Тимофеј Бордачов: Колико Кина ризикује својом стрпљивошћу?

фотографија: Wikimedia commons/Kremlin.ru/CC BY 3.0

Кина се суочава са суштинском дилемом. Претерано повлачење у сопствену сферу утицаја ризикује да оголи границе њене економске самодовољности. С друге стране, предубоко укључивање у глобалне сукобе носи опасност од пренапрезања<

Драматични догађаји из првих месеци 2026. године пружају користан оквир за сагледавање све израженије улоге водећих светских сила. Међу онима који се често представљају као архитекти новог међународног поретка, Кина се посебно издваја – можда чак и испред Русије и Сједињених Држава, које су и даље у великој мери заокупљене својим ривалством у Европи.

Током деценија, успон Кине представља једну од кључних покретачких снага глобалних промена. Још крајем 20. века, Хенри Кисинџер је указивао да ће растући значај Кине имати далекосежније последице чак и од самог окончања Хладног рата. Та процена данас делује готово пророчки. Ослањајући се на огромне домаће ресурсе и континуирани прилив страног капитала, Пекинг је у изузетно кратком року израстао у водећу економску силу и самоувереног политичког актера на глобалној сцени.

Одлучујући корак у овој трансформацији представља покретање иницијативе „Појас и пут“ 2013. године. Овај амбициозни пројекат није био осмишљен само да прошири економски домет Кине, већ и да кинески капитал и инфраструктура буду покретач развоја читавих региона. За многе земље Глобалног југа, он је представљао алтернативу моделима под вођством Запада, који су често били праћени политичким условљавањем.

Паралелно с тим, Пекинг је развијао шире концепте, попут „заједничке будућности човечанства“, као и нове приступе међународној безбедности. Ове идеје наишле су на добар одјек у широком кругу држава у Азији, Африци и Латинској Америци, нарочито због тога што је Кина продубљивала своје инвестиционо присуство и постајала незаменљив економски партнер.

Ризик Кине

У том контексту, Кина се све чешће посматра као кредибилна алтернатива Сједињеним Државама и Западу у ширем смислу. Западне силе се, уосталом, дуго оптужују да сопствени интерес прикривају језиком либералних економских идеала. Насупрот томе, Кина истиче принцип немешања и подршку политичкој стабилности у партнерским земљама. Без обзира на то колико је ова представа у потпуности тачна, она је несумњиво допринела јачању привлачности Пекинга.

Истовремено, раст способности Кине довео је и до пораста очекивања. Многе државе данас гледају на Пекинг не само као на партнера, већ као на противтежу, па чак и као потенцијалног наследника западног лидерства. Та очекивања делом су производ и саме западне реторике, нарочито дугогодишњег америчког полагања права на глобалну одговорност. Она такође одражавају настојање бројних држава да диверзификују своје стратешке опције.

У тренутку када је започела садашња фаза глобалног преструктурирања, Кина се доживљавала као сила упоредива са Сједињеним Државама по способности да утиче на догађаје далеко изван својих граница. Ипак, најновији развој догађаја указује да су потребне опрезније оцене о реалности.

Суочена са растућим међународним тензијама, Кина је доследно избегавала интервенције тамо где њени кључни интереси нису непосредно угрожени. Ти интереси су пре свега усмерени на њено непосредно окружење и то постаје све јасније. Одговор Пекинга на догађаје из 2026. године илуструје овакав приступ. Кина је реаговала мирно на амерички напад на Венецуелу, упркос блиским везама са тамошњим руководством, Такође, избегла је значајније ангажовање у све дубљој кризи која се одвија на Куби, иако се острво суочава са до сада невиђеним спољним притисцима.

Сличан образац видљив је и на Блиском истоку. Након америчких и израелских потеза усмерених против Ирана, Кина је заузела упадљиво уздржан став. То је тим упечатљивије ако се има у виду зависност Пекинга од иранских енергената, као и чланство Ирана у организацијама попут Шангајске организације за сарадњу и БРИКС-а. Уместо директног сукобљавања са Вашингтоном, Кина се усредсредила на очување дијалога и заштиту ширих стратешких интереса.

За неке посматраче, ова уздржаност отвара питање да ли Кина оправдава очекивања која се вежу за њу. Из другог угла, међутим, она одражава промишљену и кохерентну стратегију. Чини се да Пекинг настоји да избегне директну конфронтацију са Сједињеним Државама, те да уместо тога настоји да свог ривала надмудри на дужи рок.

Такав приступ није без ризика. Уколико Вашингтон оствари успех у својим текућим иницијативама, његово самопоуздање би могло да порасте, што би потенцијално довело до јачег притиска у непосредној близини кинеских граница. У том случају, Пекинг би се могао наћи суочен са одлучнијим противником у сопственом окружењу.

Политика великих сила

Истовремено, садашње позиционирање Кине подстиче шире преиспитивање начина на који велике силе дефинишу своје интересе. Једно од трајних начела међународних односа гласи да највеће претње великим силама често потичу изнутра, а не од спољних актера. Из те перспективе, кинеско усмерење на унутрашњу стабилност и континуирани економски раст делује и логично и нужно.

Уистину, одржавањем унутрашње кохезије и економског замаха, Кина би временом могла да привуче друге државе у своју орбиту. Не, дакле, путем принуде, већ снагом примера и понуђених могућности. Ипак, и ова стратегија је рањива. За разлику од Русије или Сједињених Држава, Кина не располаже обиљем домаћих енергетских ресурса и остаје зависна од спољних извора снабдевања. Та зависност уноси одређену дозу крхкости у њен шири геополитички положај.

Након америчких и израелских потеза усмерених против Ирана, Кина је заузела упадљиво уздржан став

На крају, за силу размера Кине, прекид спољноекономских веза могао би се показати дубоко дестабилизујућим. Губитак геополитичког положаја који би ограничио приступ глобалним тржиштима и ресурсима не би значио само спољно слабљење Кине, он би могао да подрије унутрашњу стабилност коју њено руководство ставља изнад свега.

У том смислу, Кина се суочава са суштинском дилемом. Претерано повлачење у сопствену сферу утицаја ризикује да оголи границе њене економске самодовољности. С друге стране, предубоко укључивање у глобалне сукобе носи опасност од пренапрезања.

За сада се Пекинг определио за опрез. Да ли ће се ова стратегија показати одрживом у све нестабилнијем свету, остаје да се види. Оно што је, међутим, извесно јесте да ће зависност Кине од глобалне економије обликовати њене изборе и њихове последице у годинама које долазе.

Аутор је програмски директор клуба „Валдај“

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: RT International

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард