултата високих вредности апсолутно неопходно. Применити све расположиве методологије на решавању проблема оваквог типа значи темељније и јасније читање одређене проблематике. Мултиперспективност је важнија од примена метода само једне струке, што је више него недовољно и може водити у многе странпутице. Исти поступак примењен на овај злочин, урађен је и за злочин у Крагујевцу, такође везан за материјал већ поменутог команданта немачке јединице.Тим новопримењеним додатним поступком, вредностима упоређеним са досадашњим резултатима, биће отклоњена свака недоумица о многим детаљима и бројевима жртава, и резултати ће ускоро бити објављени.

МИ НИ НЕ ЗНАМО КО НАС ЈЕ УБИЈАО

Ви сте утврдили чињенице о приличном броју злочинаца да су преживели рат и да никада нису одговарали пред домаћим судовима. Како је могуће да се о многима од њих ништа није знало?

Поред ужичког скупа који је одржан у новембру прошле године и који је путем зборника читалачкој публици понудио потпуно нове оквире истраживања везаних за ово важно подручје, показујући разноврсне односе између многих војних актера током периода 1941-1945, ипак се мора рећи још нешто: видимо да многи догађаји нису адекватно и на време истражени, а нарочито они за које су морали да буду отворени судски процеси, а самим тим и покренута одговорност за многе официре Вермахта који су руководили масовним злочинима у Другом светском рату. Велики број команданата батаљона који су учествовали у злочинима и одмаздама, апсолутно никада није одговарао јер се о њима заиста ништа није ни знало. Један број њих се налазио на листи ратних злочинаца коју су формирале УН, али велики број чак није ни именом ни презименом био познат. О њиховим послератним кретањима се тек ништа није знало, али, како се показало током мог истраживања, многи су живели до до средине 60-их па и 70-их. Свакако је важно истаћи: тужилаштва, бар она војна, у сарадњи са окружним судовима су морала да реагују и потражују одговорне. 

До кога сте од ратних злочинаца, између осталог, дошли?

О томе сам говорио и претходних година. Међу одговорнима су били, између осталих:  генерал 704 пд Хајнрих Боровски рођен 23. 6. 1880 у Мевеу, умро 8.4. 1963 у Целеу. Пензионисан током 1942. и пуштен из активне службе. Генерал 342 пд др Валтер Хингофер рођен 19.5.1884.у Хермаштату-умро 17.2.1951.у Бечу. Командант 697. пука исте дивизије пуковник Ханс Рот рођен 26. 7. 1884. у Стразбуру, умро је 13.11.1961. у Дармштаду. Командант 2. батаљона 697. мајор Валдемар Фрајхер фон Гаал. Рођен је 15.3.1906. у Мајнцу, а умро 27.1.1965. у Франкфурту на Мајни. Командант 3. батаљона 698, мајор др Стефан Костањец, рођен у Љубљани 15.1.1899, а умро је 1967. у Грацу. Командант пука 749 пуковник др Ото Деш из Ашафенбурга–са неколико адреса до краја 60-их и почетка 70-их, такође члан НСДАП од 1.5.1933. Командант 1 батаљона 724. 704 пд пуковник Паул Кениг из Цвикауа рођен 26. 2. 1886. Као што рекох, није живео предуго после рата, али је живео довољно дуго да буде доступан судским органима. 

Има и оних који се не налазе у мојим радовима, нарочито нижих официра, који су се налазили у окупационим зонама по сасвим другој командној линији и распореду. Рецимо, ту је крајскомандант Крагујевца мајор Гинтер Фрајхер фон Бишофсхаузен, рођену Минстеру 2. 5. 1890, умро 6. 5. 1972. у Бергу,  или његов ађутант Карл Вагнер рођен 1921. у Киселборну, умро 1979 у Лајпцигу. Крајскоманданти, као и ортскоманданти, имали су другачију врсту окупаторске одговорности, јер се и са мањим чиновима и са многим другим јединицама, налазе у другачијем командном низу од мајора и пуковника јединица, које имају губитке и које имају наредбу да обавезно учествују у одмаздама и доносе одлуке у односу на наређења команде дивизије и команданта Србије. Ту је и Страхиња Јањић, припадник добровољачког одреда, из Клења рођен 13. априла 1906. Године, а умро почетком 70-их у Хамилтону у Канади, кога је после хапшења од стране добровољачког команданта Марисава Петровића ослободио поменути ађутант Вагнер. 

