Танасковић: Ердоган са Аја Софијом упутио тежи изазов муслиманима него хришћанима

ИСКРА на Фејсбуку

фото: sveosrpskoj.com

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

„ПА ИПАК, да сам на Ердогановом мјесту, не бих Аја Софију ексклузивно присвајао мојој вјери, већ би од Аја Софије направио мјесто екуменизма три ибрахимовске/абрахавомске традиције као примјер вјерског суживота, толеранције и дијалектичког спиритуализма, којег данашње човјечанство потребује к’о насушног круха. Мислим да би наш Пејгамбер Мухаммед Алејхисселам тако поступио – инклузивно, а не ексклузивно! Они не треба да нам буду примјер као лош примјер, већ ми њима морамо бити примјер као добар примјер. Наш предсједник Алија Изетбеговић нам је оставио у аманет да не смијемо личити на њихов лош примјер!“.

Наведено мишљење објавио је 15. јула бивши сарајевски реис-ул-улема Мустафа Церић, реагујући на одлуку турског председника Ердогана да Свету Софију претвори у џамију, и то као post scriptum своме ауторском тексту „О Аја Софији – само за људе отвореног духа, ума и срца“.

Главнина Церићевог написа посвећена је, иначе, доказивању како су цркве у исламском свету и под  муслиманском влашћу током историје, све до најновијег доба, неупоредиво боље пролазиле него џамије и месџиди у хришћанским земљама.

Као што се могло и очекивати, посебно је истакао нестанак београдских џамија после ослобађања Србије од османске власти, поменувши калемегданску Батал џамију, „односно балканску Аја Софију, како су је, због њене љепоте, називали они који су је видјели“.

Без обзира на ауторову карактеристично неисторичну усредсређеност на злу судбину балканских џамија у време стварања младих националних хришћанских држава, што у сваком случају јесте тема којој се легитимно може и данас посвећивати историографска, компаративна и свака друга пажња, тешко је отети се утиску да је у овом случају Церићев стереотипни ламент заправо пре свега алиби за post scriptum, у коме је опрезно, али и довољно јасно изразио резерву према оправданости враћања Аја Софије само исламском култу и богослужењу, уместо да се валоризује њен огроман сусретни екуменски потенцијал.

Није ли на нешто слично турског председника у свом апелу позвао и патријарх српски Иринеј, а пре неколико дана посредно и министарка иностраних послова Шпаније Аранча Гонзалес Лаја, на заједничкој конференцији за штампу са својим турскиm колегом, изразивши жељу да Аја Софија буде „заједничка кућа“ свим људима света, на шта је Мевлут Чавушоглу, за сваки случај, хитро реаговао упадицом да то „у смислу богослужења припадника различитих вера није могуће“?

Сама чињеница да поводом једног великог и контроверзног питања које превазилази непосредан повод којим је симболички снажно актуализовано – бивши сарајевски реис, српски патријарх и министарка иностраних послова католичке Шпаније имају блиска гледишта и одлуку да Света Софија поново постане џамија, најблаже речено, не сматрају срећном, упућује на њену вишеструку проблематичност коју није препоручљиво сагледавати искључиво у хоризонту бинарног, фронталног сучељавања исламског и хришћанског света.

Ствари су неупоредиво сложеније, а како дани одмичу, постаје све јасније да је Ердоган својом одлуком упутио готово већи изазов муслиманима него хришћанима. Јер, на хришћанској страни реаговања се из различитих разлога нијансирано формулишу и саопштавају, од прећуткивања и окретања главе на другу страну, преко неутралних и дипломатски увијених, до жестоких, па и претећих, али је, укупно узевши, мало оних који превођење Аја Софије из статуса музеја у функцију активне џамије сматрају цивилизацијски позитивним и друштвено оправданим ревизионистичким чином и доживљавају га као штетно „враћање точка историје уназад“.

Премда се то у први мах није очекивало, а ни довољно јасно испољило и сагледало, на муслиманској страни као да је разилажење вредносних судова о оправданости тајминга, али и суштине „Султанове“ одлуке, израженије, што ствара простор за озбиљнију анализу и релативизовање поједностављених, есенцијалистичких погледа на ислам и целокупан муслимански свет.

У складу са Ердогановим планом, глас мујезина са четири минарета Аја Софије и учење куранских ајета после више од осам деценија музејске тишине јесу галванизовали одушевљење масе муслиманских верника у Турској, и не само у Турској, али је тај излив религијског заноса и колективних емоција само за кратко прекрио и прикрио озбиљне пукотине у доживљавању ове „победе“ ислама међу муслиманима, како у самој Турској тако и диљем планете.