Да ли је то све? 

Има их још доста који су везани за друге злочине. Један добар део набројаних није никада био на поменутим листама УН. Ипак, за неке јесу формално били отварани процеси у СР Немачкој и ДДР-у попут Деша и Кенига од стране Централне канцеларије државних правосудних управа, што сам исто спомињао у радовима још пре неколико година. Процеси су, наравно, били потпуно јалови и отварани су са намером да се и не спроведу, јер су стајали нерешени годинама, што је иначе важило за хиљаде сличних случајева који су покретани без икаквог епилога. Највећи део ових злочинаца се одавно налази у мојим радовима, а понеко у  објављеним радовима колега који су резултат изузетне сарадње између њих и мене. Ускоро ће бити објављен рад који се тиче злочина у Краљеву, као и последњи рад везан за злочин у Крагујевцу са коначним обрадама и закључцима.

НАЧИНИ ИСТРАЖИВАЊА И ЗАБОРАВЉАЊЕ ПРАВЕ ПРИРОДЕ НАЦИЗМА 

Како теку Ваша истраживања? 

Истраживања су дуготрајна и компликована. Примера ради, за пуковника Кенига у ДДР-у нису могли ништа ни да утврде јер о њему ни сами нису ништа знали, слабо је познат процес надлежности послератних администрација обе Немачке, јер је био под оком савезника и западних и совјетских. Испитивали су неке припаднике његове јединице доста касно,  не знајући ни да ли је жив, ни где се налазио, а камоли да заврше процес. За оне који су били на територији СР Немачке била је мало другачија клима, нарочито у хладноратовској перспективи. 

Међутим, морам да нагласим да је у стручном смислу, само и једино важно то што су та лица везана за поменуте ратне догађаје и извршене злочине. Само их у том контексту треба и тумачити, везујући се за историјску документацију и евиденцију. То је давна прошлост: живих актера више нема, а чињеница да су одговорни за злочине преживели без одговорности највише би требало да занима стручњаке правне науке. О злочинцима се не сме говорити сензационалистички, нити се они смеју претварати у „обичне људе“, јер је то бременито многим опасностима. Прва је да добију на значају од стране могућих симпатизера или због некаквих непримерених личних интереса. Такво интересовање може да у одређеним околностима доведе и до политичке конотације. У наше време има јасних назнака да је нацистичка идеологија преживела и да би неко могао да је инструментализује. Према ратним злочинцима не сме бити усмеравана никаква непотребна пажња, нарочито од стране лица која се не баве стручно тим темама. Деценијска магла допринела је разним фантазијама приликом формирања локалних „легенди“ и нанела немерљиву штету истраживачком процесу и истини. 

Шта то конкретно значи? Какве су последице заборављања истинске природе злочиначке идеологије каква је нацизам? 

Веома добар пример је штиво бившег вође Рајха. Мислим да је штампање „Мајн Кампфа“ пре неколико година, са критичким освртом на садржај, била грешка и поред несумњиве жеље стручњака да се полемишу са таквим садржајем. Популација која конзумира „Мајн Кампф“ данас, углавном се не бави стручним разјашњењима и тумачењима. У савременом брзом технолошком тренутку, подухват добија нови медијски контекст. Због недостатка озбиљне пажње, муњевито се ствара релативистички однос управо према основном садржају Хитлерове књиге, нарочито код генерација које романтичарски доживљавају тај период. Садржај екстремних идеологија очигледно није појава кратког даха и рецидиви очигледно имају своје удице – као и свака идеологија која је иза себе оставила десетине милиона мртвих. Оне увек имају таласе и фреквенције које изнова започињу свој Dance Macabre. И сада се чују онлајн тонови нацистичког црног марша. Доказ за то је потпуно одсуство и нереаговање на чињеницу да је од пре неког времена високо уздигнут поздрав десне руке дозвољен у меморијалним церемонијама неких земаља ЕУ. „Велеумни“ доносиоци закона не региструју то као проблем. Додуше, нису га регистровали ни тридесетих година 20. века, као што нам не причају зашто постоје фотографије и видео записи чланова британске владарске куће, екстремно масовних наци – скупова у Медисон Сквер гардену у Њујорку, фудбалских репрезентација на првенствима, опет пре рата 30-их, где сви одушевљено нацистички поздрављају. Нико не жели да се бави занимљивим насловницама Тајмс магазина и фирера на њима од 1933-1938. Они који допуштају обнову фашистичког и нацистичког поздрава у Европи имају преча посла – рецимо, да законима намећу став да родитељи не смеју да одлучују о здрављу своје деце од пубертета. Да је у доба Хитлера постојала оваква информациона технологија, слободни и храбри народи који не трпе окупацију, макар и „комфорну“, науштрб слободе, душе и образа, никада не би победили идеолошке немани. 

Изгледа да ће следећи плес бити одигран између слободног људског бића и хуманоидног киборга, савременог иберменша са учитаним софтвером за правду и право, и са засигурно великим сентиментом за реч, слово, цвет, гај, реку, трешњу, загрљај, љубав, бол, сузу, породицу на окупу, децу, родитеље, браћу, сестре, пријатеље, шуму, ваздух, учионицу, Небо…

ФОТОГРАФИЈЕ СВЕДОЧЕ

Ви сте на конференцији у априлу прошле године посвећеној злочинима геноцида, а одржаној у организацији Jasenovac Research Institute објашњавајући ваш приступ обради ратних злочина приказали и неке фотографије везане за те злочине које садрже ствари битне за рад различитих струка.

Морам прво да кажем да са задовољством ишчекујемо и овогодишњу онлајн конференцију института из Њујорка, која ће се одржати 17. маја, са директним преносом, са изузетним учесницима и одличним темама, и позивам нашу јавност да је прати. Важно је пратити квалитетне и стручне садржаје који не дозвољавају да се геноцид релативизује. 

На прошлогодишњој конференцији у оквиру иззлагања са посебном намером сам приказао неколико фотографија које су везане управо за поменуте злочине у околини Ужица, али и за Крагујевац. Зашто су оне важне? Оне имају улогу дефинисања функције садржаја: шта „читање“ одређене фотографије може да пружи као доказ различитим струкама? Нпр. једна од њих приказује немачке командире јуришних група, жандармерију из Ужица, албанске жандарме из Косовске Митровице са командантом Кенигом после акције на том подручју. Друга слика, рецимо, приказује „злочин у току“ – артиљеријско гранатирање и спаљивање имања и кућа стрељаних и вешаних мештана које се чак и у извештају команданта помиње.  Објаснио сам и једну фотографију која приказује отворену гробницу непосредно после стрељања у Крагујевцу. Она антрополозима даје знатне податке. Имамо и слику која приказује српску и ромску децу која су била позната само у послератним причама као „крагујевачки чистачи ципела“. На њој видимо њихове анђеоске осмехе у тој ужасној стварности док немачким војницима чисте чизме, а чије су другаре само неку годину старије од њих, или можда баш њих, одвели у неком од наредних дана на стрељање, можда баш и тог дана. Све ове слике садрже детаље који различитим струкама могу да понуде озбиљне смернице. Приличан је број тих фотографија које могу да послуже добро у приказу кључних догађаја из тог периода. 