У Турској су се реакције на враћање Аја Софије Алаху улиле у матицу интензивираног сукобљавања између исламиста и неоосманиста, с једне, и секулариста и кемалиста, са друге стране. Многи су поверовали да је проглашавањем нелегитимном и укидањем Ататуркове одлуке из 1934. године о претварању Аја Софије у музеј, као и речима којима ју је Ердоган, додуше без изричитог помињања „Оца Нације“,  на досад незабележен начин жигосао као потез једног једнопартијског и ауторитарног режима, задат коначан ударац кемалистичком наслеђу у земљи. Поверовао је у то, очито, и председник Директората за верске послове ( скраћено: Дијанет) Али Ербаш, коме је Аја Софија као џамија предата у надлежност.

Прихватио је „дневну заповест“ и у својој хутби приликом првог намаза у бившем музеју, позивајући се на завршни аманет потомству из вакуф-наме (задужбинске повеље) султана Мехмеда Освајача, призвао клетву Алахову, као и анатему анђелâ, пророкâ и свих муслимана на онога ко се дрзне да увакуфљено добро (тј. џамију Аја Софију) користи на начин супротан вакифовој (задужбинаревој) вољи.

Није лако пронаћи логично објашњење према коме се султанова клетва не би односила и на Ататурка који је својим декретом о претварању Аја Софије у музеј флагрантно нарушио Освајачеву вољу. Тако је, уосталом, најшире и схваћено, па су у јавности огорчено проговорили поштоваоци „Оца Нације“, „великог ослободиоца“, „утемељивача Републике“ и „бесмртног вође“, поглавито из редова секуларних националниста, како оних са левице тако и са деснице, али и са позиција тзв. „синтезџија“, тј. присталица тзв. „турско-исламске синтезе“, нарочито афирмисане у време председника Тургута Озала и својствене „уравнотеженом неоосманизму“ (док би Ердоганов био више исламистички обојен).

На тој шароликој страни политичког спектра почела је трка у одлучности одбацивања и саме помисли да се доведе у питање ма који аспект Ататурковог визионарског државничког дела, што свакако није могао бити Ердоганов циљ.

Посебно је занимљиво надгорњавање у лојалности успомени на „Оца Нације“ између младе „Добре партије“ (ИП), основане 2017. године, и старе Партије националистичког покрета (МХП), иначе Ердогановог коалиционог партнера. Коктелом национализма, идеолошког конзервативизма и економског либерализма, као и модернијим имиџом, „Добра партија“ настоји да преотме примат МХП на националистичком делу политичког спектра, пошто је сарадња са владајућом Партијом правде и развоја донекле компромитовала времешног лидера МХП Џевдета Бахчелија, који никада није успео да достигне популарност историјског вође (Башбуга) „Сивих вукова“ Алпарслана Туркеша.

Већ после Ердогановог обраћања нацији и свету 10. јула, у редовима МХП било је шкргутања зубима због делегитимисања Ататуркове одлуке о претварању Аја Софије у музеј, али је Бахчели, као једина значајнија политичка личност изван Партије правде и развоја, ипак присуствовао првом намазу у „обновљеној“ џамији.

Пошто је помоћник генералног секретара Добре партије Ајтун Чирај одлучио да оде корак даље од вербалне осуде и поднесе тужбу суду против Алија Ербаша, јер је „изашао из оквира званичне хутбе и напао бесмртног предводника“ Ататурка, Бахчели се жестоко окомио на свакога ко би се усудио да клевеће „Оца Нације“, при чему је као клеветнике, вратоломном заменом теза, оптужио оне који у речима председника Дијанета налазе повод да уопште говоре о клеветању Ататурка и тако политички профитирају!

Класична „кривица доносиоца лоше вести“…

Уверавањем да ће историчари и зналци историје знати да одбране Кемалову успомену, на твитеру се огласио и вероватно водећи савремени турски историчар Илбер Ортајли, сјајан познавалац позног периода Османског царства и успостављања Републике, али и углађени неоосманиста.

Сироти Али Ербаш се нашао у небраном грожђу и поприлично се уплашио, па је у неспретној самоодбрани прибегао неуверљивом објашњењу да је, призивајући клетву на оскрнавитеље аманета султана Мехмеда Освајача, мислио на оне који би се у будућности могли дрзнути да доведу у питање његову вољу, а да није имао у виду прошлост.

„Ататурк је умро пре 82 године, а за покојнике је могуће једино проучити задушну молитву, а никако изрећи клетву“, мудро је закључио своју аутоапологију. При томе је изгубио из вида једноставну чињеницу да је из перспективе времена кад је Мехмед Освајач исказао своју вечну вољу Ататурково доба било далека будућност.

Председнику Дијанета, који, судећи по свему, није на висини комплексне дужности која му је поверена, неће много помоћи то што је Џевдет Бахчели, бранећи себе, усвојио његову логику, као ни то што је омиљена девиза бившег прагматичног председника Сулејмана Демирела „Неуништивог“, једног од најдуговечнијих и најуспешнијих актера на турској политичкој сцени, била: „Јуче је јуче, а данас је данас“.