ПОВРАТАК ЈАСЕНОВЦУ 

Да ли је и шта применљиво од Вашег приступа научноистрживачком пољу што се тиче Јасеновца и страдања српског становништва у НДХ?

Све је апсолутно применљиво. Јасно је какве тензије ствара та тема, али је она сама по себи толико велика и тешка да у неком смислу она саму себе и носи. Она просто не дозвољава да буде заборављена, мада се у једном периоду чинило да је заборав могућ. Мислило се да је заборав могућ зато што се то односило на српско православно хришћанско становништво, затим на ромско, мешовитог религијског опредељења, и јеврејско, углавном припаднике јудаизма. 

Овде морам, пре свега, да одговорим и на један људски начин. Која год заинтересована страна постоји и бави се овом темом, она мора да буде свесна да је ту реч о цивилном становништву које није носило оружје и било је углавном незаштићено у ратном вихору, препуштено на немилост окупаторским и квисилиншким администрацијама као што је то био случај НДХ. То становништво није било ни у каквим борбеним формацијама. Уколико онај који се бави овом темом, као почетни морални мотив нема библијске реченице : „Каине, где ти је брат?“ и „…крв праведника вапије Небу“, на којој год страни да је етничког, политичког, стручног или духовног спектра, колико год споља изгледало да има часну намеру, заправо је нема. И велико је питање коју намеру има. Немогуће је приступити масовним страдањима из феноменолошке перспективе, осим када се све заврши и констатује, па се масовна физичка екстерминација или геноцид у било којој тачки прошлости посматра из различитих перспектива и области, што научне, што духовне. Иначе у нашем друштву постоји још један, не мали проблем, који скривено узима маха и сигурно ћете га приметити и у приватним, али и у стручним полемикама: то је чињеница да се о самим жртвама врло кратко проговори осим када је у питању број страдалих лица. Тај број служи као иницијални моменат наводне полемике, али се зато невероватном брзином и неприметним триком прелази на актере у униформама са свим постојећим инсигнијама, биле оне легалне, нелегалне, окупаторске, или униформе оних који сарађују са окупатором, или кратко сарађују, па се сукобе. Битне су униформе, а не животи страдалника, често уморених на најсвирепији начин. 

ПОСЛЕРАТНА ПРИКРИВАЊА И ДОСТОЈАНСТВО ЖРТАВА 

Комунистичка историографија је у нас после Другог светског рата заборављала жртве, пре свега српске, да би се бавила униформама, и непрестано правила паралеле између нацистичких усташа и савезничке ЈВуО, између Павелића и Драже Михаиловића. 

Никако није смео да буде формиран такав однос према жртвама, који је у послератној уобразиљи био у прилично употребној форми зависно од идеолошког циља, било да су у питању злочини и или геноцид током окупације, било да је скриван комунистички револуционарни терор. Злочини идеолошких противника титоизма су потенцирани, при чему се редовно хиперболизовао број страдалих лица за које је одговорна друга, идеолошки неподобна, страна. Неопходно је заувек да се има на уму, да цивилне жртве углавном немају чиме да се одбране и да, поред губитака живота, никада нису смели да изгубе достојанство. Оне се не смеју заборавити нити делити на идеолошки подобне и неподобне. 

Са искуством и Првог и Другог светског рата, апсолутно је јасно да се никако не сме дозволити никакво територијално измештање или укидање легалних структура у моменту ратног сукоба. Не сме се дозволити ни прихватање нелегалних идеолошких униформи са различитим интересима, јер тако нешто често домаћем становништву угрожава опстанак, пошто непријатељ сматра да је сав животни простор окупираних његов ресурсни плен, био он географски, културолошки, политички или духовни. 

Какав однос према жртвама би био задовољавајући? 

Пристојан однос према жртвама би прецизно дефинисао све методе и, пре свега, струке које би дефинисале потребне процесе. Кровна тужилаштва су морала да уваже налазе Државне комисије која се тим питањима бавила после рата и да са тимовима стручњака у наредним деценијама ураде све потребне радње. Управо зато се морају уважити сви налази поменуте комисије још од 11. 5. 1945, као и прве судско – медицинске анализе др Антона Премеруа, комисије из шездесетих година прошлог века, у саставу др Антон Погачник, др Вида Бродар и др Србољуб Живановић, које су иницирале локалне комисије за истраживање злочина. Године 1964. отворено је стотинак сонди јасеновачког стратишта, а и 1976. отворено је неколико сонди. Нарочито мора да се пази на упозорење антрополошких закључака који су прецизни у закључцима о скелетном садржају. Нестручна лица често имају доживљај да је антрополошка инспекција на одређеном узорку сонди у одређеном тренутку коначан закључак, а у ствари је део процеса. Услед потпуног деценијског одсуства и стручњака и свести и обавезе, да је то најелементарнија методологија која се свуда у свету примењује свакодневно на установљавању броја, стања и узрока скелетних остатака, доносе се лаички закључци. Садржај скелетних остатака је најегзактнија чињеница која је и легални поступак у свакодневној пракси. Добијени параметри који показују начин сахрањивања и број скелета, могу се упоредити са целокупним подручјем и гробним местима која сва морају бити идентификована. Запремински садржај близуповршинских или објеката или простора са органским садржајем је могуће одредити исто као што и рударско–геолошке прецизне процене одређују садржаје било које масе, а сигурно је не ископавају или изливају целу. Запремина објекта или било чега другог је сама по себи детерминисана својим просторним физичким параметрима. Нарочита опасност је замка где постоје масовни показатељи страдања, али без икаквих биографских података: то доказују открића масовних гробница индијанске деце у двориштима школских интерната, наравно без икаквих података, а камоли биографских, осим сећања локалних племена. Пред нама су такође исцрпни радови историчара који су се тиме бавили и покушавали да дођу до биографских података. Упркос уништавању спискова јасеновачког логора, спроведеним у два маха, што је тешко оптеретило утврђивање идентитета страдалих, ипак смо ту где јесмо са огромним бројем сведочења преживелих, али и извршитеља, као и војне и дипломатске документације Сила Осовине у којима се помињу масовна страдања. Велики је број локалитета на територији  некадашњих бановина које су се нашле у оквиру НДХ,  на којима су се десила страдања. Све постојеће чињенице морао је да обради стручни тим са најмање десет до петнаест експерата судске медицине и већи број физичких (био) антрополога, као и низа археолога и фотографа. У тиму је било потребно најмање тридесетак историчара, али и не мали број правника. Они су морали да обраде доступне доказе и обуче све колеге који би тиме проширили своја знања и стекли потребна искуства. У оквиру кровне установе са адекватним презентовањем морао је бити створен меморијал који би то обједињавао, и страдање у Другом светском рату, али и страдање у Првом светском рату. То, наравно, подразумева и потпуно одсуство вештачки створених анимозитета међу струкама који је прилично наметан, из ко зна којих личних фрустрација појединаца. Због тих анимозитета су могли да се чују и прочитају невероватни садржаји који прилично дискриминишу појединце одређених струка. Сва је срећа да су примитивни обрасци понашања међу нама почели да бледе, јер је у суштини данас врло лако утврдити које су елементарне струке и методологије задужене и које покривају тешка кривична дела. Тај примитивни однос и према теми геноцида над Србима – који је истовремено дискриминаторски и према онима који се тиме баве – само је још остао код нас у установама које су оптерећене ужасним страначким запошљавањем и кадрирањем. Многи стручњаци се не уклапају у такво кадрирање, и због тога је и велики број њих напустио државу у ове две деценије. Данас закони дефинишу разне врсте дискриминација где се по закону може кривично одговарати, а камоли професионалну. Партијске филтрације су нанеле не само пораз нама као појединцима и друштву, већ, и то највише, самим неистраженим темама које су биле кључне и за анализе и пројекције за будућа времена и егзистенцију самог народа. Нарочито у војностратегијском смислу одвраћања било кога, и очувања цивилног становништва да не дође у сличне ситуације из прошлости. Ако то не нестане на свим пољима, питање је шта  ће опстати. Мора опстати деловање стручњака, и мора се окренути процес инверзије смисла тумачења које захвата цивилизацију у паду, и што поприма и облике удруженог подухвата против свих који се труде да не дозволе да сећање на невино људско биће и његов начин живота, и однос према њему, буду релативизовани.