Овде и сада, напосе у Турској, очигледно су већи и озбиљнији улози у игри, а све и није само политикантски схваћена дневна политика. Има нешто мало и принципа, што је оне који сматрају да је у политици баш све дозвољено немало изненадило. Тако је, ето, Ердоганово стављање симболичког печата на Ататурково наслеђе уродило обновљеном снагом и ревношћу његових поштовалаца и заштитника култа „Оца Нације“.

Удар нађе искру у камену! Битка се наставља.

Усредсређивање унутартурске полемике после враћања Аја Софије у статус џамије на проблем односа према Ататурковом наслеђу условљено је специфичним друштвеним и политичким односима и токовима читавог послеосманског периода у развоју ове велике и сложене земље. Ердоганов потез није, међутим, ни неутралан ни једнозначан у координатама муслиманског света и процеса који обележавају, локално и глобално, садашњи тренутак исламске умме, односно светске заједнице Алахових следбеника.

Уосталом, овај оглед смо и започели наводом из знаковитог осврта бившег реис-ул-улеме Мустафе Церића.

Желећи да пред светом оправда своју репутацију умереног и миротворног муслиманског алима (и верског политичара) са Балкана, а вероватно делом и из личног убеђења, Церић се одлучио на искорак који заслужује пажњу и поштовање, а и одговарајућу анализу. Још само да није, бар у овој прилици, закључио рефреном : „Наш предсједник Алија Изетбеговић нам је оставио у аманет да не смијемо личити на њихов лош примјер“!

„Лош примјер“ се, наравно, у контексту Церићевог пледоајеа, односи на рушитеље џамија и, уопште, сејаче верске и сваке друге нетолеранције, али се позивање на Изетбеговићев аманет у овом случају некако не уклапа у новостворену ситуацију, јер је општепознато да је аутор „Исламске декларације“ овако оценио Ататуркову Турску:

„Турска као исламска земља владала је свијетом. Турска као еуропски плагијат представља трећеразредну земљу, каквих има још стотину на свијету“.

Ердоган се са овим упоредним увидом несумњиво слаже и ударнички ради на враћању из „плагијата“ на оригинал.

Није међу овдашњим муслиманским интелектуалцима само Мустафа Церић, који се неретко оглашава у јавности разним поводима, од којих већина није у ужем смислу везана за верску сферу, нашао за сходно да се изјасни поводом Ердогановог поступка са Аја Софијом. Учинила су то, заједничком ауторским текстом у „Ослобођењу“, и двојица угледних професора Факултета исламских наука у Сарајеву, Енес Карић и Хилмо Неимарлија.

Због значаја овог реаговања и у њему изнете аргументације, наводим га интегрално: „Одлуку о поништавању статуса музеја и враћању статуса џамије Аја Софији у Истанбулу сматрамо вишеструко спорном. Сматрамо да се овај чин не може оправдати хисторијским разлозима и потребама муслимана, да је симболички контрапродуктиван и да је цивилизацијски штетан.

Не желимо, нити можемо, занемарити дугу повијест религијских присвајања, рушења и спаљивања храмова других религија, премда ово није прилика за дубље преиспитивање вјерских основа и посљедица нечега што су у прошлости сви чинили. Сматрамо да су се у односима међу религијама, друштвима и империјама у прошлости могли и требали наћи много јачи разлози за задржавање досадашњег статуса Аја Софије, неголи за његову промјену. Свијет је данас повезан као што никада раније није био и сусретање религија у миру и узајамном поштовању прече је од међурелигијског надметања у сваком тренутку и на сваком мјесту.

Не видимо разлоге за промјену статуса Аја Софије које би се могло повезати са реалним вјерским потребама муслимана. Јединствени град Истанбул пружа више него довољно простора за намаз и спокојство вјере у џамијама, старим и новим, оним грандиозним као и оним тихим, мирним.

Разлози појединаца и група муслимана, који су тражили да то имају и у Аја Софији, симболички су разлози, а не изрази стварних потреба. Удовољавање њиховим захтјевима, неовисно о томе колико је тих појединаца и група муслимана и колико интензивно осјећају своју симболичку везу са Аја Софијом, значи успостављање институционалне надмоћи једне ограничене симболичке идентификације над другим симболичким идентификацијама са Аја Софијом. Тиме се даје примат једној емотивној вези у односу на друге емотивне везе и изазивају емотивне реакције унутар широког спектра осјећајних религијских и свјетовних одношења која творе симболички универзум Хагија Софије.