Један од разлога зашто сам и поклонио један важан документ, који може користити различитим струкама у овом смислу, Институту за проучавање Јасеновца из Њујорка, на поменутој конференцији, је управо тај, да се сви могући методолошки оквири обједине како би истраживачима олакшали рад. Тај документ је веома важан, јер је то извештај нашег Савеза јеврејских општина начелнику централног бироа Управе уједињених нација за помоћ и рехабилитацију (UNRRA– United Nations Relief and Rehabilitation Administration) пуковнику Џ. Р. Боурингу, о 14 концентрационих логора и бројевима жртава у њима, потписан од стране секретара Бате Гадаље и председника Давида Алкалаја. Пуно је материјала који сведочи тадашње догађаје.

ЦЕНА НЕЗАВИСНОСТИ 

Радили сте, у Музеју 21. октобар, отворивши поље истраживања, приступе и резултате, који код нас нису рађени, који очигледно пружају детаљније закључке на тим пољима. Онда су Вас, очито не из разлога струке, уклонили. Како се борите? 

Да, ове теме од суштинског значаја су такве да је било потребно радити веома исцрпно са не малим средствима и временом, и немогуће  је обазирати се на нељудскост и радити истовремено на дугогодишњим истраживањима неколико ратних злочина на овај начин. Трчати трку и обраћати пажњу на публику која гађа конзервама и саплиће те је немогуће – додуше, најтеже је када то ради домаћа публика. Страна публика даје подстрек, а домаћа потврђује путеве пропасти једног народа. Опсег подухвата, динамика рада и резултати који се појављују не остављају простор низашта осим за рад.  То није препорука за рад у нашим установама, за то су потребне друге врсте способности, које су код нас деценијама развијане и гајене. Усавршена страначко – пријатељско – кумовско – комшијска кадрирања су у нашој земљи довела до тога да имамо миграцију нашег народа која се мери у стотинама хиљада Срба који нису могли да трпе таква понижења и тај, заиста потпуно суманути, до краја усавршени, процес интересних ухлебљења. Срби, између осталог, и због тога масовно одлазе из отаџбине. Постоји неколицина нас која је остала и која се није одлучила на такав корак, па чак и по цену потпуног угрожавања егзистенције. То је засигурно одговор на потпуни колапс нашег друштва у сваком смислу, и ни један спољни фактор не може бити оправдање за оволико „молекуларно“ цепање структуре једног народа, и то народа са утемељењем. Ми смо изложени урушавању сваког смисла и племенитог пута какво, чини ми се, ни са идеолошким потпуним заблудама, није имала ниједна генерација пре нас. Постоји изузетна сарадња са стручњацима различитих струка, који се баве овим периодом, и вишесмерна сарадња је веома плодна и корисна, као и резултати. Добра мрежа сарадника у земљи и иностранству доприноси својом и професионалношћу и пожртвовањем. Све остало не постоји. Велики број стручњака напустио је нашу државу, ретки су остали у својим струкама, не давши најбоље од себе, оно што би био плод њиховог огромног труда и жртве њихових родитеља. Ипак, неки јесу успели у том смислу, а неки од нас су се одлучили да не буду отерани, да се посвете поменутим истраживачким проблемима и пољима, на сваки могући начин и из више разлога. Сваки од тих разлога је и био обавеза сваког стручњака према онима који су страдали.