Универзум Хагија Софије, у своме сингуларитету и своме плуралитету, уплетен је у географски, повијесни и ментални крајолик Истанбула, који је јединствени цивилизацијски крајолик Турске, Медитерана, свијета. Разумијемо и поштујемо реакције на одлуку свјетовних власти о промјени религијског статуса Аја Софије које долазе из хришћанских црквених и академских кругова. Нажалост, реакцијама недостаје увјерљивост узвраћања са стајалишта универзалног односа и вјеродостојност коју су њихови заступници изгубили када су шутњом одобравали или непосредном потпором помагали недавно рушење и паљење џамија у Босни и Херцеговини.

Зато подржавамо оне који су одлуку о Аја Софији доживјели као цивилизацијски штетан чин, али су задржали повјерење у вјерност муслимана, муслиманског вјерског вођства и свјетовних власти Турске начелима исламског признања и поштивања вриједности и установа других религија и друкчијих увјерења као основу официјелног односа према Аја Софији“.

И док су, ето, двојица професора осетила да је поводом Аја Софије морална обавеза и за муслимане да се критички одреде, политичари који свако мало понављају да је Алија Изетбеговић Ердогану оставио Босну у аманет, који прослављају његове изборне победе, као да су тријумфи њихове странке и хрле на политичке митинге у Турску, симптоматично ћуте, као да се ништа није догодило.

Незгодна ствар, интимно по свој прилици ликују, али виде да многе утицајне газде у свету не одобравају новосултанов потез, а нису ни сва браћа по вери одушевљена. Онда ћемо по оној арапској изреци, „ако је говорити сребро, ћутати је злато“. Понекад.

Утолико више треба ценити достојанствен искорак двојице врсних сарајевских алима, али и принципијелних и часних интелектуалаца, укратко – истинских муслимана и  светских људи.

Колико нас враћање Света Софије у статус џамије с разлогом емотивно погађа, толико, и још више, требало би да све људе добре воље, отвореног срца и ума радује осведочење да, супротно површној и стереотипној, догматској (и опасној)  представи да су „сви муслимани исти“ стоји богата, динамична разноврсност муслиманских друштава.

Тај живљени плурализам ни у чему не доводи у питање њихов муслимански карактер, већ их само обогаћује и чини отвореним за дијалог између себе и, у оквиру реално достижног, са немуслиманима.

Такво огледало Ердоган сигурно није имао намеру да открије.

Нека ми буде допуштено да додам и једно лично запажање.

Читајући Карићево и Неимарлијино реаговање, са задовољством, али и сетом, вратио сам се у године кад сам успешно сарађивао са овом двојицом образованих и умних колега. Трагедија Југославије и страшан рат у БиХ удаљили су нас и отерали на супротне стране, створивши и наметнувши нам другачије приоритете. С обзиром на околности, вероватно је тако једино могло и морало бити, укључујући и провалу личне зловоље, па се не треба оптерећивати тиме што своје улоге и читав тај тешки период, који у неким главама и срцима нажалост није завршен и превазиђен, без кајања и/или моралног преиспитивања дијаметрално опречно доживљавамо и рационализујемо.

Не стоји ли, уосталом, у једној од најстаријих куранских сура: „Вама ваша вера, а мени моја“?

Мене, међутим, уопште не изненађује то што се одважном критиком Ердогановог схватања како данас треба афирмисати превасходност ислама огласио Енес Карић, али не као својевремени противкандидат Мустафе Церића на изборима за реис-ул-улему (као одраз тих другачијих приоритета!), већ као аутор подстицајног и подједнако храброг огледа „Фундаментализам Прокрустове постеље“ (1997). О „Херменеутичким проблемима превођења Курана“ да и не говоримо…

Исто вреди и за Хилма Неимарлију са којим сам 1988. године, под насловом „Алахов аманет као отворено дјело“, садржајно и занимљиво разговарао за „Исламску мисао“. Посебно ми је остао у сећању његов продубљени приказ Малроове „Главе од опсидијана“…

Одувек сам држао да нису у праву неке моје колеге исламолози, међу којима има и веома угледних, који заступају став да је појмовно-терминолошко раздвајање „ислама“ и „исламизма“ излишно, односно да је термин „исламизам“ непотребна таутологија, јер је ислам у свом друштвеном испољавању и озбиљавању, ако се држи куранских начела, ipso facto и „исламизам“.

Карић и Неимарлија ме изнова уверавају да сам у праву. Верујем чак, премда за развијање те теме овде није прилика, да би, ради потпунијег разумевања стварности исламског света, ваљало успоставити и разрадити појмовно-терминолошку тријаду: муслиман – исламиста – „исламиста“, за шта нам потрес изазван претварањем Свете Софије у џамију истовремено пружа јединствену илустрацију, теоријско упориште и методолошку полазиште.

Хвала Ердогану!

sveosrpskoj.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.